Предговор приређивача за фототипско издање двоброја ,,Уметност“ 1971. који је изашао као зборник полемичких текстова уочи рушења капеле на Ловћену под насловом „Сумрак Ловћена“
Приредили: Дејан Медаковић, Живорад Стојковић, Лазар Трифуновић
Сарадници: Бојана Исаковић, Гордана Рењлић, Миле Гроздановић
Издање објављују: Епархија Банатска- Вршац, ,,Глас Цркве“ – Шабац, ,,Задужбина Косова“- Београд
Умножава: Завод за умножавање при Светом Архијерејском синоду Српске православне цркве
Да подизање споменика личностима које су оличења највиших, најдубљих трагова у судбини свога народа, може покренути нека основна питања не само естетска већ и историјска, морална, духовна пример је замена Његошеве црквице за Мештровићев маузолеј на Ловћену. Између надлежних да одлучују и позваних да оцењују најпре ваљаност саме замене постојећег, а затим вредности нарушеног споменика, дошло је до подвојености већ и у самом језику разлога, чињеница, намера. Започета пре двадесет година полемика око изградње Мештровићевог маузолеја на Ловћену представља, нарочито у последњих десет година најзначајнију дебату која се водила око једног споменика.
У њој је учествовао велики број стручњака и културних радника, који су изнели различита, па и дијаметрално супротна гледишта. обзиром да је она покренула суштинска питања из области естетике, теорије уметности и културне историје, редакција часописа Уметност одлучила је да у овоме двoброју сакупи сав тај иначе расути и тешко приступачни материјал, како би га сачувала од заборава. Будућност којој остављамо наша дела и наше савести, одлучиће ко је у овом „случају“ био у праву. на ту одлуку не можемо утицати ни нашим именима, ни нашим ауторитетима. Због тога смо се, као приређивачи овог броја, трудили да сакупимо све материјале који осветљавају процес нзградње Мештровићевог маузолеја на Ловћену и да без коментара пренесемо сва мишљења.
У том циљу се издавач нашег часописа, Туристичка штампа, обратио Одбору за подизање споменика с молбом да нам ұступи своје материјале, али ни до данас никакав одговор није стигао. Без те помоћи ми не знамо да ли још има важних докумената, али све оно битно до чега смо захваљујући нашим сарадницима дошли са великим напором и што је у било ком облику доступно јавности, налази се у овој књизи. Међутим, пажљиви читалац ће опазити да постоје неке празнине: нема службене одлуке владе НР Црне Горе о подизању споменика на Ловћену, нема имена стручњака који су предложили да се тај посао повери Ивану Мештровићу, нема мишљења стручне комисије која је прихватила Мештровићев пројекат, ни њених разлога и објашњења, нема никаквих ширих стручних позитивних оценa овог споменика, на којима би се темељима одлука за његово извођење.
Да ли таквих докумената нема јер их нисмо нашли, или њих није ни било нисмо у стању да одговоримо са сигурношћу. Документи су изложени хронолошким редом са минималним одступањима, како би се неки проблеми тематски повезали и подељени су у три дела. Први, Судбина Ловћена, илуструје време од подизања капеле 1845. до позива Мештровићу да изради свој пројекат. у детаљно навођене грађе из овог периода нисмо улазнли, јер је она већ једном сакупљена и објављена у књизи „Његош и Ловћен“ др Љубомира Дурковића-Јакшића, чијим смо се изворима користили. Други део ,Сумрак Ловћена, приказује у широком и опширном избору документа и материјале од 1952. до наших дана. Из ове групе изоставили смо оно неколико текстова, који фрагментарно додирују проблематику ловћенскоr маузолеја, а покрећу питања која нису од интереса за нашу тему. Сви текстови преносе се без правописних ннтервенција, да би у свему задржали своју аутентичност. Припремајући овај део, пошло нам је за руком да дођемо и до текстова који се овде први пут обелодањују, на чему се посебно захваљујемо ауторима.
Трећи део – ,Ламент за једног песника, садржи поетске и прозне радове, који су у било којој форми инспирисани Ловћеном и изградном маузолеја. Тај део, тај одјек у стваралаштву најубедљивије говори колико су догађаји око Ловћена и стодвадесетогодишњице Његошеве смрти учинили да добијемо и неке од најпотреснијих строфа нашег послератног песништва. Читајући ова документа у мирној и стишаној атмосфери, читалац ће сам моћи да стекне свој суд о вредности свих мишљења и о ваљаности одлука које су донете. Наша сугестија и помоћ нису потребни. Предајући ову књигу јавности у часу кад су сви полемички аргументи изнети, верујемо да она може допринети даљем смиреном размишљању о овом тако сложеном проблему савремене југословенске уметности и културе.
Београд, 1. новембар 1971.
