У Црној Гори највише грађана има имена Милица и Драган
5. јануар, 2024.
Посао за који се не шаљу пријаве – ко мења Столтенберга на челу НАТО-а
5. јануар, 2024.
Прикажи све

Мој јунак тежи освети, а ваш свету правде: Овако је Меша Селимовић реаговао на филм Здравка Велимировића „Дервиш и смрт“.

Меша Селимовић, (Фото: Чудо)

Меша Селимовић, (Фото: Чудо)

Најраспрострањенији страх редитеља, били они филмски или позоришни, јесте тишина. Публика пљеска, воли да пљеска или да звижди. Колективна реакција се шири као ватра у слами. Али пубилка зна и да ћути.Тишина је најгори пораз. Аутори више воле звиждуке. То је хуманија пресуда. Ћутање ледено, људи излазе као из куће преминулог. Нико да се накашље, објашњава Андре Базен. Тишина је презир, подсмех, осуда …

Тишина је трајала 20 секунди

„Најтежи тренутак наступио је када је завршена пројекција. Упалила су се светла, а у дворани је владао потпуни тајац. Тишина је трајала двадесет секунди. Било је то неизмерно дуго. Прва мисао ми је била: ствар је потпуно пропала. Зној ме је пробио. А онда се ођедном, неочекивано, провалио такав урнебесан аплауз да су сви претходни тренуци били заборављени“, сетио се Здравко Велимировић премијере његовог првог играног филма „Дан четрнаести“ у Сремској Митровици.

Била је то биоскопска сала у коју улази само пробрана публика. Пуна дворана. Осам стотина гледалаца у биоскопској сали Казнено-поправног дома тог града. Филм прати живот четворице осуђеника који су због доброг владања добили четрнаестодневни отпуст из затвора. Поред режије, Велимировић са Бориславом Петровићем потписује и сценарио.

Петровић је после рата стекао и затворско искуство и необично је подсећао на књижевника Борислава Пекића. Шездесетих година Пекић је био сарадник на више сценарија, а и сам је потписивао неке од њих. Али, због „минулог рада“ био је Адам Петровић као и Борислав Петровић у „Дану четрнаестом“ или Димитрије Петровић. Пекић је био поред Велимировића у авиону на путу за Француску. Млади 31-годишњи тандем Велимировић-Пекић крочио је на Кроазету давне 1961. „Дан четрнаести“ био је на официјелном програму Канског фестивала. Уколико пратимо Велимировићев опус, уочљиво је да је најбоље филмове направио на литерарним делима. Од Лалићеве „Лелејске горе“ до Селимовићевог романа „Дервиш и смрт“ касније и Ненадићевог „Доротеја“. Сва три филма Велимировић ради по мотивима тих романа. Од Младена Велимировића, Здравковог сина, сазнајем да је са Мешом Селимовић тај однос био изузетан.

– Занимљво је такође да су неке ствари око којих су полемисали током сарадње произвели још веће међусобно поверење и поштовање мог оца и великог писца. Меша је био један диван, велики господин. Прилично сам сигуран да у сарадњи са Михаилом Лалићем, током снимања „Лелејске горе“, у том односу није било тензија наметнутих од других, као код „Дервиша“ – појашњава Младен Велимировић.

Сам Здравко Велимировић је објаснио да су му писци дали за право „да неке ствари евентуално уведем у привидни ефе, као део мог става, моје поетике“. Пошто је видео филм „Дервиш и смрт“ Меша Селимовић ми је рекао: „Знате шта, Ви сте много тога изменили и допунили, чак сте и битну идеју на известан начин помакнули мало.“

Велики писац је затим додао нешто интересантно.

„Ваша идеја је заиста хумана, она је и модерна, али виђена кроз живот – моја идеја је истинитија. Ви сте хтели човека који ствара политички свет доброте, поштења и правде, а мој главни јунак не тежи томе. Он тежи освети, освети за братом“, објаснио је Меша Селимовић. Шефкија Селимовић је био рођени Мешин брат. Као партизански официр стрељан је после рата у Тузли због тога што је из магацина послао кревет и креденац у стан у који је тек пристигла његова породица.

„Нисам фотограф литературе“

У балканском чорбалуку, посебно филмском, многобројни су састојци тако да су многи пројекти од самог почетка контаминирани интригама, саплитањима, политичким и верским смицалицама па је ту порцију „покусао“ и аутор филма „Дервиш и смрт“. У монографији посвећеној Здравку Велимировићу („Одложено за сјутра“), која ће бити промовисана на овогодишњем ФЕСТ-у, налази се и Велимировићево писмо, одговор Селимовићу на његово, не и једино, писмо. Написано је две године пре почетка снимања филма „Дервиш и смрт“ (1972).

„Пукао ми је вашим писмом неочекивани шамар. Повређен сам тим неочекиваним и неправедним ударцем, јер ме је недужног погодио. Нису Вам, драги Меша, ваши познаници рекли истину. То је брутална неистина, бар што се мене тиче. Многима наш будући филм не иде у рачун. Део је све то професионалне нетолеранције, зависти, малограђанске пакости, међунационалне заврзламе или просто безраложна пизма“, одговара Велимировић Селимовићу.

„Ви добро знате ко сам ја, али код једног дела београдске чаршије ја сам ’онај Црногорац’, што је добра етикета за одијум, у Сарајеву ’београдски режисер’ и ’човек са стране’, у Црној Гори ’србијански лижисахан’ и ’вагановић’.

Левици сам по филму ’Лелејска гора’ декадент и егзитенцијалиста, а десници по истом филму апологет комунизма“, пише Велимировић и подсећа на прве разговоре са Мешом: „Још на почетку наших контаката ја сам Вам рекао да не желим да будем фотограф литературе јер би од тога страдали и литература и филм.“ Отуда на шпици овог Велимировићевог филма пише „по мотивима романа ’Дервиш и смрт’“.

Меша Селимовић је не једном присуствовао снимању „Дервиша“. Велимировић августа 1974. добија телеграм: „Честитамо заслужене награде. Породица Селимовић“. Тачно пре пола века, један од најпознатијих југословенских редитеља Здравко Велимировић добија на Пулском фестивалу „Златну арену“ за режију филма „Дервиш и смрт“, филм „Сребрну арену“, док исти филм добија „Златну арену“ за камеру, сценографију и епизодну мушку улогу.

„Бојева глава“

Из више Велимировићевих потеза и изјава може се закључити да је реч о аутору који не крије шта мисли и не жели да отћути. Сасвим довољно да се нађе на мети наџемне, али и поџемне критике и политике. Али, да вас неко прозива због предлога за НИН-ову награду несвакидашње је. Велимировићу се и то десило. Добија писмо 23. априла 1975. у коме су чланови ГК СК Београда обавештени о одговорности ОСК у Београду који су учествовали у објављивању и предлагању за НИН-ову награду, недавно забрањене књиге „Повратак предака“ Чеда Вулевића. Према исказу Дејана Косановића, члана Комисије ГК, ово је дослован навод инкриминације да у књизи постоје „елементи који могу да асоцирају Голи оток са информбировских позиција“.

Велимировић захтева да присуствује састанку Секретаријата ГК Београда. „Друг Шпиро Галовић ми је казао да ће ме позвати на састанак, али позив није уследио. Косановић ми је рекао да о томе већ брује на телевизији, док ми многобројни моји познанци забринуто преносе информације из треће руке“, наводи Велимировић.

Он у писму Градском комитету указује да су основе премисе Комисије ГК, на којој се темеље и њени закључци, више него крхки за инкриминацију, да се не базирају на чињеницама већ на претпоставкама. Комисија замењује потребне елементе са „асоцијацијама“, на које додаје „Бојеву главу“, у виду једне мрље из биографије аутора, и ето закључка о „информбировској позицији“. Чекајући одговор Градског комитета, Велимировић има времена да прочита још три књиге које су ушле у ужи избор за НИН-ову награду.

“Као читалац изјављујем да сам запрепашћен чињеницом да је једна толико слаба књига као Франичевићев ’Вир’ (Јуре Франичевић Плочар прим.аут) могла да добије НИН-ову награду (1974). По мени, морални победник је Шћепановић са књигом ’Уста пуна земље’.

Вулевићева књига није литерарно гора од ’Фолираната’ Моме Капора док је Франичевићева сигурно иза њих. Ово је моја процена.“ Вулевићева књига је повучена из продаје. Аутору је одузет пасош – као и посао. Први издавач који се осмелио да објави Вулевићеву књигу био је Слободан Машић. Били су то „Душмани“.

Извор: Нова.рс

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *