Jedna od čuvenijih scena iz Tolkinove knjige “Gospodar prstenova” svakako je ona u kojoj čarobnjak Gandalf, u mračnim i jezivim dubinama rudnika Morije, stane na most iznad provalije i kaže strašnom Balrogu: nećeš proći! I Balrog nije prošao, Družina prstena je spasena, a njihova misija, stići do planina Usuda i uništiti Prsten se nastavila. Tako je, u ovom slučaju, zlo pobeđeno a reči “nećeš proći” (ne možeš proći) zauvek su zauzele mesto u srcima čitalaca ovog grandioznog savremenog epa. Nažalost, što se tiče čitalaca, ova fantastična krilatica kao da danas važi, u sasvim drugom kontekstu, za svet (savremene srpske?) književnosti. Kao da se neki antiknjiževni Gandalf postavio odlučno između “starijih” pisaca i njihovih knjiga, pa “štiteći” čitaoce, izrekao odlučno: nećete (više) proći! Tako je između savremenih čitalaca i do pre par decenija vrhunskih pisaca, poput Kiša, Pekića, Bulatovića… odjednom postavljena barijera koja, trenutno, nažalost, gotovo da je nesavladiva. (O Selimoviću, Andriću, Crnjanskom ili Ćopiću ne treba pričati u ovom kontekstu, ali pitanje je i koliko njihova uloga klasika zapravo obezbeđuje normalnu čitalačku recepciju?)
Ipak, jedan pisac uspeo je da preskoči ovu prilično ozbiljnu prepreku; reč je o Miloradu Paviću, a dobar povod je objavljivanje prva tri toma njegovih književnoistorijskih i esejističkih dela: “Istorija srpske književnosti baroknog doba (17. i 18. veka)”, Istorija srpske književnosti predromantizma” i “Istorija srpske književnosti klasicizma” (urednik Sava Damjanov, izdavači KZV “Miloš Crnjanski” i Narodna biblioteka Srbije). Ove su knjige, naravno, strogo naučnog diskursa, ali to ne treba da zavara čitaoce.
Uostalom, sećaju se Pavićevi studenti predavanja na kojima je kazivao baš znanja koja su sada sistematizovana u ovim prvim tomovima očigledno temeljnije i sveobuhvatnije edicije. Neki od njih su, tada, smatrali da su mu predavanja pomalo dosadna (nas par drugara koji smo tako nerazumno smatrali da smo već, što bi rekao Sarojan, “budući veliki pesnici”, iako nismo imali ni ispisanog stiha vrednog pažnje), drugi da je pomalo neprijatno biti prozivan i izlaziti na tablu sa kredom među prstima i baviti se, uživo, pred drugima, ne baš lakom veštinom versifikacije (stidljivi i diskretni), a oni treći, mudriji – moja buduća supruga i par njenih uglavnom koleginica – dolazili su na predavanja s radošću, strasno, uživajući jer su na vreme shvatili da se profesor Pavić, istoričar književnosti, u jednom zlatnom trenutku transformiše i počinje, zajedno sa njima, pred njima, da ispisuje “Hazarski rečnik” mešajući “sivu i zlatnu”, što bi otpevao i Bajaga, i bivajući obojen teškim bojama (Goran Bare i Majke), tako da se pred njima odvijalo veliko čudo stvaranja. Tako je Pavić ledenim dahom diskurzivnog (naučnog?) teksta temeljenim na natuknicama scijentizma racionalno i istorijsko s lakoćom prevodio u iracionalno i aistorijsko destruirajući verovatno i postojeće, stvarajući alternativnu istoriju, istovremeno i alternativni paralelni svet naroda Hazara koji je u 9. veku naseljavao prostor između Dona i Kavkaza. Ukoliko je pisanje savršen oblik vremena, kako to kaže Le Klezio, onda bi čitanje moralo biti nadahnuta svest o tom vremenu, pa čitali mi istorijsku hroniku, teorijsku studiju ili roman, a onaj trenutak razumevanja ispisanog, koji je sudbonosan baš kao borba Gandalfa i Balroga u rudncima Morije, lucidno je i neizbežno otkrovenje koje lako izmiče skrivajući se u amblematskom, a prelepom pismu.
Sada, godinama kasnije, pojavili su se novi komadići univerzalne, fantastične pazle, teorijske i istorijske knjige za koje možemo samo da pretpostavimo da će, u vremenu koje ne teče linearno, u zemljama snova i knjiga koje i dalje, naknadno otkrivati Pavića, Majstora Pavića, hroničara Hazara zatvorenog u Alef – univerzum, zauvek posutog magičnim prahom, osuđenog ali darovanog da za sve nas proizvodi (čitalačku) čaroliju.
Jer, znano je, povremeno se dešavaju otkloni u vremenu, izbacivanje iz ritma snažne vodene struje, kao kada bi pobednički brod (Knjiga) na trenutak spustio sidro, zaustavio se, da bi moreplovci (pisci i čitaoci) peharom punim zrelog piva proslavili trenutak trijumfa.
I niko neće moći da kaže “nećeš proći”, jer Pavić je prošao.
Đorđe Pisarev
Izvor: Dnevnik
