Postoje knjige, uglavnom romani i novele, koje već svojim naslovom, odnosno dužinom i bogatstvom iskaza, gotovo da nude odmah kompletan sadržaj i (sve) odgovore, pa naivni čitalac može da pomisli da je sam siže navedenog romana gotovo nepotreban, da je samo ukras i da ga i ne treba čitati. Na primer, “Duše se kupaju poslednji put” poetičnog fantastičara Milorada Pavića, “Ako jedne zimske noći neki putnik” postmodernog Itala Kalvina, “Poslednji dan na smrt osuđenog” duhovno, socijalno i politički aktivnog Viktora Igoa, “U mračnoj šumi tajanstvenoj kao vreme” pesnika u prozi raskošnog dara Tomasa Vulfa, “Visoko podignite krovne grede, tesari” kultnog Selindžera, ili još bogatiji iskaz monstruozno i barokno duhovitog Rablea, povest iz baš daleke 1532. godine “Strašna i užasna dela i podvizi proslavljenoga Pantagruela, kralja Dipsoda, sina velikog diva Gargantue”.
A šta tek reći o nazivima romana koji se sastoje od imena: Mobi Dik, Tarzan, Lolita, David Koperfild, Oliver Tvist, Freni i Zui, Silvija i Bruno, Veliki Mon, Ana Karenjina…
Naravno da je u pitanju zamka pisca, i naravno da, na osnovu samog naslova koji je toliko obećavao, kompletno zadovoljstvo bez čitanja same pripovesti nije moguće. Možda se istina zaista krije u malim stvarima, ali da bi stigli do estetske i značenjske vrednosti “Zapisa Maltea Lauridsa Brigea” morate pročitati knjigu, jer nikad bez toga nećete osetiti duhovni svet koji nudi čudesni genije Lirkea, a propustićete jezu koju može da oseti samo onaj ko uhvati i spozna sliku u kojoj pas skače razdragan prepoznavajući pojavu duha svog nevidljivog, mrtvog gazde, dok zgranuti, užasnuti gosti okupljeni oko trpeze tiho srču supu dok im srebrne kašike zveckaju o porculanske tanjire u drhtavim rukama.
Drugi (veliki) pisci, opet, samouvereni i sigurni u snagu svojih ispisanih stranica, i ne pokušavaju da zamaskiraju i kamufliraju tajne male i velike univerzume iz svog čarobnog kovčega-vilajeta koje nude čitaocima.
Oni naslov, baš kao ukrasnu etiketu na teglici za dumst i turšiju, dakle osnovnu informaciju, samo zalepe – krastavci, pekmez, paprika, maslinke – pa onda dobijemo “Čarobnjaka” Džona Faulsa, “Mesečare” Hermana Broha, “Ubik” Filipa K. Dika, “Parfem” Ziskinda, “Pacolovca” Grina, “Šalu” Kundere, “Revizora” Gogolja, “Solaris” Lema, “Hobita” Tolkina, “Uliksa” Džojsa, “Glad” Hamsuna, Šekspirovog “Hamleta”, “Kugu” Kamija, “Školice” Kortasara, ili čitavu demonsko-depresivnu franšizu modernih vremena Franca Kafke oličenu u “Preobražaju”, “Procesu”, “Zamku” i “Americi”, delima koje su čitaoci 21. veka na trenutak odložili u skladište “Ah, sećam se…” ali će one uskoro da im se vrate umnožena i multiplikovane. Želiš li da saznaš o čemu se zaista govori, šta je to pisac hteo da kaže, e pa druže, malo se potrudi, lampu upali i podesi, pa polako: čitaj redom i ne dremaj!
I hajde sada, da budemo iskreni, da li bi se nešto veliko i bitno promenilo da je naslov nekog romana, umesto hipotetičkog i transparentnog “Život”, zapravo “Jedna nova životna čestica na planeti Zemlji, vesela, dugotrajna i beskrajna”? Što je još i bezbolno, bezbrižno pitanjce umesto onog koje bi glasilo, a bilo zamena za imaginarni roman kapitalnog naziva “Smrt”: “Tužna pripovest o junaku koji se hrabro borio, hiljade zapreka savladao, a onda ga je vreme sustiglo, pa je, kao i svi ostali junaci, umro i nikom ništa”?
Opet, priznajmo, da li se neko seća da se neki pisac toliko zaneo pa da je svojoj knjizi dao naziv “Život”, ili “Smrt”. Da se pretpostaviti da, kao ljudske jedinke, individualnosti, imamo bar toliko pristojnosti i dostojanstva, pa da ovakvim pretencioznim naslovima ne bi opterećivali sudruge i saputnike uz koje provodimo dodeljeno nam vreme. To su, ipak, lične stvari sa kojima svako mora da se izbori za sebe.
Privatno – ne diraj!
Ukoliko je tako, jednostavnije je da (naše) knjige počinju sa onim “Once upon a time…” i sličnim modalitetima, a da se završavaju, ako bog da, sa onim “i živeli su dugo i srećno do kraja svojih života”. I opet, da li razgovaramo o okončanju života, ili okončavanju romana i ima li uopšte razlike?
Đorđe Pisarev
Izvor: Dnevnik
