Ових дана, свако довођење у везу српског имена или српског придјева са било којом темом из Црне Горе, у дијелу јавног простора се карактерише као напад на црногорски идентитет или његово присвајање од стране државе Србије. Међутим, српски идентитет и историја Црне Горе су толико детаљно прожети, да је сасвим јасно како бити Србин у Црној Гори, и осјећати државу Црну Гору као српску (државу, дакле, у којој живе и Срби и коју су, поред других, градили и Срби) једнако је легитимно и потпуно равноправно са оним – бити Црногорац.
Пише: Оливер Јанковић
Распадом великог српског царства Душана Немањића, власт у Зети преузима династија Балшића. По свједочењу самих Балшића они своје поријекло доводе у везу са Немањићима. Балша Други Балшић из Скадра, у повељи Дубровчанима од 27.1.1385. између осталога пише ( извори за овај цитат: Франц Миклошич ”Монумента Сребика”, Беч 1858 и Божидар Шекуларац ”Дукљанско-зетске повеље” 1987): ”… молитвама и мољењима светих мојих прародитеља Симеона Немање, првога мироточца српскога и светитеља Саве…”. Ово је сасвим у складу са чињеницама да су се Балшићи као средњовјековна властела управо развили при немањићком двору, као и да су у другој половини своје владарске епохе Зетом владали у садејству са владарском кућом Лазаревића (Јелена, кћи Лазара Хребељановића и удовица Ђурађа Другог Балшића владаће Зетом почетком 15. вијека, а њен син Балша Трећи ће се упокојити у Београду код свог ујака, и тамо ће бити сахрањен 1421. препустивши власт над Зетом истом том ујаку Стефану Лазаревићу). Ово су сасвим довољни и јасни разлози да Балшиће видимо као династију исте етничке припадности са оном коју су имали Немањићи и Лазаревићи. Ако томе додамо њихову посвећеност Цркви и црквеној организацији коју је основао Свети Сава Немањић, а која је у њихово вријеме саставни дио још неокрњене Пећке патријаршије – онда нам је њихов српски идентитет неспоран. (Рецимо, манастир Прасквица ”душа Паштровића” код Будве, подигнут је или обновљен од стране Балшића, као једна од богомоља Зетске митрополије, односно Пећке патријаршије.)
А када смо код поменуте Митрополије, то би могла да буде најинтересантнија тема српског идентитета Зете (будуће ЦГ) из овог 14. вијека. Наиме, једна од највећих идентитетских препознатљивости Црне Горе је њена православна митрополија, са сједиштем на Цетињу. Око њеног канонског-правног статуса у 18. и 19. вијеку се намећу неке (по мени сасвим сувишне и штетне, углавном доминантно некомпетентне) идеолошке расправе. Оно што је изван сваког спора је чињеница да је исту основао Свети Сава у 13. вијеку, као једну од епархија (епископија) тадашње Жичке архиепископије. Убрзо је Жичка архиепископија промијенила своје сједиште и име, и постала Пећка, али је Зетска епископија и даље остала њен саставни дио, епархија покрај мора, у Зети, са сједиштем у манастиру Превлака, код Тивта. Када је и зашто је она уздигнута на ранг митрополије? Ранг који има до данас, и којим се поносе сви православни Црногорци.
Управо 1346.г. на Цвијети, онда када је Пећка архиепископија уздигнута на ранг патријаршије, тада је и зато је дотадашња зетска светосавска епархија уздигнута у ранг митрополије, који има до данас. То значи да је поријекло црногорске митрополије, у организационом и историјском смислу, искључиво немањићко и светосавско. Њено сједиште ће касније бити помјерано, током 15. вијека и ратних околности млетачко-отоманске борбе око превласти у овом простору. Оно ће се помјерати са Превлаке према Будви и Скадарском језеру, све док не дође на Обод и Цетиње, и читаво то вријеме, та ће митрополија бити саставни дио српске патријаршије.
Уздизањем у ранг митрополије, дотадашње зетске епископије, хтјело се нагласити колики је мисионарски значај те епархије (на граници са западним, римокатоличким свијетом), али и чињеница да она живи и постоји у једној државној области Зете, која је и у вријеме најјаче немањићке државе, унутар ње, имала своју политичку аутономију. Ето то би био још један доказ да се српски народни и духовни идентитет Зете (Црне Горе) не искључује са зетском државном и духовном посебношћу и истакнутошћу.
Ово је мали подсјетник, приручног карактера, за све оне неупућене, којима се медијски и пропагандно намеће мишљење да је српско име у Црну Гору уведено однекуд са стране, и да је данашњи помен српског народа, српске културе у Црној Гори, исказ уперен против државе. Насупрот томе, историјски извори јасно свједоче да утемељење српског народног идентитета у самој Црној Гори, потиче макар из 11. вијека и да је оно савременик настанка и развоја црногорске државе, још од њених средњовјековних дукљанских почетака.
