Постоје књиге, углавном романи и новеле, које већ својим насловом, односно дужином и богатством исказа, готово да нуде одмах комплетан садржај и (све) одговоре, па наивни читалац може да помисли да је сам сиже наведеног романа готово непотребан, да је само украс и да га и не треба читати. На пример, “Душе се купају последњи пут” поетичног фантастичара Милорада Павића, “Ако једне зимске ноћи неки путник” постмодерног Итала Калвина, “Последњи дан на смрт осуђеног” духовно, социјално и политички активног Виктора Игоа, “У мрачној шуми тајанственој као време” песника у прози раскошног дара Томаса Вулфа, “Високо подигните кровне греде, тесари” култног Селинџера, или још богатији исказ монструозно и барокно духовитог Раблеа, повест из баш далеке 1532. године “Страшна и ужасна дела и подвизи прослављенога Пантагруела, краља Дипсода, сина великог дива Гаргантуе”.
А шта тек рећи о називима романа који се састоје од имена: Моби Дик, Тарзан, Лолита, Давид Коперфилд, Оливер Твист, Френи и Зуи, Силвија и Бруно, Велики Мон, Ана Карењина…
Наравно да је у питању замка писца, и наравно да, на основу самог наслова који је толико обећавао, комплетно задовољство без читања саме приповести није могуће. Можда се истина заиста крије у малим стварима, али да би стигли до естетске и значењске вредности “Записа Малтеа Лауридса Бригеа” морате прочитати књигу, јер никад без тога нећете осетити духовни свет који нуди чудесни геније Лиркеа, а пропустићете језу коју може да осети само онај ко ухвати и спозна слику у којој пас скаче раздраган препознавајући појаву духа свог невидљивог, мртвог газде, док згранути, ужаснути гости окупљени око трпезе тихо срчу супу док им сребрне кашике звецкају о порцуланске тањире у дрхтавим рукама.
Други (велики) писци, опет, самоуверени и сигурни у снагу својих исписаних страница, и не покушавају да замаскирају и камуфлирају тајне мале и велике универзуме из свог чаробног ковчега-вилајета које нуде читаоцима.
Они наслов, баш као украсну етикету на теглици за думст и туршију, дакле основну информацију, само залепе – краставци, пекмез, паприка, маслинке – па онда добијемо “Чаробњака” Џона Фаулса, “Месечаре” Хермана Броха, “Убик” Филипа К. Дика, “Парфем” Зискинда, “Пацоловца” Грина, “Шалу” Кундере, “Ревизора” Гогоља, “Соларис” Лема, “Хобита” Толкина, “Уликса” Џојса, “Глад” Хамсуна, Шекспировог “Хамлета”, “Кугу” Камија, “Школице” Кортасара, или читаву демонско-депресивну франшизу модерних времена Франца Кафке оличену у “Преображају”, “Процесу”, “Замку” и “Америци”, делима које су читаоци 21. века на тренутак одложили у складиште “Ах, сећам се…” али ће оне ускоро да им се врате умножена и мултипликоване. Желиш ли да сазнаш о чему се заиста говори, шта је то писац хтео да каже, е па друже, мало се потруди, лампу упали и подеси, па полако: читај редом и не дремај!
И хајде сада, да будемо искрени, да ли би се нешто велико и битно променило да је наслов неког романа, уместо хипотетичког и транспарентног “Живот”, заправо “Једна нова животна честица на планети Земљи, весела, дуготрајна и бескрајна”? Што је још и безболно, безбрижно питањце уместо оног које би гласило, а било замена за имагинарни роман капиталног назива “Смрт”: “Тужна приповест о јунаку који се храбро борио, хиљаде запрека савладао, а онда га је време сустигло, па је, као и сви остали јунаци, умро и ником ништа”?
Опет, признајмо, да ли се неко сећа да се неки писац толико занео па да је својој књизи дао назив “Живот”, или “Смрт”. Да се претпоставити да, као људске јединке, индивидуалности, имамо бар толико пристојности и достојанства, па да оваквим претенциозним насловима не би оптерећивали судруге и сапутнике уз које проводимо додељено нам време. То су, ипак, личне ствари са којима свако мора да се избори за себе.
Приватно – не дирај!
Уколико је тако, једноставније је да (наше) књиге почињу са оним “Once upon a time…” и сличним модалитетима, а да се завршавају, ако бог да, са оним “и живели су дуго и срећно до краја својих живота”. И опет, да ли разговарамо о окончању живота, или окончавању романа и има ли уопште разлике?
Ђорђе Писарев
Извор: Дневник
