Piše: Filip Dragović
Da je Miloš Karadaglić ovu, sasvim zasluženu, Trinaestojulsku nagradu, dobio za vrijeme DPS „mirne“ vladavine, ili u nekom drugom sastavu žirija koji ne bi problematizovao/potencirao zasluge (inače zapostavljenih) srpskih umjetnika u Crnoj Gori, mislite li da bi ovaj virtuoz gitare brinuo o tome ko su drugi dobitnici; da li je ispoštovana procedura; ili šta recimo o svemu tome misli Matica srpska? Ne bi naravno! On bi tada bio samo genije počastvovan društvenim priznanjem, a svaka eventualna društvena hajka oko procedure bila bi za njega zadnja žica na svirali.
Međutim, sada, kada je svaka dvosmislenost i diskutabilnost povod za političku hajku na neistomišljenike, mladi muzičar je dozvolio sebi da mu neko naruči numeru, i da nam sada odsvira nešto za uši protivnika Vlade i parlamentarne većine. Ne može, kaže, u ovom trenutku, da primi nagradu. U kom trenutku!? Kada protestvuje opozicija? Kada steže „Stega“? Dečko je očigledno nenavikao na demokratiju, na različite i neočekivane ishode glasanja, i na autonomiju nekih državnih adresa. Odnosno, navikao je na jednoumlje i mrtvu tišinu u publici. Svaka buka mu smeta. Ili je možda dobio neki poziv koji ga je prosto zamolio da se skloni sa bine. A obećana svota mu svakako ne gine…
E, pa, Miloše, možda gitara može da toleriše uvjek i samo jednu istu publiku koja aplaudira, ali demokratija i građansko društvo ne može. A pomenutu nagradu si dobio u ime razvoja i napretka tog i takvog društva. Ali ti to nijesi u stanju da primiš…, k znanju.
Ah, lud li sam. Dok tražim psiho-analitičke i konspirativne razloge Karadaglićevog „ispada“ prijatelj mi šalje dokaz da mladi muzičar ima kontinuitet u političkoj prepoznatljivosti. I to je dakako, legitimno, ali samo da mi niko ne prodaje „ono“ za bubrege kako neko, iz nekakvih , ko biva, principa nije u stanju da primi nagradu. Valjalo bi decidno reći: „Prihvatanjem nagrade iz ruku A. Mandića ja slabim političku poziciju svog omiljenog političkog junaka“. Ali Karadaglić nema akorde za takvu vrstu iskrenosti.
