Пише: Радмила Станковић
Предраг Кораксић је за свет био Коракс, за пријатеље Гога. Мислио је у сликама и сликом описивао своју идеју и мисао. До последњег дана, до последње карикатуре у суботњем двоброју Данаса, оставио је хиљаде сведочанстава као непревазиђени хроничар наших мана. Говорио је да та карикатура којом реагује на стварност може да буде шамар, али не и увреда. Она мора да буде иронична, да има жаоку, али не сме никога да понизи. Његове карикатуре су настајале тако што је свет гледао кроз кључаоницу. Његова идеја је била да разголити политичке и националне моћнике, да покаже карикатуралну суштину њиховог карактера, што ми је овако објаснио:
„Увек ме је излуђивала бахатост која је, иначе, доминантна код тих људи, бескрупулозност, лаж, превара…Посебно национализам. Не знам да ли је то последица околности да сам дете из мешовитог брака, али сам одувек из прве препознавао глупост и примитивизам национализма и националиста. Мислим да сам својим цртежима успевао да разголитим те људе, политичаре и националне моћнике, да покажем карикатуралну суштину њиховог карактера. Чинио сам их смешним иако су били опасни, и рекао бих, према реакцијама које су до мене допирале, да се то људима допадало.”
Имао је 17 година када је објавио своју прву карикатуру у Јежу. Просечна плата је тада била 3-4 хиљаде динара, а Предраг Кораксић је за ту карикатуру добио 600 динара! Целу своју екипу, 7-8 другара, пајтоса који су се дружили, све их је одвео у посластичарницу у Земуну „Код глумца“. Појели су све што је било, позлило им је. Тако је потрошио свој први хонорар.
Гогу сам упознала као млад новинар Вечерњих новости, а пре неколико година сам га први пут питала како успева да сваког дана осмисли то што осване у Данасу:
„Кад прочитам неку вест, у тренутку ми дође мисао како бих могао да је прокоментаришем. То бих назвао професионалном деформацијом која подразумева да морам да реагујем. Слично ради и новинар када одлучи да нешто напише. Док радим, мислим на такозваног малог човека који ће то да гледа и који треба све да препозна и да се осећа добро, чак надмоћно, у односу на оне које цртам а који, нажалост, одлучују о нашим судбинама.”
Радмила Станковић: Сећање на Стојана Ћелића: Насмешен и ћутљив, позитиван, ненаметљив, импозантан
Ратне трауме
Његови Кораксићи су пореклом Грци, а у близини Чачка имају засеок Кораксићи. Отац Стојан је био учитељ, комуниста, револуционар, који је примио у Партију поратног југословенског политичара и председника СФРЈ Цвијетина Мијатовића Мају. Стојан је у Босни, у селу Лијешан изнад Зворника, упознао учитељицу Зору, Зорку, коју је довео у своју родну Горњу Горевницу, девет километара од Чачка. Године 1933. Зора је родила сина Предрага:
„Иако Србин, одрастао сам и васпитаван у југословенском духу. Моја мати била је Босанка из Фојнице, њен отац Сплићанин, прабака по мајци Италијанка, отац Србин. Цела породица мог оца била је у партизанима, мајка је била члан антифашистичког покрета. На почетку рата, мог оца су Швабе ухапсиле и транспортовали га за Немачку. Он је негде у Словенији искочио из воза, побегао и вратио се у околину Чачка. Био је најбољи друг народног хероја Ратка Митровића. На оној чувеној слици која се чува у музеју Народно ослободилачке борбе где Ратко Митровић говори на једном збору у Чачку који је тада био слободан, мој отац стоји у партизанској униформи. То је његова последња слика.“
Стојана Кораксића су заробили четници, одвели га на Равну гору у село Брајиће, у штаб Драже Михаиловића. Одсекли су му прсте на рукама, пуцали у њега, али је он неким чудом преживео то стрељање и тешко рањен допузао до једног потока где су сеоске домаћице узимале воду. Једна жена, која је била из четничке фамилије, видела га је и јавила мужу, четници су дошли и ту га дотукли. Предраг и његов четири године млађи брат нису знали да им је отац тако зверски убијен. Деца су га чекала да се врати из рата. Сазнали су то тек после завршетка рата:
„Када се десило то са оцем, моја мајка, мој млађи брат и ја смо практично били осуђени на смрт од стране четника. Један сељак који је у четничком штабу био слуга, јавио нам је да треба да дође црна тројка да нас ликвидира, закоље, и ми смо одмах побегли. Најпре у Чачак код неких наших кумова, онда у Београд возом. Мене и брата је возом превезла нека наша кума која је иначе шверцовала кајмак и сир у Београд и продавала. Мајка се прошверцовала илегално неким чамцем у Земун, дошла код родитеља у Гундулићеву улицу бр. 28а. А брат и ја смо били код ујне Дуде на Славији која је успела да набави неки аусвајс (пропусницу) и мене и брата пребацила је у Земун који је тада био хрватска територија. Ту смо живели под девојачким презименом моје мајке, а ја сам се звао Фрањо Божић.“
Тек после рата, Предраг је сазнао од свог тече, генерала Велимира Терзића који је био ожењен рођеном сестром његове мајке, када је и како убијен његов отац. Мајка је о томе дуго ћутала. Ратне године су биле мучне, мајку су хапсили, па је њен отац успео да је избави затвора, деца су више гладовала него што су била сита. Предраг је завршио гимназију, и направио компромис са мајком да не буде инжењер по њеном, али ни уметник по свом, и уписао је архитектуру.
Први часови цртања
У последњем разреду гимназије дошао је вајар Милан Бесарабић који се иначе бавио карикатуром у облику скулптуре, правио је мале фигуре судија, бирократа…од теракоте. Биле су то карикатуралне фигуре. Он је имао атеље на Сајмишту где су одлазили његови талентовани ђаци, а у школи је направио сликарску секцију на тавану Гимназије, у поткровљу. Ту су долазили сви који желели нешто да науче о цртању од уметника који је желео да им помаже. Ђаци су цртали, он им је исправљао радове, а кад су одлазили код њега у атеље, давао им је да вајају под његовом контролом. То су били Кораксови први часови цртања.
После прве карикатуре, наставио је да објављује у Јежу, а на студијама је завршио трећу годину архитекруре и запослио се као професионални карикатуриста у листу Рад који је био у згради Савеза синдиката. Запослио га је Ашер Делеон, један од уредника у листу Рад, који је одмах те године отишао у Уједињене Нације за амбасадора. Дошао је потом Данило Кнежевић за главног уредника, а Кораксић је ту провео три године. Када су кренуле Вечерње новости позвао га је у редакцију Слободан Глумац, човек који је направио ове новине и дао им печат успеха.
Следећих 25 година Коракс ће радити у овој редакцији, најпре са Ранком Гузином, а касније ће он довести у редакцију Душана Петричића. О том времену када је карикатура била инаугурисана као саставни део Новости, говорио ми је:
„То су биле оне карикатуре без адресе, прибегавали смо езоповском хумору, борили смо се против људских мана, онако, уопштено… то су биле свакодневне теме и ми смо радили сваког дана. Током година смо у Новостима заправо направили својеврсну Школу Новости, објављивали смо карикатуре које су се разликовале од других и од оних у Јежу. Ја сам повремено радио за Јеж, нарочито 1971. године у време либерала, јер је тада заиста могло много тога да се објави, што у Новостима скоро да није могло. Ипак, Новости су са својим стилом штрчале у односу на све друге дневне новине. Можда су у другим листовима и били неки карикатуристи, али ни близу нашем квалитету у Новостима за који су били заслужни Душан Петричић, Ранко Гузина који је био добар цртач, Стево Страчковски, Тошо Борковић… наравно и моја маленкост.“
Карикатуриста Драган Савић дошао на идеју да се направи конкурс за најбољу карикатуру који би носио име славног Пјера Крижанића. И тако је 1967. године први пут додељена награда за најбољу карикатуру. Предраг Кораксић је дао свој драгоцени допринос у одржавању ове манифесатције, јер је 10 година био комесар изложбе која је представљала најбољу годишњу продукцију карикатура. Основао је и издавачку делатност, па када је сјајни Ото Рајзингер добио Пјерову награду, организовао је да се штампали књигу Рајзингерових карикатура под називом Високо друштво.
Иначе, из ране младости, Кораксић је упамтио познанство са славним Пјером Крижанићем:
„Пјер је био жив, ја сам био био сарадник у Јежу, и био сам у неким кратким панталонама када сам га гледао док је играо шах са Тошом Параносом, чувеним хумористом који је био једно симпатично спадало. Играју они шах, а ја као љубитељ шаха, стојим и гледам. Пјер се окрене, погледа ме и пита – чији си ти мали? Ја сам био жгољав, мали, мршав, али сам упамтио да је мене Пјер ословио и питао ‘чији си ти мали’. То ми је било много важно у том тренутку. Много година касније, редитељ Здравко Велимировић је одлучио да направи документарни филм по Пјеровим карикатурама. Пјеров најзанимљивији и најбољи опус је био између два краља – Краља Петра и Краља Александра. Тада је у Уставу Србије писало: Штампа је слободна, а Пјер имао најбољу серију карикатура коју је објављивао у Политици и Новом листу. Здравко Велимировић је мене изабрао да ја ретуширам Пјерове карикатуре за тај филм, и ја сам то радио пуна три месеца. Ретуширао сам те карикатуре из новина, припремао их за снимање, и то је била моја најбоља школа. Филм је снимљен под називом Између два краља и то је у мојој каријери оставило баш упечатљив траг, много ми је помогло то што сам ретуширао његове карикатуре три месеца дан и ноћ. То је моје непоновљиво искуство.”
Радмила Станковић: Избор за САНУ, кандидати за нове академике
Муке у доба демократије
Све је у Новостима добро потрајало док није настало време диференцијације после Осме седнице Савеза комуниста Србије која је представљала партијски обрачун између Ивана Стамболића и Слободана Милошевића. Кораксић је брзо препознао куда води политика коју је започео Милошевић:
„Не знам како ни одакле ми је то дошло, али одмах ми је било јасно шта се догађа и шта нас чека. Међутим, Милошевић је омађијао масе, сви су били за њега и уз њега, а ја сам тада изгубио многе пријатеље. Чак ни са неким најближим рођацима нисам хтео више да се виђам.”
Три године се у Новостима Кораксић борио против руководства. Они су хтели га натерају да сам оде, он је хтео да му они дају отказ. А они нису могли да га отпусте јер у правилнику није било клаузуле по којој би то урадили. Коначно су променили правилник и увели клаузулу да онај ко не подржава уређивачку политику, може да добије отказ. Предраг Кораксић је тако добио отказ и отишао у недељник Време где је остао до пензије:
„Имам принцип да ко год одбије да ми објави карикатуру, више не радим за њега. У Времену се то догодило када је Драгољуб Жарковић тражио да престанем да цртам Војислава Коштуницу, као што ће се много година касније то догодити Душку Петричићу у Политици јер главни уредник није хтео да он црта Александра Вучића. Мени је и Ћурувија док је био у Борби одбио једну карикатуру и ја више нисам хтео да радим за њега. То је врло позната карикатура, Војин Димитријевић је написао један велики текст и та карикатура је објављена уз тај Војинов текст у једном шведском листу – Милошевић са шапом медведа, ставио шапу на Борбу. Три месеца током бомбардовања нисам објавио ни једну карикатуру.”
Председник Аустрије Курт Валдхајм оптужен је 1988. године да је као припадник СС-јединица у Другом светском рату, одговоран за ратне злочине у Босни и Грчкој. Две године пре тога био је изабран за председника Аустрије. Када су те оптужбе изашле у јавност, он је ћутао и уопште се није оглашавао. Коракс је тада у Дуги објавио карикатуру на којој Валдхајм на устима уместо фластера има свастику. Тадашњи цензор у Дуги уништио је цео тираж од 50.000 штампаних примерака, да би се одштампао нови без Кораксове карикатуре: „Срећом, успео сам да добијем један примерак тог одшампаног издања са мојом карикатуром.”
Коракс дуго није веровао да је рушење Југославије уопште могуће. Та спознаја и све то што се догађало са земљом га је ужасно болело. Каже да је креативно експлодирао и да су у том годинама настале његове најбоље и најпознатије карикатуре. Цртао је из стомака желећи да се супротстави надолазећем лудилу. Није се бојао последица због таквог става и цртања карикатура чији су главни актери били носиоци власти тих година, а на питање да ли су до њега стизале претње, рекао ми је:
„Нисам имао директне већ индиректне претње. Али, ја сам то морао да радим као што сам морао да дишем, тако сам то морао и да цртам. Без обзира на све, уопште нисам обраћао пажњу на то. Ја сам за време рата доста преживео свакаквих ствари, глава нам је била стално у торби, тако да сам ја на неки начин очврснуо, нисам обраћао пажњу на то, морао сам то једноставно да радим. А када се распала Југославија, мој прави опус просто је шикљао из мене и нисам могао да се зауставим ни до дан-данас.”
Током деведесетих година Коракс је имао невероватан успех у свету. New York Times је објавио његове карикатуре, сви листови у Немачкој и другим европским земљама. Од тога је живео:
„Морао сам да одем у Мађарску и тамо отворим рачун да би ми стизали хонорари јер су ми сви плаћали. Овде сам продавао оригинале својих карикатура које сам скоро све распродао. Код мене су долазили страни новинари, страни амбасадори и молили да купе моје цртеже. Рецимо, у то време је норвешки амбасадор долазио са супругом и отимали су се о карикатуре јер су куповали и он и она будући је свако од њих имао своју колекцију слика. У Ослу сам имао изложбу и онда је амбасадор своју колекцију дао да се прикаже на изложби.”
Када је 5. октобра 2000. срушена власт Слободана Милошевића, многи су помислили да је Кораксић остао без теме и без мете, али он је наставио да црта без прекида:
„Сви су мислили да сад ја нећу имати кога и шта да цртам, али увек има нешто што ми смета и ја ћу због тога увек да правим карикатуру. Ја имама инстинкт да одмах реагујем чим ми нешто боде очи. Као што данас правим карикатуре чији је главни јунак Александар Вучић и његови подрепаши. Подрепаши су, иначе, увек на сцени који год да је вођа на власти. Данашњег вођу карактерише то да има један начин опхођења овде у земљи, а други према иностранству. То је видљиво. Он и остали политичари са данашње сцене су четврта гарнитуре политичара коју цртам и коју имам намеру да испратим.”
Само једном је због своје карикатуре Предраг Кораксић ишао на суд. Због карикатуре коју је објавио у време када је Добрица Ћосић ишао на Пале да придобије босанске Србе да потпишу Венс-Овенов план. Тада је у недељнику Време Коракс нацртао Ћосића, Константина Мицотакиса, Момира Булатовића, Радована Караџића, Биљану Плавшић, Николу Кољевића и Момчила Крајишника:
„Нацртао сам их како играју игру која се у мом детињству звала труле кобиле, а тужилац је тврдио да на мојој карикатури јунаци један другом раде фелацио! Схвативши да ће испасти смешан, тужилац је после три рочишта одустао од оптужнице. Много година касније сазнао сам да је Добрица Ћосић иницирао подизање оптужнице а не Слободан Милошевић, како сам ја мислио.”
Иза Предрага Кораксића остају књиге у којима су сакупљене неке од његових најбољих карикатура, а посебно је значајна она у издању Службеног гласника, под називом Трајно прошло време: хронологија 1990-2001. Од бројних исказа похвале његовој уметности, тешко је заобићи оно што је написао књижевник Миљенко Јерговић, који, између осталог, каже и ово: „Предраг Кораксић се увек, изричито, бави српском страном ствари. То значи и српском страном рата… Коракс црта за Србе и у том свакодневном церемонијалу ауторефлексије, он за своју публику чини оно што је Немцима чинио Томас Ман…”
Приликом једне посете Београду током деведесетих година прошлог века, Ричард Холбрук, амерички дипломата и један од креатора Дејтонског споразума којим је окончан рат у Босни, пребацио је Слободану Милошевића да гуши слободу медија у Србији. Он му је на то извадио из фиоке недељник Време у коме је била карикатура Предрага Кораксића Коракса и рекао: „Погледајте шта ми раде! Овај карикатуриста је на слободи!”
Предраг Гога Кораксић је био један од најслободнијих људи које је Србија имала. А ја имала част да сам радила са њим и да сам га познавала.
Извор: Радар
