Пише: Дејан Огњановић
Након текста у Радару који је изазвао огромну пажњу о код нас неприказаном филму Љубише Самарџића X+2Y: Формула зла из 1969. успели смо да дођемо до овог остварења и уверили се да је очито намењено љубитељима треша и продукција типа „толико лоше да је добро“.
Љубиша Самарџић, један од најпопуларнијих српских и југословенских глумаца, био је познат по улогама шармантних, доброћудних спадала и одважних партизана. Прелазио је понекад и у сиву зону сналажљивих пробисвета, па и антихероја, али никада у мрачне сфере психопатских зликоваца и сексуалних манијака. Бар смо тако мислили, док није испливало више података о задуго скрајнутом наслову из његове каријере.
Текст о немачком филму X+2Y: Формула зла (X + YY: Formel des Bösen, 1970) из Радара бр. 101 изазвао је велико интересовање, али и неверицу међу домаћим филмофилима: он у Југославији никада није био приказан, о њему се деценијама нигде није писало а, што највише фрустрира, и дан-данас се не може погледати легално, па чак ни илегално. Уз одређене изузетке.
Изгубљено – нађено
Задуго се сматрало да је овај филм мутног правног статуса изгубљен и да га је немогуће видети. А онда је недавно у јавност испливала 16 мм копија радне верзије филма, црно-бела иако је филм снимљен у колору, у власништву једног приватног колекционара. Била је приказана на затвореној пројекцији, 13. септембра 2025. у биоскопу „КоммКино“ у Нирнбергу, у оквиру Седмог симпозијума филмских археолога. Од гледалаца те пројекције потиче оних неколико кратких осврта на сајту Letterboxd… који су се појавили након што преко пола века нико о том филму није написао ни слова.
Да се не ради о скривеном ремек-делу било је јасно већ из прве детаљне најаве и двадесетак кадрова ископаних у опскурном, давно мртвом магазину из 1969. Али, ако Формула зла није велики филм, свакако јесте прворазредни куриозитет. Инострани љубитељи еротских крими-трилера неће много изгубити ако га никада не погледају, али домаћа публика остала је ускраћена за прилику да упозна Смокија каквог никада није видела, у низу ласцивно-еротских, брутално-хороричних и ненамерно смешних сцена.
Како се то може поуздано тврдити? Добио сам привилегију да можда и први у Србији, барем у новијој историји, заправо погледам овај раритет, захваљујући претходном чланку о њему. Завојити, строго поверљиви путеви којима је до мене дошла Формула зла, јавности још увек недоступна, нису толико важни колико прилика да се најзад неко с ових простора осврне на то дело.
Филм се уопште не оптерећује приземним питањима као што је елементарна уверљивост. Како неко толико дуго успева да убија на јавним местима, често и усред дана, а да никад нема сведока? Нема везе!
Заплет у озбиљном смислу речи овде не постоји, али на питање „о чему се ту ради“ могло би се одговорити овако: плејбој Ред Мичел („Луба Самарди“ пише на постеру) поседује дуплу дозу „мушких“ Y хромозома, што га, сваки пут када му се нека жена допадне, претвара у незајажљивог манијака. Кад му се укључи „рендгенски вид“, па је дословно скине очима и види клот голу то, код њега, није предигра за секс, него – за убиство.
Филм почиње трапавом експозицијом: инспектор Донат (Мића Орловић) долази у затвор где му „професор Хуберт“ изнесе ненаучно наклапање о утицају два Y хромозома на мушку психу. Све што затим следи је низ произвољних сцена у којима Мичел бесциљно лута – час је у ноћном клубу, час у луна-парку и драјв-ину, а онда тек тако седне у кола и оде до Будве (ми је препознајемо као такву, али се у филму локација, „негде на Медитерану“, не прецизира). Успут убије све женско што га успали, а сасвим насумично и извуче кроз кров аута и ишамара чичицу који га је испресецао на путу. Ето, није баш сав хумор у филму ненамеран.
Али нема ту ни трунке драме, јер Мичел је потпуно празан као лик: према накарадној „психологији“ овог филма, свестан је свог злочина само два минута, а затим заборавља као да ништа није учинио. Не видимо „окидач“ пробуђеног хромозома, што имплицира да је и много пре почетка филма сејао женске лешеве за собом. Још горе, не видимо ни трун моралних дилема код лакомисленог и површног лика који тако згодно заборавља своје злочине, па се он кроз филм креће као куглица у флиперу којим управља невешти клинац. Он није подељена личност као Норман Бејтс из Психа (1960), па отуд нема ни тензије или борбе у њему: он је табула раса коју кроз произвољну „акцију“ носи само шармантна појава Љубише Самарџића у зениту. И мада је хуљење поменути Хичкока у истој реченици с творцима овога, сцена у којој Мичел убије жену у запенушаној кади окончава се крупним планом одвода, у јасној алузији на сличан кадар из Психа. Штета само што заборављени дебитанти који потписују „режију“ овог филма (Теја Пејглер и Павле Јоцић), нису баш ништа од Хича научили о грађењу напетости.
Равна убиства
На почетку филма, Мичел је у ноћном клубу. У гужви му пажњу привуче једна жена. „Види“ је гологузу. Она оде у WC. Он пође за њом. Зграби је отпозади, једном руком јој затвара уста, а другом је свлачи. Пошто јој добро испипа груди, он је убија тако што је, како изгледа, гуши. Јасан је утисак да је Смоки ту био препуштен себи, нимало режиран изван елементарне инструкције: „Ти уђеш унутра, скинеш је и убијеш.“ Нема саспенса око тога да ли ће Мичел одолети пориву, јер му се сместа предаје чим опази голу гузу; нити да ли ће се цура спасити, јер је он одмах заскочи; па чак ни да ли ће убица бити откривен јер, када му залупају на закључана врата клозета, он проблем реши тако што пусти воду. Следи рез, елипса, и призор тела које извлаче из реке – а како је гола жена пренесена из WC-а крцатог ноћног клуба кроз пола града све до реке, није важно.
Филм се уопште не оптерећује приземним питањима као што је елементарна уверљивост. Како неко толико дуго успева да убија на јавним местима, често и усред дана, а да никад нема сведока? Нема везе! Важна је фантазија о неухватљивом злочинцу. Рецимо, видимо предуге сцене у којима се раздрагани Смоки сам врти на рингишпилу као да има 13 година а не 33. Онда изнебуха покупи неку цуру – нема упознавања, завођења, никаквог дијалога, драме: у једном трену он је сам, већ у следећем цура је са њим. Одлазе у „Тунел страве“, где је њено убиство решено кроз елипсу: мрак, картонски костури искачу, женски крик, Смоки излази сам…
Слично бива и касније, када крене на море, па згодну стоперку приведе у воду, где је, онако обнажену, удави усред трске и локвања у најбољој сцени филма. Мало потом, Смоки блесне својом стражњицом пре него што скочи у море, али цура која га тамо гола дочека од њега добије само – весло у главу.
Читав филм је снимљен истоветно, равно, туристички а не филмски. То значи: неко је ту камером елементарно забележио призор, али минималан је третман слике а камоли угођаја и емоције кроз кадрирање или, не дај боже, монтажу. Оно што се, нпр. у случају софистицирано снимљеног и режираног филма Хенри, портрет серијског убице (1987) оправдано називало хируршки „леденом“, дистанцираном инсценацијом сцена убистава као делом промишљеног редитељског концепта, код Формуле зла је само аматерски снимак из средњег или широког плана, решен у пар кадрова: убиство веслом, у сумрак, сликано је толико издалека да се једва и види шта се десило, јер крупних планова нема. Ово је филм експлоатације, сувише збрзан и неспособан чак и да експлоатише то што има.
Призори на тераси хотела у Будви такође су сликани туристички, тако да се, без обзира шта је „драма“ у датој сцени, у позадини обавезно види препознатљива искошена контура острва Св. Николе. Дијалози Миће Орловића, између два пућкања луле, смехотресни су клишеи у иначе несносно досадним сценама „потраге“, а кулминација филма, с пушкарањем у фабрици стакла између полиције и помахниталог Смокија једнако је трапаво режирана: не зна се ко на кога пуца, нити како и из чега, али је барем забавно видети нашег глумца у још једној прилици да рафалима коси Немце, на њиховом терену – овог пута потомке оних које је, као партизан, већ убијао.
У смешно-дидактичном епилогу, Донат посети Мичела у затвору, где га види како је нашао мир на придруженом газдинству хранећи крупне, дебеле свиње. Иза решетака је он макар слободан од искушења изазовних жена, а да ли ће на том месту, у нужди, његов додатни Y хромозом одреаговати на нешто друго, то нам свршетак не казује.
Све у свему, Формула зла није толико прави филм колико „како мали Ђокица замишља филм“, и то важи како за драматургију тако и за режију. Оволика наивност у концепцији и егзекуцији ретко се виђа и код најслабијих експлоатацијских филмова, поред осталог јер овај клиначки чедан „еротски трилер“ једва успева да заголица својим збрзаним сценама голотиње, а још мање да шокира насиљем које је или изван кадра, или је немушто приказано и лишено жељеног учинка.
Из наведених разлога, овај опскуритет нуди особену врсту ужитака пре свега љубитељима треша и продукција типа „толико лоше да је добро“. Ако је пре више од пола века покушавао да буде напет и узбудљив, данас би се без проблема овај Психо-Шурда могао приказати у недељу увече у термину Врућег ветра. Штета је само што ће наша публика највероватније остати ускраћена за ову врсту забаве.
Извор: Радар
