Пише: Милија Тодоровић
Тражим нешто сликовито и популарно, како бих скратио причу у доказивању докле су стигла размотавања неких процеса. „Гажење линије“ је планетарно познат феномен кршења правила игре у кошарци, при ком кршењу моментално престаје важење резултата, односно, играч који гази линију, све ако и постигне кош или асистира, неће му, ништа од тога бити признато.
Ето том спортском сликом бих описао противрјечне покушаје г. предсједника да буде „предсједник свих грађана“ тако што ће капом и шаком дијелити своју пажњу, похвале, ордење, заједничке наступе … како са онима који промовишу напредне идеје и имају угледна достигнућа, тако и са онима који заговарају анти-демократске свјетоназоре и који се не могу похвалити неким доличним остварењем.
Јучерања додјела ордења господину Спахићу и госпођици Вукотићки отвара питање за све нас: које то вриједности промовишу ово двоје на културном пољу? Јер није ријеч о зналцима рударства или стручњацима медицине, па да нам њихови ставови из области духа и културе буду ирелевантни, него говоримо о двоје посленика културе, који својом ријечју и ставом, прије него неком грађевином или математичком формулом, доносе или односе корист овом друштву.
Е сад, двоје орденисаних јавности су управо познати не по постављању питања или отварању неких дискутабилних тема, већ по дрипачком промовисању једноумног става да је „СПЦ окупаторска институција у ЦГ“ односно да је боље одвести дијете у кладионицу „него у цркву“. Наравно, да овај двојац има право на такве ставове, и да их због њих не треба законски санкционисати (иако за овај став у вези „окупације“ нијесам сасвим сигуран), али моје питање гласи: треба ли их награђивати?
То бих питао и да их је ордењем украсио бивши предсједник Мило Ђукановић, али сада када је то учинио човјек кога су на функцију предсједника изгласали већином вјерујући људи, гласно се питам: зна ли овај млади човјек да у овој игри постоје и некаква правила?
