Пише: Кит Кларенберг
Дана 20. маја, тужилац Међународног кривичног суда (МКС) Карим Кан дао је изјаву у којој наводи зашто тражи међународне налоге за хапшење израелског премијера Бењамина Нетањахуа и министра безбједности Јова Галанта због „злочина против човјечности“ почињених у Гази од „најмање“ 8. октобра 2023. године. За свакога ко прати геноцид у Гази од тог судбоносног дана, мноштво ужасних оптужби против овог двојца неће представљати шок:
„Изгладњивање цивила као метода ратовања; намјерно изазивање великих патњи; намјерно усмрћивање; убиство; намјерно усмјеравање напада против цивилног становништва; истребљење; прогон; нехумана дјела.“
Листа се настављала и даље. Кан је изјавио да су ови „злочини против човјечности“ почињени као дио широко распрострањеног и систематског напада на палестинско цивилно становништво, у складу с државном политиком.“ Надаље, ове страхоте, према процјени тужилаца МКС-а, „трају до данас.“ Кан је у својој изјави напоменуо да је његова канцеларија прикупила довољно доказа који указују на то да је Израел „намјерно и систематски лишио цивилно становништво у свим дијеловима Газе објеката неопходних за преживљавање.“
Оно што је шокантно јесте да су Нетањаху и Галант уопште оптужени. Како је истрага Гвардијана од 28. маја открила уз запањујуће детаље, Израел од 2015. године настоји систематски саботирати и подривати активности МКС-а како би заштитио себе и своје војне и политичке вође од кривичног гоњења. То је укључивало пријетње тужиоцима и њиховим породицама, широко распрострањено надзирање и инфилтрацију, означавање палестинских организација као „терористичких“ због пружања помоћи суду и отворено уцјенњивање особља Суда.
„Имам питање: Колико је тужилаца МКС-а говорило отворено, а колико их је ћутало? Колико их је прихватило договор и поклекнуло пред пријетњама?“ пита геополитички аналитичар Фирас Модад. Он каже за МинтПрес Њуз да оптужница на неки начин „помаже Нетањахуу политички, омогућавајући му да се прикаже као једини политичар који се супротставља спољашњим притисцима, док његови непријатељи, страни и домаћи, покушавају да наметну пораз Израелу“:
„Проблем с којим се Нетањаху суочава, међутим, није наративне природе, већ стварне. Наиме, израелска војска није способна да постигне циљеве које је Нетањаху поставио. Хамас није ни близу тога да буде распуштен; може и даље владати Газом након окочања рата, и још увијек држи своје заробљенике.“
У телевизијском интервјуу након оптужнице против Нетањахуа, Кан је открио да је, док је МКС градио случајеве против израелских званичника, био изложен пријетњама од бројних западних извора – укључујући „изабране лидере“ – да трајно прекине своју мисију. Један „високи званичник“ отворено га је упозорио да је Суд „створен за Африку и силеџије попут Путина“, а не за Запад и његове савезнике. Искусни тужилац је одговорио да МКС има универзалну јурисдикцију:
„Не гледамо на то тако. Овај Суд је наслијеђе Нирнберга. Овај Суд треба да буде тријумф закона над моћи и суровом силом!“
Западњачка одбојност према МКС-у, и „међународној правди“ уопште, дубоко су утемељени, дрски и презирни. Створен је систем који, у пропагандне сврхе, настоји постићи „тријумф закона над моћи и суровом силом“ експлицитно и искључиво на Глобалном Југу, док штити царство и његове стране марионете, марионете и кућне љубимце цензуре, а сада се све то враћа да угризе управо оне који су га створили. Ово је само најновији показатељ да данас живимо у веома другачијем свијету, и да је тај пут неповратан.
‘Само их све осудите’
На многе начине, Међународни кривични трибунал за бившу Југославију (МКТЈ) поставио је јасан преседан за модерни систем „међународне правде“, у ком су САД и њени вазали и марионете не само имуни од кривичног гоњења за чињење тешких ратних злочина, већ истовремено дјелују као судија, порота и извршилац када лидери, владе и војске који немају савезнички статус то наводно чине. Није случајно да је МКС формални насљедник МКТЈ-а. Многи данашњи тужиоци Суда, укључујући Кана, стекли су искуство у тој институцији.
УН је успоставио Трибунал да суди политичким и војним званичницима на Балкану за злочине почињене током бурног распада Југославије. Теоретски, Бошњаци, Хрвати и Срби су сви могли бити оптужени, али у пракси, Срби су били претежно и несразмјерно третирани. У међувремену, ниједан злочин или ратни злочин почињен над српским цивилима није задовољавајуће процесуиран. Бошњачки и хрватски војни и политички лидери или нису оптужени, ослобођени су, или су добили минималне казне за ужасне злочине.
Неки тврде да ова разлика одражава како су Срби били претежни агресори и кршиоци током ратова 1990-их. Међутим, антисрпска пристрасност и нужност прикривања и игнорисања злочина бошњачких и хрватских марионета Wасхингтона били су кључна компонента и циљ МКТЈ од првог дана. Меморандум ЦИА-е из фебруара 1993. предложио је „успостављање трибунала за ратне злочине“ с циљем „обзнањивања српских злочина“. Потом је слиједило упозорење против „равноправног третмана бошњачких преступа.“
МКТЈ је основан три мјесеца касније и испунио је своју оснивачку мисију током сљедеће 24 године. Многи Срби су процесуирани за тешке злочине, укључујући геноцид. Често су затварани на дуге периоде, што је износило доживотну казну затвора. У више високопрофилних случајева, ови званичници су осуђени упркос потпуном недостатку доказа да су наредили, одобрили или починили злочине за које су оптужени. Осуђени су према високо контроверзној доктрини „удруженог злочиначког подухвата,“ подругљиво познатој као „само их све осудите.“
Насупрот томе, многи бошњачки и хрватски војни и политички лидери који су били оптужени на крају су ослобођени или су добили минималне казне упркос огромним доказима који их директно повезују с планирањем и извршењем ужасних злочина против човјечности. На примјер, бошњачки војни командант Насер Орић се отворено хвалио медијима током рата да брутално мучи и убија српске војнике и цивиле, не узимајући заробљенике. О његовим злочинима нашироко се извјештавало у то вријеме и они су веома добро документовани.
Ипак, Трибунал га је осудио само за пропуштање да спријечи нехумани третман заробљеника. Свједоци који су свједочили о његовим злочинима у другим одвојеним суђењима нису позвани током његовог суђења, а њихови докази нису наведени. Добио је двогодишњу казну, али је одмах пуштен због времена проведеног у притвору. Слично томе, нико никада није одговарао за Операцију Олуја у аугусту 1995. године, брутални напад уз подршку НАТО-а на подручје с већинским српским становништвом у Хрватској, који је раселио готово сво цивилно становништво.
Шведски премијер Карл Билдт назвао је ову операцију „најефикаснијим етничким чишћењем које смо видјели на Балкану“, стотине хиљада Срба били су присиљени побјећи из подручја под заштитом УН, а хиљаде су убијене. Седмицама након тога, хрватске војне и полицијске снаге систематски су пљачкале и убијале на тој територији, извршавајући смртне казне над Србима – укључујући старије и немоћне – који нису успјели побјећи, крадући њихову имовину и спаљујући села до темеља. Хрватска влада је потом донијела законе који су готово онемогућили повратак расељених.
Документи које је открио МКТЈ показују да је хрватски лидер Фрањо Туђман, ког је Запад спонзорисао и који је био отворени негатор холокауста и поштовалац фашиста, експлицитно планирао „задати такве ударце да Срби практично нестану“, што је јасан показатељ геноцидне намјере. Иако никада није био процесуиран, три хрватска генерала су ипак завршила у судници Трибунала. За невјерицу, МКТЈ је пресудио да Операција Олуја није имала за циљ расељавање српског цивилног становништва, и не само да није била етнички прогон, већ није била ни ратни злочин.
‘Користан алат’
У свјетлу оптужнице против Нетањахуа и Галанта, важно је имати на уму да пресуде МКТЈ данас бошњачки и хрватски етнонационалисти користе као необориви доказ њихове невиности и жртвовања, иако су били суучесници у бруталним грађанским ратовима, које је Запад подржавао финансијски, политички и војно. Ако би израелски званичници били ослобођени, пресуде би се, наравно, користиле за оправдање геноцида у Гази и несумњиво би охрабриле Израел да почини наредне, још веће злочине.
Ипак, чињеница да су Нетањаху и Галант уопште оптужени горко је ироничан бумеранг. САД и њени савезници неуморно су промовисали МКС као темељни камен „међународног поретка заснованог на правилима.“ Увијек је био замишљен као хегемонистичка пропагандна конструкција која ће приказивати Вашингтон и његове савезнике као неприкосновене бастионе, чуваре и извршиоце „права“ на међународном нивоу. У међувремену, њихови су „непријатељи“ су могли бити подгвргнути жестоким клеветама као манифестације зла и криминала уз легитимирајући печат Суда.
Почетком маја, 12 истакнутих републиканских сенатора – укључујући ноторне јастребове Мича МекКонела, Теда Круза и Марка Рубија – послали су оштро срочено писмо МКС-у, изражавајући озбиљну забринутост због будућих оптужница против израелских званичника за ратне злочине почињене од 7. октобра 2023. Упозорили су да ће, ако се такви налози издају, „то тумачити не само као пријетњу суверенитету Израела, већ и суверенитету САД.“ Дванаест жигосаних су додали:
„САД неће толерисати политизиране нападе МКС-а на наше савезнике. Узмите Израел на нишан и ми ћемо нанишанити на вас. Ако наставите с мјерама наведеним у извјештају, ми ћемо престати са сваком америчком подршком МКС-у, санкционисати ваше запосленике и сараднике, и забранити вама и вашим породицама улазак у САД. Упозорени сте.“
Ове пријетње су очигледно кршење Римског статута. Док је амерички државни секретар Ентони Блинкен без устручавања изјавио да је Бијела кућа „предана“ казненим мјерама против МКС-а због његове „дубоко погрешне одлуке“ да оптужи Нетањахуа и Галанта, Суд није показао никакве назнаке да ће одустати. Штавише, реакција САД снажно наглашава фундаментално пристрасну и дискриминаторну природу западно предвођене међународне правде, чиме се додатно оснажују глобални захтјеви да МКС испуни своје постављене циљеве.
Очигледно, западним силама никада није пало на памет да би могле бити подвргнуте стандардима које проповиједају и које настоје наметнути Глобалном Југу, или да би методе, концепти и структуре које су створили да оправдају своју империјалистичку агресију могли бити употријебљени против њих. Током ратова у Југославији, НАТО је починио многе ратне злочине с потпуном некажњивошћу, убијајући много цивила. Бомбардовање Југославије од марта до маја 1999. само по себи је било потпуно илегално, јер није имало одобрење Вијећа безбједности УН.
НАТО чланице имале су водећу улогу у финансирању и опслуживању МКТЈ. Дакле, није било говора о томе да се алијанса позове на одговорност за било које злочине које је починила над Србима. „Вјероватније је да ћете видјети како се зграда УН-а раставља циглу по циглу и баца у Атлантик него да видите НАТО пилоте пред УН трибуналом,“ хвалио се портпарол Одбора за међународне односе америчког Сената у мају 1999. Укупан број Југословена које је војна алијанса убила бомбардовањем те године вјероватно никада неће бити познат.
Документи британског Министарства одбране с којих су скинуте ознаке тајности показују да су званичници у Лондону и МИ6 одредили симболичне цивилне циљеве у Београду за бомбардовање, потпуно свјесни да ће то изазвати цивилне жртве. Ипак, ово је оцијењено као „вриједно цијене.“ Нису пронађени успоредиви црно-бијели докази који повезују југословенског лидера Слободана Милошевића с било којим злочином – сасвим супротно. Ипак, у мају 1999., док је НАТО-ово криминално бомбардовање трајало, МКТЈ га је оптужио за злочине против човјечности.
Како је један правник из Стејт Департмента признао у октобру те године, „Док су САД и Британија у почетку мислиле да би оптужница против Милошевића могла омести шансе за мир, она је касније постала користан алат у њиховим напорима да демонизују српског лидера и очувају јавну подршку НАТО-овој кампањи бомбардовања Србије.“ Ово је у ширем смислу одражавало како је МКТЈ „широко схваћен унутар владе као мало више од средстава за односе с јавношћу и као потенцијално користан политички алат“:
„Оптужнице би такође служиле за дипломатску изолацију осрамоћених лидера, оснаживање њихових домаћих противника и јачање међународне политичке воље за примјеном економских санкција или употребом силе.“
Бомбардовање Југославије створило је ужасан међународни преседан, дајући повод за доктрину „нелегално али легитимно.“ Од тада НАТО користи ову доктрину да оправда уништење проблематичних земаља широм свијета, од Ирака до Либије. У другом горком бумерангу, Русија је навела војну интервенцију као оправдање за своју инвазију на Украјину. Како је један есеј Европског конзорцијума за политичка истраживања ЕУ-а са жаљењем навео:
„Кремљ оправдава своје поступке оптужујући ‘Запад’ колективно, оптужујући западне земље да примјењују међународне норме на произвољан начин. Руководство Руске Федерације често користи такозвани косовски преседан за оправдање илегалне војне активности у сусједним земљама, укључујући Украјину. Дакле, да ли је косовски преседан створио услове који су омогућили Русији да крши основне принципе суверенитета Уједињених народа? Укратко, одговор гласи да.“
Руски званичници су такође често изјављивали од почетка посредничког рата да је „ера некажњивости завршена.“ Нема сумње да је оптужница Међународног кривичног суда против Нетањахуа и Галанта највећи доказ чврстине тих ријечи. Живимо у мултиполарном свијету и нема повратка на „нормално.“ Као такви, системи „међународне правде“ више не могу функционисати искључиво као пропагандни конструкти за кажњавање „Африке и разбојника попут Путина.“ Способност Израела да дјелује једнострано такође је окончана, што може бити још разорнија препрека његовом злочиначком односу према Палестинцима. Као што је Фирас Модад рекао за МинтПрес:
„Насупрот томе, Нетањаху може тврдити да његови главни ривали – Ганц и Лапид – желе да рат заврши у складу са жељама спољашњих сила, остављајући Израел у ситуацији у којој га је Хамас понизио а Хезболах ефикасно одвратио од дјеловања. Стратешки, то гарантује да ће Израел од сада увијек водити ратове на више фронтова
Извор: Минт Прес Њуз
