U prostranoj sali gotovo svaka crvena stolica je popunjena.
Nekoliko devojčica u šarenim haljinicama, a kosa ukrašenih šnalicama, poskakuje dok čekaju da uđu u salu, dok pojedini dečaci jure po stepeništu.
Ima i onih koji zbunjeno drže u rukama ulaznicu za predstavu, dok oni iskusniji mirno koračaju, poput vojnika, i traže još koje slobodno mesto.
Uzbuđeno skakuće i devojčica u teksas jakni i pantalonama ukrašenim roze zvezdicama.
Uskoro će napuniti četiri godine i prvi put je u pozorištu za decu.
Odbrojavala je dane do predstave Snežana i sedam patuljaka, kaže njena mama Simonida.
„Nadam se da će joj se dopasti, jer verujem da je jako važno da od malena dođe u dodir sa ovakvim dešavanjima, da čuje i vidi nešto novo, pozorišta podstiču decu na maštu, na razmišljanje, to jedan drugačiji svet“, priča ona za BBC.
U Srbiji, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, ima 13 dečijih pozorišta, najviše u Beogradu.
Predstava Snežana i sedam patuljaka je deo repertoara najstarijeg pozorišta za decu „Boško Buha“ u Beogradu o kom se poslednjih dana mnogo govorilo.
Povod nije bila premijera nekog komada ili osvojena nagrada na festivalu.
Prostor ovog teatra godinama umesto rekvizita ispunjavaju oronule daske, memljiva tavanica i prašnjave stolice.
Rekonstrukcija najavljena 2015. nikako da počne, jer je, kažu iz pozorišta, problematičan katastarski upis vlasništva.
Najave o trajnom preseljenju pozorišta su uznemirile ansambl Boška Buhe i posle nekoliko dana protesta doneta je odluka da se, za sada, odustane od te ideje.
Iako se o teatru za najmlađe često misli kroz prizmu razonode i zabave, njegova uloga u razvoju i vaspitanju dece je mnogo više, ukazuju stručnjaci.
„Tokom predstave deca posmatraju odnose među junacima, saosećaju sa njima i uočavaju načine na koje oni izražavaju različite emocije što pomaže da razumeju složene pojmove kao što su ljubav, prijateljstvo, izdaja, patnja, nada i odanost“, objašnjava Katarina Stanisavljević sa Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu za BBC na srpskom.
Pozorište utiče i na razvoj kognitivnih sposobnosti – pamćenja i mišljenja, decu uči da razlikuju dobro od zla i pokazuje do kakvih posledica određena ponašanja mogu dovesti, dodaje ona.
Neprocenjiv osećaj
Katarina Stanisavljević je u detinjstvu posećivala predstave za najmlađe, a najradije je odlazila baš u „Boško Buha“, što je i uticalo na odabir buduće profesije – doktorirala je na Fakultetu dramskih umetnosti iz oblasti pozorište za decu.
Iako ne pamti prvu predstavu jer je bila mala, kada pomisli na detinjstvo, prva asocijacija su joj baš pozorišni komadi.
Najjači utisak ostavila joj je Snežna kraljica koju je gledala nekoliko puta, jer je, kaže, u njoj budila veliku radost zbog ljubavi koja je pobedila.
Ova predstava je simbolično važna i Slobodanki Latinović koja je gotovo četvrt veka članica asambla ovog pozorišta.
Bila je to prva predstava u kojoj se pojavila na sceni, kao studentkinja treće godine glume.
Privremeni angažman tokom studija prerastao je u stalni po diplomiranju.
„Izađete i stanete ispred njih, pogledate ih, a oni se svi utišaju i osete da vi imate nešto važno da im kažete – to je čarobno.
„Kada uspete da im prenesete poruku, da im zagolicate maštu, probudite emociju – neprocenjivo“, priča Latinović za BBC na srpskom u zgradi gde je njena karijera i počela.
A koliko se zaista deca emocionalno uključuju u samu radnju najbolje svedoče njihove reakcije u sali, objašnjava Stanisavljević.
„Ona se saosećaju sa likovima na sceni i proživljavaju njihove avanture, navijaju za pozitivne likove i sugerišu glumcima odakle vreba opasnost ili šta treba da urade.
„Tako se stvara i osećaj zajednice među dečjom publikom koja zajedničkim snagama navija da dobro pobedi zlo“, dodaje ona.
Pozorište podstiče maštu i kreativnost
Saosećanje sa junacima i muk dok ti nešto ne poruče sa scene i dalje pamti Mina Vasić iz Niša, danas 18-godišnjakinja.
Ne seća se prve odgledane predstave, ali zna da je bila zbunjena i uplašena kada je sela u dvoranu Pozorišta lutaka u Nišu.
„Zamislite sitno dete u zamračenoj prostoriji sa visokim plafonom na kom je luster koji podseća na ogromno oko i pogašena svetla.
„Onda je počela predstava i sve je nestalo, jedino što je bilo važno bili su kostimi i glumci“, seća se ona za BBC na srpskom.
Vrata sveta pozorišta otključala joj je baka.
Svaki sledeći put kada bi baka pomenula pozorište, poskočila bi da obuje patike, iako se još uvek pomalo i plašila.
„Imala sam utisak da gledam crtani, ali na drugačiji način, uživo.
„Taj trenutak kada shvatite da se sve dešava ispred vas, odmah, pa malo je reći koliko je to delovalo fascinantno“, dodaje ona.
Predstave za najmlađe služe se svim pozorišnim elementima, ali na specifične načine, bliske dečjem razmišljanju.
Na taj način bitne teme približavaju deci tako da ona mogu da ih razumeju, objašnjava Stanisavljević koja se u doktoratu bavi i ulogom pozorišta u dečijem vaspitanju.
„Moglo bi se reći da su predstave za decu manje realistične u odnosu na one za odrasle i više se oslanjaju na svet mašte i kreativnosti.
„Likovi koji se pojavljuju u predstavama za dečju publiku su često vile, veštice, životinje, predmeti i pojave, a sve to u obrazovnoj i vaspitnoj funkciji kako bi se naglasila razlika između dobra i zla“, objašnjava.
Bitno je da predstave koje se obraćaju deci budu dovoljno jednostavne kako bi ona mogla da razumeju, ali ne smeju da potcenjuju njihovu inteligenciju, već da ih podstiču na razmišljanje, dodaje Stanisavljević.
‘Želeo sam da im ponudim nešto više od knjige’
Deca koja posećuju pozorište su kasnije kreativnija, komunikativnija i pokazuju veću spremnost da se priključe školskim aktivnostima, pokazuje istraživanje posvećeno uticaju pozorišta i drame na sposobnosti i učinak u školi đaka.
Ona pokazuju i viši stepen tolerancije i da su skloni da dublje analiziraju određene životne situacije u kasnijem životnom dobu, pokazuju rezultati istraživanja iz 2015. godine koje je vodio Adam Čimboli, profesor drame na Fakultetu primenjenih nauka zapadne Norveške.
Stanisavljević ukazuje da se često zaboravlja na vaspitnu ulogu pozorišta kod dece koja se održava i u svakodnevnom životu.
„Prisustvom u pozorišnoj sali deca se susreću sa prvim pravilima ponašanja, a na ovaj način može da se prenosi znanje i najmlađoj publici koja možda još uvek ne zna da čita“, objašnjava ona.
Kosta Maravić, nastavnik srpskog jezika i književnosti u penziji, sa đacima je tokom radnog veka pogledao oko 700 predstava i vodio je zapisnik o svakoj.
„Želeo sam da im ponudim nešto više od knjige, što će ih podstaći da misle, o čemu će kasnije razgovarati međusobno, nešto što će ih navesti da pitaju“, govori Maravić za BBC na srpskom.
I on je, kao đak, zavoleo pozorište, kada ih je nastavnik književnosti redovno vodio iz njihovog malog mesta u Hrvatskoj u Zagreb na predstave.
Tradiciju je nastavio kada se i sam našao sa druge strane katedre, po završetku studija jugoslovenske književnosti u Beogradu.
„Kada vidite ta ozarena lica koja pomno prate i radost kada prepoznaju glumce, još kada čujete sutradan na času: ‘A kada ćemo opet u pozorište’, pa njihove utiske, to nema cenu.
„Nekada nas je bilo i do 50, pa se priključe i kolege“, seća se nastavnik.
Posebno se obraduje kada u pozorišnoj sali, u publici, sretne nekog bivšeg učenika.
Iako je u penziji, i dalje vodi đake na predstave, mada priznaje da je sve manje učenika koji dolaze u pozorište, jer ih više zanimaju telefoni i kompjuteri.
Ali ne odustaje i već ima u planu novi pozorišni komad sa kojim želi da upozna grupu učenika šestog razreda.
Ushićenje i neizvesnost
U sali kulturne ustanove „Vuk Karadžić“ gde pozorište „Boško Buha“ godinama živi kao podstanar, živahna publika nestrpljivo čeka da upozna Snežanu i njenih sedam patuljaka,
Pomera se zavesa, iz desnog ugla dopire dubok ženski glas – i u sali u trenu zavlada muk.
Neki proviruju da vide odakle dopire zvuk, drugi sede mirno, pomno prateći svetlo koje se poigrava na sceni.
Simonida i njena četvorogodišnja ćerka su u desetom redu, i devojčica uzbuđeno stiska majčinu ruku.
„Nadam se da će ostati mirna do kraja predstave“, govori mi tiho.
Tišinu prekida nekoliko glasova.
„Eno je“, izgovara neko iz prvih redova, a „ššš“ stiže sa drugog kraja sale.
Svi gledaju u devojku u žutoj suknji, tamne kose, sa metlom u ruci.
„Što je lepa“, čuje se šapat.
Izvor: Dejan Vukadinović/bbc.com
