Stara latinska poslovica kaže da „knjige imaju svoju sudbinu“. Ta izreka (u originalu „Habent sua fata libelli“) bavi se zapravo nepredvidivošću recepcije neke knjige u javnosti, koliko će biti primećena i koliko cenjena. Istu frazu, međutim, ima smisla upotrebiti i u individualnom odnosno privatnom kontekstu. Neku knjigu kupimo pre putovanja vozom, primera radi, pa je pročitamo u prvih nekoliko sati otkad smo je kupili. A neku ćemo kupiti, pa je ostaviti na policu i skoro je zaboraviti mesecima, pa i godinama.
Ima već nekoliko godina da sam kupio knjigu Rigelsa Halilija „Narod i njegove pesme“. Knjiga je u Beogradu objavljena 2016, u izdanju „Biblioteke XX vek“. Radi se o prevodu sa poljskog jezika iz pera Jelene Jović. Do pre nedelju-dve knjigu sam potpuno smetnuo sa uma, a onda sam je skoro slučajno ugledao, skinuo je sa police, krenuo da prelistavam zaustavljajući se na pokojoj rečenici, a onda se vratio na početak i počeo da je čitam sve lepo i po redu.
Ime Rigels Halili verovatno vam ne zvuči odveć poljski, pa ni slavenski. Neko će možda pomisliti da se radi o prevodu na srpski sa prevoda na poljski. Ali ne, knjiga je u originalu napisana na poljskom jeziku, makar joj je autor etnički Albanac. Naime, Halili je rođen u Đirokastri 1975. godine gde je završio osnovnu i srednju školu, kao i započeo osnovne studije. Zatim je dobio stipendiju Vlade Republike Poljske, preselio se u Varšavu da bi kao tridesetčetvorodišnjak tamo i doktorirao. Nakon nekoliko godina koje je proveo u Velikoj Britaniji, vraća se u Poljsku gde najpre radi kao univerzitetski profesor u Torunju, da bi se nešto docnije ponovo preselio u Varšavu gde počinje da predaje na specijalističkim studijama o Balkanu i balkanskoj istoriji.
Knjiga „Narod i njegove pesme“ nosi podnaslov „Albanska i srpska narodna epika između usmenosti i pismenosti“. Halili se naslanja na najveće autoritete u svojoj oblasti od Milmana Perija, Sesila Baure i Erika Haveloka preko Maršala Mekluana, Rut Finegan i Dejvida Olsona do Alberta Lorda i Matije Murka. Njegova unikatna pozicija dolazi s jedne strane iz široke erudicije i poliglotstva, a s druge iz činjenice da i lično dolazi iz sveta o kome piše. Primera radi, kad analizira pisanje Ismaila Kadarea, tu se jasno vidi dubinska upućenost, da ne insistiram sada na detalju da Halili i Kadare „dele“ rodni grad.
Kad su devedesetih zapadni mediji bili prepuni vesti o okrutnim zločinima koji su pratili ratove za jugoslovensko nasleđe, svojih pet minuta slave dobili su tamošnji stručnjaci za Balkan te za južnoslovenske književnosti. Jedan od najbizarnijih njihovih uvida koji je jedno vreme bio i pomodarski frekventan ticao se tobožnje veze motiva iz (dominantno) srpske narodne književnosti i zločina iz devedesetih. Nije u tim analizama „stradala“ samo narodna književnost, nego su negativno znali biti potencirani i pisci poput Njegoša i Vaska Pope.
Halili ni u jednom momentu ne pada u tu zamku. Čak se ne postavlja „navijački“ ni u kontekstu etničke „atribucije“ kulturne baštine. Ono što je takođe vrlina njegovog pisanja jeste da on svoje veliko stručno znanje vrlo vešto „posreduje“ laicima. Neki od njegovih sažetaka koji se tiču srpske narodne epike mogli bi se skoro bez ikakve promene koristiti kao prateći tekstovi u gimnazijskim udžbenicima.
U predgovoru srpskom izdanju, autor piše i o svom učenju srpskog jezika: „U Srbiju sam prvi put došao 2005. godine, uz svesrdnu pomoć prof. Ljubinke Trgovčević, na čiji sam poziv potom imao priliku da u više navrata održim predavanja studentima Fakulteta za političke nauke Univerziteta u Beogradu. Moja prijateljica, Ivana Stojanović, čija je porodica mnogo pretrpela u toku oružanog sukoba na Kosovu, često me je ugošćavala u Beogradu. Kada sam, u zimu 2005-2006. godine čitao literaturu i drugu građu u Narodnoj biblioteci u Beogradu, boravio sam kod Svetlane Bogojević i njenog muža Radomira, zbliživši se sa njima i njihovim sinovima, Urošem i Vasom. Svetlana je najzaslužnija što sam počeo da učim srpski jezik i, iako sam uveren da bi me ona sada pohvalila da sam u tome napredovao, osećam da mi treba još mnogo truda da ovaj jezik zaista naučim“. Imajući u vidu suverenost s kojom piše o detaljima iz srpske narodne književnosti, reklo bi se da Halili odveć skromno govori o svom vladanju srpskim jezikom. Bilo kako bilo, sudeći po informacijama sa pojedinih knjižarskih sajtova, knjiga se sada može kupiti za 275 dinara (izvorna cena bila je 900 dinara). Malo je danas boljih i smislenijih načina da potrošite nepuna dva i po evra od kupovine „Naroda i njegovih pesama“.
Muharem Bazdulj
Izvor: Kosovo Onlajn
