Ових дана, свако довођење у везу српског имена или српског придјева са било којом темом из Црне Горе, у дијелу јавног простора се карактерише као напад на црногорски идентитет или његово присвајање од стране државе Србије. Међутим, српски идентитет и историја Црне Горе су толико детаљно прожети, да је сасвим јасно како бити Србин у Црној Гори, и осјећати државу Црну Гору као српску (државу, дакле, у којој живе и Срби и коју су, поред других, градили и Срби) једнако је легитимно и потпуно равноправно са оним – бити Црногорац.
Пише: Оливер Јанковић
Прва позната словенска држава, на простору данашње Црне Горе је држава Војислављевића. Њене крајње границе али и политичке аспирације њених владара, далеко су премашивале област данашње државе Црне Горе и обухватале су простор великог дијела данашње Србије са Косовом, као и данашње БиХ. Ово значи да је поменута династија подједнако симбол државотворности народа који је, прије 1000 година живио на подручју данашње Црне Горе – на једној страни, као и ширег интегрализма истог тог народа – на другој страни. Његовог окупљања и повезаности у оквирима српског народа, који је доминантно живио и данас живи на описаном простору државе Стефана Војислава и његових потомака Михаила и Бодина.
Византијски хроничари Kекавмен и Скилица су најважнији историјски извори за историју династије Војислављевића – јер су њени савременици. Када читамо њихове извјештаје о чувеном походу византијске војске (казненој експедицији) 1042.г., на земљу Стефана Војислава (родоначелника Војислављевића) који се бјеше одметнуо од централне власти Цариграда, наићи ћемо на различита именовања ове територије. Негдје се она именује као ”Дукља”, негдје као ”земља Срба” а понегдје као ”земља Трибала”. Међутим, када је у питању народ који живи у земљи Стефана Војислава и чији је Војислав вођа, ови историчари су јасни.
Скилица опсује замку коју су Војислављевићи приредили Грцима и наводи како су византијски војници ”од Срба намјерно пуштени да уђу” (”Византијски извори”III, 160) и да су ”Срби заузели тјеснаце и стрмине на путу” (Исто, 161). Наизмјенично помињање „Срба“ и ”Трибала”, односно топонима ”земља Срба” и ”земља Трибала” византолози тумаче као синониме, од којих су Трибали и Трибалија, само старији, архаични називи које византијски писци користе из стилских разлога, док се израз ”земља Срба” користи да би описао који народ живи на тој територији (Ј. Фелуга; П. Стивенсон; Ж.K. Шене и други историчари Византије…).
Ранко Рајковић: Наш средњи вијек – Размишљање о државности Црне Горе (1. дио)
Kада Скилица први пут помиње Стефана Војислава, приликом бродолома византијске лађе и његовог присвајања блага из те лађе, рећи ће дословно како ”злато приграби Стефан Војислав, архонт Срба” (”Византијски извори” III, 157). Други хроничар из Византије, Kекавмен, без чијих списа је незамислива историја Војислављевића, рећи ће за Стефана Војислава на једном мјесту ”Војислав Дукљанин” (”Византијски извори” III, 212), а на другом ”Травуњанин Србин” (Исто, 210). Ово се једино може протумачити као Стефанова припадност српском племену=етносу, а одреднице ”Травуњанин” и ”Дукљанин” као земље поријекла и владавине. Данашњим језиком речено: Србин поријеклом из области Травуније (данашња Херцеговина) који господари Дукљом (данашња Црна Гора). Ово има основа у историјској чињеници да је Војисављев отац Драгомир владао Травунијом, и да је то, највјероватније земља његовог поријекла (рођења).
”Злато приграби Стефан Војислав, архонт Срба, који је прије кратког времена побјегао из Цариграда и заузео земљу Срба…” (Јован Скилица Византијски извори 3, 157)
Византијску војску која је пошла у Дукљу да казни Стефана Војислава снашло је сљедеће: ти војници су наиме „од Срба намјерно пуштени да уђу“, „а Срби су пак заузели теснаце и стрмине на путу“ (Јован Скилица Византијски извори 3, 160-161)
Кекавменов опис византијског похода знатно је краћи и од Скиличиног се разликује само у неколико детаља: „Тако уради у Дукљи Травуњанин Србин катепану Драча Михаилу, сину логотета, и уништи његову војску која је бројала преко 40 хиљада. Поменути наиме катепан упавши у Дукљу опљачка је, а враћајући се затече клисуре, кроз које је био ушао, запоседнуте и би заробљен. А можда је имао и други пут да се безопасно повуче, али из непромишљености, боље рећи неискуства, би заробљен.“ ( Кекавмен, Византијски извори III, 210-211 ) Кекавмен је једини византијски извор који Стефана Војислава назива „Травуњанин Србин„ откривајући тако његово поријекло. Тиме потврђује Дукљанинову причу да је Стефан Војислав (код њега се назива Доброслав) био потомак травунијског кнеза Драгомира. (Љетопис попа Дукљанина, Мијушковић,127,131)
Кекавмен не записује етноним Травуњанин на грчки начин већ користи домаћу традицију, највероватније романску, што показује да је обавештења о византијском походу на Дукљу добијао непосредно, или од грчких чиновника који су неко време боравили у тим крајевима, или од староседелаца с којима је долазио у контакт.)
О оваквом именовању догађаја говори и наратив који се из црногорских школа 19. вијека, пренио у народ, а који биљежи Раде Туров Пламенац, службеник двора црногорског краља Николе: ”Војислав пошаље Србе и покупи то благо, и са тим благом поче радити…Море му је дало благо, а изашло је на српским замљама, па има и поморски закон, па се ја (Војислав) придржавам тих закона…”( Раде Туров Пламенац, Мемоари, Подгорица 1997. ”Црмничко предање” 485 стр)
Ово је мали подсјетник, приручног карактера, за све оне неупућене, којима се медијски и пропагандно намеће мишљење да је српско име у Црну Гору уведено однекуд са стране, и да је данашњи помен српског народа, српске културе у Црној Гори, исказ уперен против државе. Насупрот томе, историјски извори јасно свједоче да утемељење српског народног идентитета у самој Црној Гори, потиче макар из 11. вијека и да је оно савременик настанка и развоја црногорске државе, још од њених средњовјековних дукљанских почетака.
