Године 1894, тачно на стоту годишњицу утемељења града Одесе, скоро као рођендански дар, у том се граду родио његов вероватно највећи писац: Исак Еманаилович Бабељ, један од најважнијих прозаика руске књижевности прве половине двадесетог века
Пише: МУХАРЕМ БАЗДУЉ
Истовремено док између Москве и Кијева трају рат на бојном пољу и пропагандни рат, не мање интензиван сукоб спроводи се и на пољу културе. Русија пориче историјску утемељеност посебног украјинског језика и, сходно томе, књижевности, док Украјина физички елиминише књиге на руском језику из библиотека на својој територији. Слично, међутим, као и кад су из хрватских библиотека елиминисане српске књиге, овим се мање избацује „страно тело“, а више етнички чисти сопствена историја.
Прича о граду Одеси чудесна је илустрација испреплетености историја данашње Украјине и данашње Русије. Град Одеса је основан, односно утемељен 1794, па је у том тренутку у Одеси сигурно било људи старијих од Одесе саме. За разлику од Констанце и неких других црноморских лука, Одеса није древни град.
Одеса је млађа од Вашингтона, примера ради, а заправо је врло слично замишљена. У време док тај део црноморске обале чврсто контролише Османско царство, на локацији данашње Одесе налазило се насељено место, село звано Хаџибеј, док је у близини била тврђава по имену Јени Дуња.
Чак и они који нису вични турском језику, препознаће да име тврђаве значи – скоро пророчански – Нови свет.
Рођендански поклон
Можда и највећи писац рођен у Одеси родио се тачно на стоту годишњицу њеног утемељења, скоро као рођендански дар. Ради се, наравно, о Исаку Бабељу.
Нара Маринковић о рођеном граду будућег писца пише врло лирски: „Град смелих мислилаца, град пун духа, смелости, толерантан и без предрасуда, варош богатих традиција и широких, бујним крошњама обраслих булевара.“
Одеса је у традицији руске – а и европске – културе одавно присутна. У њој су боравили, дуже или краће време, и Пушкин и Гогољ и Достојевски и Мицкијевич и Чехов.
Бабељ се, дакле, родио у инспиративном граду. Његов је отац био трговац, а Бабељу је открио Библију и Талмуд.
У Бабељовим реченицама могуће је открити утицај језгровитог стила ових светих књига. У годинама прве младости Бабељ се школује и убија време по крчмама уз пиво и билијар. Прве приче објављује као двадесетдвогодишњак.
У овим приповеткама препуним специфично јеврејског горког хумора он слика свој родни град и тамошњу јеврејску заједницу. Таленат његове ране прозе препознаје чак и један Максим Горки. Поручује му да је јако талентован, али да би му било корисно да стекне више животног искуства.
Седам година
Као у неком античком миту, Бабељ ће да преброди седам година животног и књижевног науковања. Тих седам година војничког живота породиће „Црвену коњицу“. Књига „Црвена коњица“ први пут је објављена 1926. године, а две године касније публиковане су „Одеске приче“. У наредним годинама Бабељ ће написати и две драме. Ни он, међутим, неће избећи стаљинистичке чистке. Ухапшен је 1939. године, а умро је у 1941. у логору.
У есеју „Романи на длану“ Данило Киш каже: „Једно америчко издање Бабељеве ‘Црвене коњице’ носи поднаслов (…) роман, и ту назнаку не би требало сматрати искључиво рекламним триком: приповетке у ‘Црвеној коњици’ нису ‘приче из оба џепа’, него један разбијен роман, роман из којег су избачене старинске спојнице засноване на једном лажном временском низу, везе и клишеи толико чести код слабих романсијера“.
У „Црвеној коњици“ стварно има нечег романескног. Постоји јединствен наратор, као и тематско јединство; Бабељове приче зато можемо читати и као поглавља – како би уосталом казао сам Киш – „једне заједничке повести“. „Црвена коњица“ је књига о рату, књига добрано друкчија од готово свих ратних књига, једна од најбољих ратних књига свих времена.
Бабељева књига је аутентично антихеројска: у њој рат није славна епопеја нити величанствена битка. Бабељев рат је прави рат: ружан, окрутан и прљав. Ту старог Јевреја кољу, а последња му је жеља да то његова ћерка не гледа; ту човека бичују до смрти; ту рањеници једу по јарковима; ту деца умиру од тифуса; ту мртви војници имају изрешетано лице и ишчупан језик; ту се мокри по лешевима; ту болеснике кундацима избацују с воза; ту се ране гноје од шуге.
Месец бескућник
Ипак кроз сву грозоту рата и окрутности људске понегде блесне лепота природе као у пољима пурпурног мака на првој страници књиге. Бабељ, међутим, ни оне ствари које су већ уобичајени симбол лепоте не описује без ратних асоцијација. За Бабеља и сунце на заласку личи на одрубљену главу.
Бабељ нам приказује насиље у његовој прозаичној ружноћи. Код Бабеља нема тарантиновске барокности у насиљу. Насиље је ружно, приземно, животињско, „људско, одвише људско“, но није „кул“ и није гламурозно. Исто тако, Бабељев се наратор не упушта у моралистичке трактате. Он једноставно бележи стварност око себе.
Овако пише Бабељ: „Попаљен град – поломљени стубови и у земљу закопани злобни малићи старица – изгледао ми је да лебди у ваздуху, удобан и фантастичан као сан. Наги месечев сјај обасјавао га је неисцрпном енергијом. Влажна плесан рушевина пресијавала се као мермер у ложи опере“. Он лежи на прљавом лежају и слуша плач трудне Јеврејке, док његов сусед уз светлост свеће гледа фотографије Рима. Нереду рата супроставља се једино сан.
На крају приче „Моја прва гуска“ каже се: „Ја сам сањао и снивао сам жене и само ми је срце крваво од убиства цвилило и крварило“. На крају „Пана Аполека“ опет стоји: „Градом је тумарао месец бескућник. И ја сам ишао с њим подстичући у себи неостварене снове и нескладне песме.“
То је Бабељ: у његовим причама мешају се пурпур крви и пурпур макова, залазеће сунце и одрубљена глава, магловити брезици и застава сумрака те увело цвеће и мртав лептир, женске бунде и људски измет.
Извор: rt.rs
