Opšti utisak posle ovog filma je toliko snažan da deluje kao neka vrsta produženog šoka koji ne dozvoljava da se u prvi mah razabere šta je ovde glavna istina: istorijski dokument o monstruoznom vađenju unutrašnjih organa kosovskim Srbima u Albaniji od jula do septembra 1999, odgovornost ove države i tzv. OVK za taj nezapamćeni zločin, dugogodišnje ćutanje Evrope, zatim i skrivanje ili ignorisanje činjenica, koje je njena Parlamentarna skupština u Strazburu jednoglasno prihvatila još 2010. a na osnovu izveštaja Dika Martija (knjigu ovog švajcarskog istražitelja „Izvesno osećanje za pravdu“ izdale su „Večernje novosti“ 2019), suđenje počiniocima koje je predvodio bivši čelnik tzv. Republike Kosovo Hašim Tači, koje nikako da počne ili sve to zajedno i još mnogo toga?!
Ili ponajviše: provala stvarnosti same u svet pokretne slike, suočavanje masovnog gledališta sa prizorima koje je znala, slutila, ali nije videla do premijere drugog filma iz serijala „Dosije Kosovo“ o „žutoj kući“, čime je pokrenuta lavina emocija.
Za sve to zaslužna je Slađana Zarić, koju smatram uzornim televizijskim autorom još od vremena kada je u sebi kao novinaru (dramaturgija i režija još ne behu njena primarna vokacija) otkrila jedinstven dar za posredovanje istine putem dokumentarno-igranih svedočanstava, kojim se ostvaruje efekat autentičnosti i životne uverljivosti; za ispunjenje jednog od prvih načela dokumentarnog filma uopšte: „zahvatiti stvarnost u sirovom obliku, na licu mesta, u vidu spontanog gesta i akcije“ (Džon Grirson, 1934) kao i osnovnog cilja dokumentarne pokretne slike, a to je – „ostatku nacije predočiti život jednog dela zajednice“, što Zarićeva uporno i dosledno čini kada je u pitanju golgota srpskog naroda na KiM.
– Ovaj film će pokazati sve što jedan Srbin mora o ovome da zna – veli Zarićeva. „Svi pričaju o zaboravu i praštanju, kako bi trebalo neko nešto da oprosti, a ni ne zna šta je rađeno. Film će da prikaže kakva su zverstva rađena nad srpskim narodom.“
Tek ovakav, celovit i verodostojan pristup može otkriti istinu o jednom te istom neobjavljenom, a zločinačkom ratu protiv srpskog naroda, koji se vodi od devedesetih godina prošlog veka i poprima različite forme, ali ima jednu suštinu: naneti najveću moguću štetu Srbiji i zbrisati je, u završnici, sa lica zemlje, sve u cilju uništenja Rusije i pravoslavlja. Ta demonska zamisao na delu je i danas, to zna i Zarićeva, ali ima građanske i umetničke kuraži da joj se (toj ludačkoj ideji) u svakoj prilici suprotstavi istinom.
Bez oklevanja, autorka nam pokazuje kako je tek posle ulaska Kfora na Kosovo, posle Kumanovskog sporazuma, juna 1999, zavladalo nezapamćeno nasilje Arnauta nad Srbima i svim nealbancima, koji nisu želeli da se povinuju njihovom teroru (prema izveštaju Dika Martija, do kraja ove godine već su na teritoriji južne srpske pokrajine bila 144 koncentraciona logora kojima je harala OVK, čineći strahovite zločine). Tadašnji komandant Kfora (u stvari detašmana NATO-a) britanski general Majkl Džekson, u svom govoru na Kosovu polju 11. juna 1999, garantovao je bezbednost i zaštitu svakom civilu na zaposednutom području i proklamovao raspuštanje OVK. Naivni Srbi priredili su mu manifestacije, dok je zločinačku vojsku taj isti general pripremao za sasvim drugačiju ulogu: tajnim dogovorom produžio joj je „važnost“ do septembra iste godine!
Zapravo od časa tog njegovog govora (već 25. juna u Peći) počeo je raspojasan i neograničen teror arnautskih bandi pred očima Kfora, što je već ocrtavalo razmere genocida.
„Upravo se tih dana otimaju i ubijaju ljudi“, navodi Zarićeva. „U periodu od tri ključna meseca, dakle jun, jul i avgust 1999. godine, ubijeno je preko 1.000 ljudi, među kojima je bilo najviše Srba.“ Prve tvrdnje o trgovini ljudskim organima u javnost je iznela bivša tužiteljka Haškog tribunala Karla del Ponte. Ona u svojoj knjizi „Lov: ja i ratni zločin“ piše da je oko 300 Srba i drugih nealbanaca bilo oteto i transportovano u Albaniju, gde su im vađeni organi, koji su zatim deportovani u Italiju, a kasnije u klinike širom Evrope.
Gledamo rekonstrukciju ovog „krvavog transporta“ koji je išao preko albanske granice na Paštriku (kroz pograničnu „stražu“ nemačkog Kfora, koji ih uopšte nije gledao!) do Kukeša i Tropoje u Albaniji i sela Ripe u okolini Burelja, gde se nalazila stanica „za trijažu“ (čuvena „žuta kuća“, koju su docnije identifikovali organi Unmika pa su je „domaćini“ prefarbali u belo). Tu su odvajani mlađi i zdraviji muškarci i odvođeni dalje, a slabiji i stariji zverski ubijani i bacani u jame. Ovim je postalo jasno da su mlađi odabirani za ekstrakciju i „pakovanje“ organa, uglavnom bubrega, što se događalo u stanici Fuše Kruje, u neposrednoj blizini tiranskog aerodroma „Rinas“, da bi organi bili ekspresno liferovani na unapred utvrđene destinacije širom Evrope „za 55.000 po komadu“.
Operacije su vršili dva albanska i jedan turski hirurg (docnije pronađen i uhvaćen u Istanbulu) pod nadzorom naoružanih lica, za koje postoji osnovana sumnja da su pripadali albanskoj službi bezbednosti. To će sada biti procesuirano, ali je prosto neverovatno da za sve ovo nisu znale albanske vlasti, sa kojima bi danas trebalo da gradimo evropsku budućnost. Rezultati detaljnog utvrđivanja zločina nad civilima, zverskog mučenja i iživljavanja uz znanje „mirovnih snaga“ (tj. NATO-a), navela su komadanta francuskog kontingenta Kfora, pukovnika Žaka Ogara, da preda ostavku na vojnu službu. Ogar svedoči u filmu o „žutoj kući“ potpuno svestan da se sve ovo događalo u srcu Evrope, na kraju HH i prvim godinama HHI veka, zapanjen količinom iskonske i divljačke mržnje.
Jedan drugi Francuz, dr Bernar Kušner, u to vreme šef misije UN na Kosovu (1999-2001), pojma nije imao ni o kakvoj „žutoj kući“, otmicama, mučenjima i kasapljenju kosovskih Srba.
„Sa vama mora da nešto nije u redu“, ruga se američkom novinaru u Gračanici 2. marta 2010. „Idite kod lekara, kontrolišite se.“
Na kraju filma Slađane Zarić vidimo Kušnera kako se satanski cereka, sada već kao šef francuske diplomatije pod predsedništvom Sarkozija: slika i prilika EU. Ciničan i bahat, na mestu zločina „za koji nikad nije čuo“ (uveren da se o tome neće nikad ništa ni saznati!), unosi se čoveku u lice, uz grohot i podršku šiptarskih „prevodilaca“: Kakva žuta kuća? Zašto je žuta? Nije bilo nikakve žute kuće. Nije bilo vađenja organa. To pričaju budale i ubice. Vi se lečite. Nas dvoje smo lekari“, pokazuje pritom na jednu svoju koleginicu (nažalost, srpskog imena i porekla), koja sve vreme stoji pored njega i usiljeno se smejulji.
P.S. Film odmah treba prevesti na uzoran engleski. I na ruski. I pustiti u svet na svaki mogući način, sve o trošku srpske države i Javnog servisa. Ne samo Srbi nego i svet mora da sazna sve o „žutoj kući“. Neka ne mantraju mnogo stručnjaci za zapadni marketing i neka ne vode oni brigu u stilu „neće proći“. Neće proći na Si-En-Enu, Bi-Bi-Siju i na Berlinalu, ali će „proći“ na sto drugih mesta, gde se ceni vrhunski medijski posao i još postoji malo empatije. I to je beznačajno prema arčenju para koje je u toku, a koje nam ne donosi išta osim sramote. Đavo na kraju dođe po svoje, o čemu svedoče i Sarkozi i Kušner i njegova koleginica.
Izvor: B. Zečević/novosti.rs
