Разговарала: Радмила Марковић
Не знам каква ће бити студентска листа, али каква год да буде мислим да они једини имају снагу да скупе потписе чак и ако избори буду 28. јуна. Ја ћу прва да им дам потпис. Сви други ће или добити потписе од СНС-а и биће лажне листе или ће једноставно узимати гласове овој великој групацији. Ако, рецимо, Ћута изађе на изборе ја њега не могу да осуђујем, јер он са својом организацијом табана по Србији и данас и покушава да нешто уради. Можда ће бити другачија ситуација ако избори буду на јесен, каже за Данас проф. др Даница Грујичић, неурохирург у пензији.
Према њеним речима, Суверенистички савез коме припада неће имати своју листу ако избори буду на лето већ ће подржати студенте. А ако избори буду на јесен, још увек не зна шта ће урадити. “То ми је много да планирам”, каже.
Да ли Ваша подршка студентима зависи од тога када ће бити избори и ко ће бити на студентској листи?
У овом тренутку је само подршка, али вероватно ће од околности зависити. Ја не знам шта ће се дешавати. Не мора да значи та листа од 170 људи која се појавила на друштвеним мрежама да је то предлог Београдског универзитета, па је онда 40 људи склоњено са те листе да ли је то тачно или не то не знам. Можда неко намерно спинује. Сигурно да се убацују међу ту децу. Молим студенте да остану јединствени колико год се и они разликовали међусобно. Дајте сетите се како сте почели. Највише би могли да пређу овај режим кад би остали јединствени. Само треба да се сете како су кренули, а кренули су патриотски, српске заставе, српске песме, ујединили су Србију, од Суботице до Призрена. Да не дозволе да их деле и пуне уши. Сујете морају да се спусте. Апелујем и да има што више жена у политици то ће бити боље.
Говорећи о предстојећим изборима председник Александар Вучић изјавио је, између осталог, да је “глас народа глас Бога”. Како то коментаришете?
Ја сам Александру Вучићу веровала, сада му више не верујем апсолутно ништа. Шта год да каже за мене је то лаж. Можда је некада и искрен, ја му више не верујем. Шта год Вучић рекао зна се какав је глас народа. Био је 15. март 2025. године и да је било памети у том тренутку и рећи “у реду, пустите људе да раде свој посао да се види ко је одговоран”. Све се зна, све је у папирима. Пратите само траг новца, што би рекао Фалконе, и знаћете све, али памети није било, а инаћење са народом никад није добро. Ја га разумем он сад иде на исцрпљивање и већ то није оно што је било. Улазе међу ту децу. Ја опет кажем студентима останите уједињени, јер против тога они једноставно немају рецепт. И гласајте за другове за које знате да ће се сутра залагати за вас а не за своје сопствене интересе.
Што се тиче гласа народа он се мери на изборима, а услови знамо какви су. Имали смо један округли сто и ми ћемо можда као суверенистички блок направити један предлог студентима какве изборне услове да траже, пре свега приступ софтверу за бирачки списак.
У том контексту кажете да људи треба да преузму програм за читање личних карата. Зашто?
Стално напомињем то, молим вас преузмите програм за читање личних карата, купите читач, уђите са својом личном картом на еУправу и укуцајте пин и имате један квадратић где пише НОВО и где су наводно сви подаци о вама из неких седам база података. Ја сам једноставно тражила решење за порез за ову годину на непокретности које имам и кад сам видела то НОВО помислих ајде да видим шта је и згранула сам се. Ту ја налазим да моји родитељи живе у Ужицу иако ми тата станује у истој згради где и ја, да је моја мајка још увек жива, да ја станујем у улици у којој никада нисам становала, у броју у коме никада нисмо становали. Да ли то значи да ће се нека виртуелна Цвета или неки виртуелни Миле (имена мојих родитеља) појавити на гласању у Ужицу и зато молим све Ваше читаоце урадите то и проверите. Можда су то већ скинули пошто већ трећи пут причам.
Како видите ситуацију на Медицинском факултету у Београду и да ли је Медицински факултет Мацутов?
Још 2021. донели су Закон о студентском организовању по коме су натерали децу да се поделе и већ тада креће подела на наше и њихове. У то време био је медицински Круг, овај који је сада покушао да фалсификује изборе и Медицински комитет. Свака част студентима што су успели да прикажу ту превару. Али, ова деца која су чак гласала и за тај Круг морају да схвате да ти другови њихови нису били искрени према њима, нису искрени зато што очекују одређену врсту привилегије. Мислим да све што је урађено на Медицинском факултету урађено је незаконито. Прво професорка Тања Симић неће желети више да буде декан, али све треба вратити на старо. Какви сад нови избори, шта значе нови избори? Значи ви сте дошли и незаконито сте склонили и секретара факултета и деканку, измислили сте неко звање председавајући Савета, моје колеге су гласале против своје колегинице у Савету да би остали директори. Како их није срамота, па колика љига мораш да будеш, па је ли толико важно да будеш директор, па нећеш умрети, имаш своју професију и можеш да радиш где хоћеш. Срамно.
Што се Ђура Мацута тиче то јесте његов факултет. Он је професор на том факултету и без обзира што је сада председник Владе није смео да се прави као да нема појма о чему се ради. Морао је да интервенише. Са друге стране, имам оправдање за њега, његов утицај је никакав. Они су довели људе који чак и не живе у Србији да буду чланови Савета, Етичког одбора Србије…Ко су ти људи?. Ја се надам да ће ова деца успети да промене тај парламент.
Недавно су били и избори у Лекарској комори. Независни кандидати који су освојили значајан број мандата кажу да ће се борити да поврате достојанство професије лекара. Колико Лекарска комора може да утиче на одлуке министра здравља?
Не може да утиче уопште. Они могу да се боре за другачији однос према колегама, јер однос у Лекарској комори је био такав да се ту скупљала једна група људи привилегованих, увек исти су добијали потписе. Јесте сада већи проценат лекара изашао на изборе, али будите врло опрезни кад говорите о независним кандидатима, јер ту се гласа за име. Видећемо колико су они заиста независни. Треба и Закон о лекарској комори да се мења, а не да нам на 100 приватних лекара иде један кандидат, а на 300 лекара у државној пракси исто један кандидат а нас је шест пута више.
Значи и у Лекарској комори треба да нас је шест пута више, а не да приватници буду директори. Немам ништа против приватника, али знам и да одете код неке од њих са кијавицом завршите са магнетном резонанцом. Кад би се правила нека анализа, него анализу нико не прави и овај несрећни народ то плаћа. Кад би се здравство организовало како треба да лекар опште праксе има сву опрему која му је потребна, да зна да је користи и да нема више од 15 прегледа дневно верујте ми да би се 90 одсто приватних клиника затворило.
Војин Грубач: Вучићево „историјско обраћање“ као параван за аферу у Београду
Заговарате тезу да је примарна медицина основ свега и да од ње зависи и рано откривање болести. Шта да радимо у ситуацији кад у многим сеоским амбулантама, али и у рубним деловима Београда немате лекара опште праксе сваки дан, а камоли лекара специјалисту?
Ето можемо једну од најразвијенијих земаља ЕУ, Данску, да ископирамо. Тамо кад завршите на буџету студије медицине извлачите пинг понг лоптицу на којој пише место у коме ћете радити наредне две године као лекар опште праксе. Ја сам тамо била и видела да имају врло добро разрађен здравствени систем. Неко остане у том месту да ради цео живот, допадне му се. Ми смо направили план, то је требало да буде један пилот пројекат од 100 амбуланти по квартовима и по селима. Имате код нас села где у осам села живи 200 људи и ви ту не можете имати лекара сваки дан, можете имати покретну амбуланту па ће таквих 30 села покретна амбуланта да обилази једном недељно. Хтели смо да организујемо да тај лекар у покретној амбуланти има службени телефон и да његови пацијенти могу да му се јаве кад им није добро, јер кад доктор зове Хитну помоћ она иде одмах. Али такав доктор не може да има плату од 100.000 или 150.000 динара, он мора да има 4.000 евра.
С друге стране, имате специјализанте који раде, рецимо, на хирургији дуго година а нису у стању чак ни као старији специјалисти да ураде најкомпликованију операције. Њихова плата не може да буде једнака као и онима који раде најкомпликованије операције. Катедра за хирургију Медицинског факултета у Београду направила је план како да поделимо по тежини операције за сваку грану, међутим морате да радите на пет фронтова истовремено а Министарство здравља је попуњено људима које је потпуно баш брига за то како ће изгледати едукација, како ће изгледати сестрински рад и сл.
Зашто по Вама само петоро људи од 300 у Министарству здравља вреди да остане?
Да, ја бих задржала петоро. Прво санитарна инспекција ништа не би имала да тражи при Министарству здравља они би ишли у Завод за јавно здравље, здравствене инспекција би морала да буде под контролом сектора за едукацију и с друге стране основни услов да бисте радили у министарству јесте да сте 25 до 30 година радили у струци. Не може мени неко у Влади ко никад није прошао поред здравствене установе да објасни шта је здравство, а било је чак покушаја неких младих људи.
За мене нема тајни, зато што сам 40 година радила са својим пацијентима и знала сам где су проблеми. Шта да вам кажем кад су нам се на неурохирургији јављали пацијенти и кад имају кијавицу, јер се вежу за лекаре. И не само мени већ и другим мојим колегама. Мора да постоји емпатија према пацијенту. Најлакше је повредити болесног човека и рећи “ма није ти ништа, не могу да ти помогнем, ово је крај – не до краја морате да се борите за пацијента. Е то је оно што показују ова деца студенти и ако ћемо да уводимо те амбуланте и да радимо само треба са овом генерацијом. Они су жељни и доказивања и рада и свега осталог. Није било лоше што су оних 100 најбољих студената примали, међутим што не би тих 100 најбољих првих годину дана били у амбуланти.
Колико преквалификацијом могу да се попуне кадрови у здравству и да ли, рецимо, фризерка после одређеног курса може да постане добра медицинска сестра?
Ако вам кажем да док сам ја била директор Института за онкологију и радиологију Србије ни једна преквалификована није примљена ваљда знате какав је мој однос према томе. То је увреда за моје сестре и обесмишљавање њиховог рада и образовања. Наравно да се и то дешава, ови ће дозволити све, јер су обесмислили образовање. И то су покушаји не само код нас већ свуда у свету, кад погледате пао је ниво великог броја универзитета. Моје сестре уче четири године, оне пролазе праксу, и сваке године су оне у некој болници, у некој амбуланти, науче да раде а ове преквалификоване дођу након три или шест месеци и постају медицинске сестре. Чак то нема везе ни са тим да ли су чланице партије. Медицинска сестра је основ здравства и најтежи пацијенти се вежу за њих. Доктор дође погледа, интервенише, оде, али оне су сведоци њихових мука.
Био је само један случај који могу да похвалим, код нас на Клиници за неурохирургију, није у питању преквалификација од шест месеци, већ је жена кренула као спремачица, али спремачица у шок соби и паралелно четири године завршавала медицинску школу можда после и вишу не знам, али је постала ефектна медицинска сестра. Има сјајан однос са пацијентима.
На листама чекања је око 29.000 људи, само за операције кука и колена чека око 19.000. Јел очекујете да реше те листе?
Добро је урађено за очне болести, за операције катаракте се више не чека. Ја увек наводим једну клинику, нећу рећи коју, где је начелник позвао свих 400, 500 пацијената и прегледао их.Трећину је одмах оперисао то су били људи који су се тешко кретали, трећина није желела да се оперише из личних разлога, а трећину је скинуо са листе јер је видео да не треба никад да буду оперисани. И то је оно што сам говорила да сматрам да свако кога мало заболи кук или колено одмах стављају на листу. Међутим, ортопеди се нису изборили за оно за шта су се изборили офтамолози. Ја заиста мислим да лекар који ради у државној служби не треба да ради у приватној, али не може да ради за ову плату. Само добром организацијом и емпатијом према пацијентима се могу решити листе чекања.
Да ли постоји спор Министарства здравља и РФЗО око тога?
Републички фонд за здравствено осигурање треба укинути, наводно све иде из буџета па шта ће ми онда РФЗО. 2024. је требало да буде буџет РФЗО 550 милијарди динара, а Министарства здравља 31 милијарда динара при том министарство је одговорно за набавку опреме, одржавање, а РФЗО за одржавање болница, за плате…Међутим, кад је набављено тих 10 магнета 2023. то је набавио РФЗО, иако то није било по закону. Није било времена, јер Дана би расписивала тендере па би видели ко би како учествовао, какви би били услови, а морало је да се набави до избора у децембру 2023. године. Лично мислим да РФЗО не треба да постоји јер је то само дуплирање, а тек Агенција за лекове и медицинска средства то тек апсолутно не треба. Добар део посла може да ради Фармацеутски, Хемијски, Медицински факултет и њихове лабораторије.
Шта замерате сад, са ове дистанце, министру Златибору Лончару? Шта може да уради, а не ради?
Па не може ништа, може да уради оно што му се каже. Реално. Можда је некад и могао, али сада када је ЕКСПО најважнији не може да уради ништа. Друга А фаза Клиничког центра Србије требало је да буде завршена прошле године, друга Б фаза је требала да буде сад већ увелико да се ради и да се коначно заврши цела зграда и да се велики број клиника пресели у нову зграду, али уз ову реформу коју смо хтели да направимо са амбулантама они су увели ноћно дежурство у домовима здравља што је најобичнија бесмислица.
Коме су онда препуштени пацијенти ?
Па сами себи и лекарима који раде за ту пату толика каква је и који су заиста спремни да добар део свој приватног времена одвоје за своје пацијенте.
Прошли сте разне нивое, били сте пацијент, директор здравствене установе, министарка здравља. Где су Вас најмање поштовали?
Ја сам мало специфична личност. И као млад лекар била сам спремна да се тучем да бих ушла у салу, буквално се физички расправљам, увек сам говорила оно што мислим, некад сам добијала пацке али пошто сам пуно радила имала сам наклоност мојих старијих професора. С друге стране, кад сам била млада реч мобинг није постојао, они су се према мени односили као према свом детету, и ја сам се на тој клиници осећала као у својој кући.
Једном сам само лежала у болници 1985. године кад сам имала саркоидозу, а кад сам сломила ногу нисам ни лежала у болници. Међутим, јесам као члан породице болесника била присутна и не могу да кажем да се сви односе према пацијентима као што се односе према мојим родитељима, сигурно да не. Али имате свуда изузетно добре људе који покушавају да најбоље могуће обављају свој посао чак и у овој лошој атмосфери која је настала како се Лончар вратио. Свако ко мисли другачије мора да буде кажњен, ево шта се десило Вањи Дугалићу. Да ти не даш човеку да оперише зато што је јавно исказао свој став који се теби не свиђа, па да ли размишљаш о пацијентима. На руководећа места не постављају се најбољи, влада атмосфера страха.
Док сам била у Влади нисам осећала нелагоду, али сам осећала да им сметам, јер нисам дозвољавала да ми соле памет. Нисам хтела да радим мимо закона, нико није смео ни да ми понуди. Радила сам онако како сам мислила да треба.
С ким сте имали највише несугласица, расправа?
Само са Синишом Малим, са другима нисам. Врло брзо сам схватила, после једног разговора, да вероватно нећу дуго ту остати и тако је и било. Првих шест месеци сам могла нешто да урадим, већ тамо од лета 2023. септембар ту је већ кренуло потпуно минирање и све што сам урадила урадила сам, што би се рекло, на своју руку. И сад кад погледам не знам како су ме истрпели тих годину и по дана, искрено речено. Нисам ја имала много овлашћења, кад једноставно нисам била сагласна да се неко именује за руководиоца неког здравственог центра или болнице једноставно нисам хтела да потпишем, тражила сам биографију увек. Пар пута сам им претила да ћу да сазовем конференцију за новинаре.
Плаше ли се новинара?
Да, јер морају да објашњавају. И онда су ме заобилазили.
Они који Вас критикују кажу шта тражите сада поново у политици кад сте имали прилику да као прва на листи СНС-а нешто промените, а нисте. Кога „жуља“ Ваш политички ангажман?
Нисам могла ништа да мењам. Изгледа да жуља све. Ја сам особа која је 40 година радила у здравству и нису то само моји пацијенти то је било и других интервенција, помагања кад год вам се неко обрати да му закажете преглед, пошто је (не) систем такав какав јесте. Мене зна 100.000 људи у овој земљи и ви можете да пишете по новинама шта год хоћете, онај ко мене зна он ће рећи који су били моји мотиви. Ја сам стварно наивно веровала да нешто изнутра могу да променим. Ма не можете, то је машинерија. Чудим се како ме нису и раније избацили из Владе, стварно. Да ли због тог мог “е сад ћу да сазовем конференцију за новинаре”, нисам имала пуно таквих ситуација али било је. Тај страх од јавног мњења јесте постојао. Ја једноставно нећу да ћутим – све је накарадно. Они који мене знају знају да не лажем, немам разлога. Мени не требају ни паре, ни слава, не треба ми ништа.
Да ли бисте волели да поново будете министарка здравља?
Како не! Зато што сада тачно знам шта треба да се ради. Сад сам много “паметнија”. Тачно знам који су први кораци. Ево децо сад правите законе, касно је кад освојите власт. Направите све законе који вам се не свиђају, имате своје професоре нек вам они помогну, у здравству једни, у просвети други, у високом образовању трећи.
Шта бисте прво урадили да сте сада министарка здравља?
Променила бих Закон о здравственој заштити и Закон о лековима и медицинским средствима да можемо да увозимо лекове одакле ми хоћемо, а не како каже Европска унија и престала бих да се консултујем са њима за законе, поготово кад је здравље у питању. Наравно, увела бих покретне амбуланте и то би могло да се види већ за две године, јер је идеја да се рано открије болест и пацијенти добро живе. Друга идеја је да искористимо наше бање, јер зашто би људи који имају проблем са куковима и коленима увек завршили на листама чекања за операције. Артрозе јесу нешто од чега болује велики број људи, али маса тога може да се реши физикалном терапијом, одговарајућом физичком активношћу и повременим лековима. Није операција једини начин.
И да закључимо, какво је данашње здравство у Србији?
Што се тиче технолошке опремљености и знања лекара на врло високом нивоу, добро требају нам још неки апарати. Што се тиче односа у здравству док не поставите на руководећа места људе које уживају највећи стручни углед у свом крају или својој установи ништа нећете урадити. Атмосфера је ужасна и ово што се сада дешава је крајње забрињавајуће, јер најбоље људе терају да иду у приватне болнице и то је оно што је најгоре. При том, ниједан критично озбиљан пацијент се не лечи по приватним болницама, превише кошта а 99 одсто људи у овој земљи нема тај новац чак и они добростојећи пре или касније заврше у државној болници.
Друго, морају да се заиста рационализују одређене ствари, не може ви неком ко је мождано мртав давати трансфузију, једино оправдање је ако ћете му узети органе. Приоритет треба да буде примарна здравствена заштита, едукација лекара примарне здравствене заштите, за 10 година да сви буду специјалисти са посебним програмом, да не буде – директор овог воли, овај је члан партије па ће добити специјализацију, а овај ће остати цео живот лекар опште праксе.
Млади људи хоће да знају и рендген и ултразвук и лабораторију и ЕКГ, и научиће то да раде. Са таквом апаратуром им дајете могућност да заврше 85 одсто посла и нама не треба 15.000 специјалиста, нама треба 10.000 добро обучених и добро опремљених лекара опште праксе. Такође треба заиста да се стимулише и повратак у мала места, здрава храна, здрав ваздух, здрава вода, наши ресурси. Нека кажу сад да сам превише лева, али ово што смо дозволили да се Србија прекопава уздуж и попреко то је издаја. Издаја Косова и Метохије ме боли више него било шта друго.
Извор: Данас
