On je pesnik ljubavi i pesnik pobune protiv društvenih nepravdi, ali svakako najveći antiratni pesnik našeg doba
INTERVJU: RADIVOJE KONSTANTINOVIĆ, profesor i prevodilac
Radivoje Konstantinović, ugledni profesor francuske književnosti, dugogodišnji upravnik Katedre za romanistiku Filološkog fakulteta u Beogradu i istaknuti prevodilac s romanskih jezika, posebno sa francuskog i španskog, priredio je ljubiteljima poezije pravu duhovnu gozbu novim prevodom „Reči” Žaka Prevera. Knjiga je nedavno objavljena u izdanju „Kontrasta” i profesor Konstantinović u razgovoru za „Politiku” kaže da je smatra svojim najboljim prevodilačkim dostignućem.
U svom višedecenijskom radu objavio je veliki broj knjiga iz istorije i teorije književnosti i dobitnik je najviših međunarodnih priznanja. Predavao je takođe na univerzitetima u Bordou, Parizu, Briselu, Granadi i gostovao kao predavač na brojnim univerzitetima u Francuskoj, Španiji, Rumuniji i Kanadi…
Kažete da Preverove „Reči” ni posle osamdeset godina nisu izgubile od svoje svežine. Da li je to bilo presudno da se upustite u novi prevod ovog dela?
Kada sam dobio ponudu da objavim „Reči”, ovoga puta ne u velikom izboru već i sa novim neprevedenim tekstovima, iskoristio sam priliku da potražim još bolja rešenja, utoliko pre što nove generacije mladih čitalaca treba da upoznaju delo jednog od najvećih evropskih pesnika druge polovine 20. veka. Preverova poezija je izuzetno originalna i neobično bogata u raznovrsnosti tema. On je pesnik ljubavi i pesnik pobune protiv društvenih nepravdi, ali svakako najveći antiratni pesnik našeg doba. Odrastao je u vremenu strašne mržnje i užasa Prvog svetskog rata, a 1936. godine piše svoj najubojitiji antiratni tekst „Podignuta palica”, u času kada general Franko sa svojim kolonijalnim trupama iz Maroka, uz obilatu oružanu pomoć Hitlerove Nemačke i Musolinijeve Italije, kreće da sruši legalno izabranu republikansku vladu. „Podignuta palica” je svojevrsna hronika prve godine građanskog rata. Prever jasno vidi da republika nema mnogo izgleda da preživi i da se neminovno približava novi svetski rat. Njegov pesimizam je pun gneva prema institucijama koje podržavaju nepravdu, ali s druge strane njegova poezija slavi život u svim njegovim oblicima.
Čitajući tekst „Pokušaj opisa jedne večere glavešina u Parizu, Francuska” u kome se Prever obračunava sa moćnicima ovog sveta, shvatamo koliko je sve aktuelno i danas. Da li je njegova veličina upravo u tome?
U tom briljantno napisanom tekstu, aktuelnom i danas, Prever portretiše gospodare ovoga sveta. Nekada su to bili robovlasnici, potom feudalci, juče i danas prebogati ljudi kojima je zajedničko da žive na račun onih koji jedva sastavljaju kraj s krajem i često umiru u bedi. Njihov jedini cilj je bogaćenje. U besomučnoj trci za profitom spremni su na sve. To su oni koji vode beskrajne ratove i dovode u opasnost opstanak naše planete. Pesnikov gnev u odnosu na „glavešine” obuhvata i sve one koji ih pomažu: institucije koje treba da ozakone pohlepu gospodara.
Na izvestan način Prever je pesnički hroničar našeg vremena. Svakodnevni život običnog čoveka, njegov rad, njegove patnje i radosti, veliki divan grad Pariz sa Senom i malim trgovima ovekovečeni su u njegovoj poeziji koja je puna nežnosti i humora.
Kako biste vi, na osnovu svog bogatog životnog i profesionalnog iskustva, opisali vreme u kome živimo?
Živimo u vremenu najtežem za poslednjih osamdeset godina. U vreme kada Prever piše svoju poeziju, Hitler je porobio celu Evropu. Tek danas se vidi koliko su Ruzvelt, Čerčil i Staljin bili mudri državnici koji su prevazišli naizgled nepremostivo neslaganje i ujedinjeni spasli civilizaciju. Danas, nažalost, situacija u svetu je teža jer se ne vidi kraj nevoljama koje prete da unište život na našoj planeti. Za sada se i ne nazire dogovor moćnika ovoga sveta da se zaustave sukobi i pristupi rešavanju najhitnijih problema. Dramatične klimatske promene, suša i glad, zagađenje vazduha i zemljišta, i sve zajedno pogoršano pandemijom, kao da ne dopiru do onih koji treba da spasu civilizaciju.
Ono što nas takođe mora brinuti jeste budućnost Evrope. Postoji veliki pritisak da se Evropljani odreknu svoga identiteta. Pomalo starinska slika Evrope kao velikog vrta jedina je prihvatljiva za mene i moju generaciju. Pored brige za biodiverzitet mora postojati i briga za ne manje važno očuvanje plodne raznolikosti u kulturi kontinenta, koji je oblikovao čitavo čovečanstvo.
Postoji li danas neko koga bismo mogli uporediti sa angažovanim pesnikom Preverom? Gde je danas mesto poezije?
Dosta je dobrih pesnika koji pišu angažovanu poeziju poneseni snažnim osećanjima. Mnogi od njih su učili od Prevera, ali niko kao Prever nema čitalačku publiku na svim meridijanima i jednostavnost i nepretencioznost izraza. Kultura uopšte, a sa njom umetnost, književnost i njen najlepši deo – poezija, najmanje interesuju moćnike. Davno je rečeno da grmljavina topova zaglušuje glas muza. A ipak, poezija opstaje, ona je nasušna potreba mislećeg čoveka. Možemo biti vrlo zadovoljni našom savremenom poezijom koja neguje tradiciju kojom bi se ponosili i veliki narodi. To se najbolje vidi u stvaralaštvu pesnika za decu. Sjajnu Zmajevu pesmu nastavljaju Duško Radović, Brana Crnčević, Ljubomir Ršumović i još mnogi drugi. Srpska deca se od ranog detinjstva upoznaju sa velikom poezijom, što im otvara vrata književnih svetova.
Koja Preverova pesma vam je najdraža?
Nekoliko je njih koje su mi posebno drage, a na prvom mestu je „Barbara”. U njen prevod uložio sam mnogo truda dok nisam uspeo da prenesem lepotu i strahotu jedne od najlepših pesama francuskog jezika, kada sam prepoznao krešendo u melodiji te balade o ljubavi i smrti. Pomenuo bih još pesmu „Sultan”, briljantan portret tiranina u kome se nazire Džugašvili, kao i nežnu „Pesmu tamničara”.
Prevodili ste prevashodno poeziju, ali i prozu. Šta je najteže kod prevođenja stihova i šta bi, po vašem mišljenju, bila suština dobrog prevoda?
Dobar prevod mora iznad svega da bude veran originalu, ali prevodilac iz književnog teksta mora da prenese i druge slojeve originala. To je odgovarajuća leksika koja rekreira atmosferu, ambijent originala, njegov kulturni kontekst, ritam rečenice važan za prozu, a pogotovo za poeziju. U prevođenju vezanog stiha posebnu teškoću predstavlja traganje za rimama. Važno je da se oseti i sačuva unutrašnji ritam u slobodnom stihu.
Prevođenje Preverove poezije za mene je predstavljalo poseban izazov i najteži zadatak, jer je trebalo naći rešenja za prevode igre reči.
Sa igrama reči nosio sam se i prevodeći sa španskog „Životopis pustolova po imenu Don Pablos”, čuveni roman Fransiska de Keveda. Pisano živopisnim jezikom koji podseća na Rablea, ovo delo pruža velike mogućnosti prevodiocu da pokaže svoje umeće i tka svoje tkanje. Prevodio sam sa francuskog i španskog, ruskog, mojim piscima sam pozajmljivao svoj jezik, a oni su meni preneli svoj doživljaj sveta. Borhesova mudra i smirena poezija me je oduševljavala, a prevođenje Jesenjina prenelo u svet bolnog doživljaja života velikog ruskog pesnika.
Mi se, uz uspešne, međunarodno priznate pisce, možemo pohvaliti i ne manje lepom prevodilačkom tradicijom.
Ja sam imao sreću da i čitalačka publika i kritika, a pre svega kolege prevodioci, cene moj rad, a od priznanja koja sam dobio možda su mi najdraža: „Miloš Đurić”, belgijska državna nagrada i francuska Legija časti. Ali najviše sam ponosan na svoju prevodilačku školu. Pored francuske književnosti, na Filološkom fakultetu u Beogradu predavao sam studentima romanistike i teoriju prevođenja sa praktičnim vežbama. Desetak mojih bivših studenata su sada među najboljim srpskim prevodiocima.
Izvor: Politika
