Sunčajući se, Beograđanka ničim nije ukaljala uspomenu na borce koji su dali živote da bi se u Beogradu živelo pod suncem slobode
Jako je rizično pripisivati stavove književnog junaka autoru književnog dela. Različite javne svinjarije dešavale su se zbog takvih stvari. Andriću su, primera radi, zbog sličnih momenata spočitavali islamofobiju, a onu jednu partituru o odnosu Srba i laganja koju Dobrica Ćosić pripisuje jednom svom proznom protagonisti na stotine su puta zloupotrebljavali kao tobože programski tekst iza kojeg stoji sam građanin, mislilac i političar Ćosić. Spisak bi se, naravno, mogao širiti od Šekspira do Njegoša i od Ruždija do Dostojevskog.
Ja ću sada ipak rizikovati pa ću citirati kratki pasus iz jedne novele pripisujući usput vrednosni stav iz pasusa autoru novele, a ne samo njenom (fikcijskom) naratoru: „Tako sam i ja u jedno kasno septembarsko popodne lutao po Groblju oslobodilaca Beograda, zagledao one lijepe bijele ploče polegle po travi i čitao natpise na njima. Čudno je to, ali pažnja ti se najmanje zadrži na onima na kojima stoji i ime i prezime. Dirljiviji su oni opisni natpisi, kao jedan koji sam dugo zagledao: Mujo mitraljezac. Grobljem su prolazile mlade majke s kolicama, djeca su se igrala, neko dvoje klinaca su na dekici imali pravi piknik. Sentimentalno sam se osjećao, valjda sam zato i mislio: to je ta sloboda za koju su se borili, to je ta sloboda vrijedna svake borbe.“
Novela koju citiram zove se „Jeres nominalizma“. Pisana je, kako se vidi, iz prvog lica jednine. Narator očito misli da je to što Groblje oslobodilaca Beograda funkcioniše više kao park nego neko tipično i stereotipno groblje zapravo nešto sasvim opravdano i pozitivno jer se time potencira i dokazuje sloboda za koju su se poginuli junaci i borili. Usuđujem se, međutim, da iznesem i ideju da to ne misli samo (fiktivni) narator nego i autor novele kao građansko lice. Stavio bih ruku u vatru da ne grešim. Autor se, naime, zove Muharem Bazdulj; drugim rečima, to sam, da prostite, ja.
Povod ovog blago teatralnog uvoda je jedna relativno neprimećena prošlonedeljna bizarnost. Vest agencije Beta glasila je doslovno ovako: „Muzej žrtava genocida saopštio je da je Groblje oslobodilaca Beograda u Drugom svetskom ratu jedan od vojnih memorijala koji su ‘u kontinuitetu izloženi čestom i neprimerenom odnosu većeg broja naših sugrađana’. U saopštenju se kao primer navodi da je upravo to mesto nedavno jedna sugrađanka ‘izabrala za sunčanje’. ‘Zbog nedovoljne brige odgovornih na gradskom i nacionalnom nivou, ovaj lokalitet vremenom je pretvoren u prostor za bavljenje sportskim aktivnostima, razbibrigu, a odnedavno i za sunčanje. Prizor koji su pre izvesnog vremena zabeležile naše kolege, stručnjaci Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, svedoči o sramotnom i apsolutno nedopustivom ponašanju jedne naše sugrađanke koja je Groblje oslobodilaca Beograda u Drugom svetskom ratu izabrala za sunčanje’, navodi se u saopštenju.
Dodaje se da je „‘nedolično, sramotno i nedopustivo ponašanje’ primećeno od strane ‘brojnih sugrađana’ i na drugim vojnim memorijalima, stratištima i gubilištima iz perioda Drugog svetskog rata, povodom čega je Muzej žrtava genocida apelovao na odgovorne u lokalnim samoupravama, u resornim ministarstvima i javnim tužilaštvima, ‘da bez odlaganja reaguju na ovakve postupke i propisno ih sankcionišu’.“
U nekim recentnim polemikama u srpskoj javnosti, beogradski Muzej žrtava genocida suprotstavljao se stanovitim kvazipatriotskim fantazmagorijama. Možda i zbog toga, tražeći neku nivelaciju, ovde je zauzeo potpuno pogrešnu poziciju. Nedavno preminuli nemački sociolog Bernhard Gizen koji se bavio konceptom „kolektivnog pamćenja“ razlikovao je „traumatski“ i „trijumfalistički“ obrazac unutar kolektivne narativne obrade prošlosti. U Srbiji se, čini se, klatno poslednjih godina od potonjeg snažno vratilo ka prvom. Iz perspektive društva kao celine, to stvara vrlo neprijatne fenomene. Ova osuda sunčanja tu može biti zgodna ilustracija.
Šta je toliko „nedolično, sramotno i nedopustivo“ u ponašanju pomenute sugrađanke? Groblje oslobodilaca Beograda je svesno projektovano kao deo živoga grada, kao memorijal života, ne kao kosturnica. Na sličan način u Beču, primera radi, funkcioniše Spomenik poginulim vojnicima Crvene armije (Heldendenkmal der Roten Armee) – više kao lokalitet za druženje nego protokolarno žalovanje. Čini mi se da u oba ova slučaja građani više nego dobro prepoznaju intenciju onih koji su odlučili da se poginulih antifašističkih boraca prisećaju preko memorijala inkorporiranih u pulsirajuće tkivo grada. Heroji se lepše pamte afirmacijom života, nego koncentracijom na smrt.
Moglo bi se reći da se kroz noviju srpsku istoriju generalno istrajnije gajio trijumfalistički obrazac kolektivnog pamćenja od onog traumatskog. Ivan Radovanović je nedavno objavio knjigu o desetinama hiljada izginulih srpskih regruta mobilisanih 1915. o čijoj je sudbini jedna od komisija nastalih radi istrage nakon Prvog svetskog rata objavila ukaz koji počinje rečenicom „Imaju se predati zaboravu“. Trijumf je lakše slaviti ako se ne razmišlja o ceni.
Postoje, naravno, mesta posvećena nacionalnoj traumi i tamo se podrazumeva da su i kodeks ponašanja i pravila oblačenja, da baš ne kažem dres kod, posve drukčiji. Postoji možda i zreliji načini nošenja s traumom od „predavanja zaboravu“, ali to ne znači da je svaka tačka nacionalne istorije – traumatična. Sunčajući se, ova Beograđanka ničim nije ukaljala uspomenu na borce koji su dali živote da bi se u Beogradu živelo pod suncem slobode.
Izvor: rt.rs
