И споља и изнутра расте притисак на израелског премијера Бењамина Нетанјахуа. САД, уз Немачку највернији савезник Израела, су коначно допустиле да Савет безбедности изгласа резолуцију о ситуацији у Гази. Међународни суд правде (МСП) је опоменуо Израел да повећа доток хуманитарне помоћи у Газу. У светском јавном мњењу више нико не показује разумевање за израелског премијера сем најдешњих опција на политичком спектру. Изнутра, Нетанјахуова незаинтересованост за животе талаца које је Хамас отео 7. октобра, и политичка калкулација да се настави са повлашћеним положајем најрелигиозније јеврејске групе, Харедима, је изазвао протесте и можда пукотине у владајућој коалицији. Па ипак, Нетанјаху има образ од ђона и способност да истрпи огромне притиске. Он је и раније преживео сличне кризе, али се никада толико криза није отворило истовремено. У њима се види сва контрадикција Израела и нимало светла будућност. Ни за Израел, ни за Палестину, ни за цео Блиски исток.
Разводњено, нејасно
Савет безбедности је у понедељак 25.марта изгласао трећу резолуцију, број 2728, од почетка рата у Гази у којој се захтева примирје у току светог исламског месеца Рамазана. То је прва резолуција која изричито спомиње примирје. Резолуције 2712 из новембра и 2720 из децембра су спомињале „хуманитарне паузе“, што је новоизумљени еуфемизам за кратке станке у ратовању зарад достављања хуманитарне помоћи. Поред захтева за примирјем, нова резолуција даје нешто и Израелу – захтева пуштање талаца на слободу. На тај начин, постигнуто је оно што је великим силама најбитније – равнотежа у постављању захтева обема странама, без осуде или чак спомињања иједне стране. Ни Израел ни Хамас нису споменути поименце, него само као „све стране“ у конфликту. У резолуцији је наглашена и потреба да се уклоне препреке достављању хуманитарне помоћи цивилима у Појасу Газе, без спомињања онога ко је те препреке подигао. Та разводњеност и неодређеност су биле цена не америчког изјашњавања, него неизјашњавања. Амбасадорка САД у УН, Линда Томас-Гринфилд, се уздржала од гласања, и на тај начин допустила резолуцију. Шта Израел мисли о резолуцији било је јасно већ у среду, два дана након што је резолуција изгласана. Бомбардована је болница ал-Шифа, на северу Појаса Газе, где су се припадници Хамаса, по израелској војсци, ушанчили. За викенд је бомбардован шатор испред болнице „Мученици ал-Аксе“, у централном делу Појаса Газе. Израел тврди да је циљао седиште организације „Исламски џихад“. Као колатерална штета је погинуло и седам новинара. Што се тиче Хамаса и пуштања талаца, нема напретка у преговорима у Катару. Позив на примирје је временски орочен на „током месеца Рамазана“, који је већ био на половини када је резолуција 2728 била изгласана, а од којег ће остати мање од недељу дана у тренутку када овај број Новог магазина буде изашао из штампе. Позив на који се нико није одазвао истиче за мање од 120 сати.
Америчка уздржаност и допуштање резолуције су протумачени у медијима на Западу као промена односа Вашингтона према Тел Авиву, као да безрезервна заштита нестаје. Али резолуција 2728 се није ни осушила а већ је амбасадорка Томас-Гринфилд изјавила да некако, за разлику од свих осталих резолуција Савета безбедности, и супротно члану 25. Повеље Уједињених нација, ова резолуција није обавезујућа. Појавила су се и тумачења да, будући да резолуција не спомиње поглавље ВИИ, о претњама миру, а које се увек спомиње када се доноси резолуција око неког конфликта, резолуција заправо не тражи ништа већ само упућује. На ово долази и вест о врло конкретној америчкој подршци Израелу у виду пошиљке 1.800 бомби тешких 900 килограма, 500 бомби од 225 килограма, као и 25 Ф35 авиона из којих ће Израел те бомбе бацати по Палестинцима.
„Бели Листиће“ за Бајдена
Резолуција 2728 је безвредно и танко средство одвраћања америчке јавности којој је доста масакра у Гази. Снимци стижу путем друштвених мрежа и Израел нема адекватне одговоре ни методе замућивања очигледног. Усред предизборне кампање у Америци, оформила се фракција унутар Демократске партије председника Бајдена која заговара да се на унутарстраначким изборима чланство изјасни као „неопредељени“, односно као „бели листићи“, како би му се на тај начин ставило до знања да неће добити подршку на изборима против Доналда Трампа у новембру. Резултати су забрињавајући. У Мичигену је 13 одсто гласова било неопредељено, у Минесоти 19, на Хавајима чак 29 одсто. У уторак 2. априла, што је два дана пред излазак овог броја НМ, избори ће се одржати у битним државама Њујорк, Висконсин, и маленом Делаверу одакле Џозеф Бајден потиче. Допуштање резолуције која нема последице је покушај да се замажу очи „белим листићима“ чији би пораст у тим државама нанео ударац председниковим покушајима да утиче на Нетанјахуа без да оштети Израел.
У ту сврху је Вашингтон покушао да изазове пад Нетанјахуа. Прво јасним пружањем подршке политичару Бенију Ганцу, који је Нетанјахуов противник али који је ушао у владу националног јединства након Хамасових напада и почетка рата. Али Ганцових 12 посланика у Кнесету нису били потребни Нетанјахуу ни пре а ни после почетка рата. Он са својим национал-екстремистичким и религијски-фундаменталистичким коалиционим партнерима има већину у израелском парламенту, 64 од 120 места. У трвењу Ганца и Нетанјахуа је, за сада, Ганц изгубио више. Напустио га је његов коалициони партнер Гидеон Сар и однео четири своја посланика од укупно 12 колико их је Ганцова коалиција имала. Након оштрих говора потпредседнице САД Камиле Харис, те сенатора Чака Шумера који је привржен Израелу и свом јеврејском пореклу, такође се ништа није десило. Ни притисци ни повластице које је Вашингтон спроводио над Нетанјахуом нису уродили плодом. Упркос ниској подршци у јавном мњењу, премијер је наставио по своме.
Привилеговани Харедими
Но два незадовољства су се ујединила унутар самог Израела. Нетанјахуова равнодушност према људској патњи се не зауставља на Палестинцима. Он не мари ни за израелске таоце у Гази и то се јасно види од првог дана акције. Још експлицитнији у томе је био један од национал-фундаменталиста у његовој влади, министар финансија Безазел Смотрич. Смотрич је неколико пута од новембра рекао да спашавање талаца није приоритет. Да је било по њему, не би никада дошло до примирја крајем новембра, када је Хамас ослободио 105 талаца. Смотрич жели конфликт и жели да се он распламса. Неколико пута су због тога рођаци отетих протествовали и захтевали кораке који би водили ослобођењу њихових ближњих. Одбијени су.
Друго незадовољство потиче од поделе у израелском друштву из које незадовољство куља већ деценијама, а тиче се поделе унутар Јевреја на Харедиме и остале. Харедими су екстремно религиозна, премда не нужно и националистичка заоставштина источноевропског јудаизма из 19. века. Могу се поредити са Амишима северне Америке. Усред Јерусалима, они ће носити крзнене шубаре, „штрајмеле“, и дугачке црне капуте, „бекеше“, као да су и даље у „штетлима“ 1800-их, јеврејским селима у Литванији, Белорусији, Русији, а не као да су под ужареним сунцем Леванта. Поред тог модног изолационизма, Харедими не раде већ цео живот посвећују учењу светих књига, Торе и Талмуда, за шта од државе добијају социјалну помоћ. А новац за ту помоћ од пореза које плаћају остали Јевреји, од којих најсекуларнији бесне због повластица које морају да плаћају људима које виде као паразите из доба јуре. Но, са скоро 14 одсто у укупној израелској популацији, уз подршку религиозних не-хареди Јевреја, они формирају интересни блок који гласа за људе попут Смотрича и осталих теократских партија.
На ово долази још један раздор између две групе, а то је служење у војсци. Сви јеврејски држављани Израела морају да служе војни рок. Мушкарци остају у војсци скоро три године, а жене две. Израелска армија, односно „Израелске одбрамбене снаге“, су једна од институција у којој је израелска нација стопљена, изливена, и искована, и у добру и у злу. Али Харедими су изузети од служења у њој. Њихови синови, а камо ли кћери, не умиру за заједничку ствар, и тога је осталим Јеврејима доста. Овог викенда су се на улице Израела слила незадовољства рођака талаца и накупљеног беса према Харедимима, Нетанјахуу, и Смотричу. Неколико десетина хиљада људи је изашло на улице Јерусалима да захтева присилну регрутацију Харедима и преговоре у циљу ослобађања талаца. Полиција их је склањала воденим топовима.
Када је склапао своју владу, да би својој власти осигурао подршку фундаменталистичких партија, Нетанјаху им је обећао закон о изузећу Харедима од војне обавезе. Но, знајући да би врховни суд Израела такав закон прогласио неуставним и оборио, дао се у реформу судства која је требало да анулира моћ врховног суда, а што је изазвало годину дана протеста у Израелу. Сада се тај бес вратио, када су чули за предлог закона. Харедими захтевају обећано, улица захтева заједништво. Баш као што је истрпео и игнорисао демонстрације због судске реформе, тако би Нетанјаху могао да сачека да и ова бура прође јер он и даље има већину у Кнесету.
Али за разлику од притиска улице и притиска Вашингтона, Нетанјаху ће можда пасти кроз пукотину која се отвара у његовој странци, Ликуду. Министар одбране, Јоав Галант, је извео маневар којим ускраћује своју подршку Нетанјахуу. Рекао је да ће подржати закон само ако исти подрже сви чланови владе, што укључује и Ганца који ће сигурно гласати и против Нетанјахуа и против изузећа Харедима. Но, Галант је само један министар, и један посланик. Да ли би могао да убеди још четири посланика Ликуда да гласају против Нетанјахуа? Та пукотина је сада једина шанса за одрон Нетанјахуа, и истовремено пут ка новим изборима, усред рата у Гази.
Нетанјаху није готов, само је у процепу. Уколико буде преживео, треба да сачека још пар месеци и САД ће бити парализоване у изборној кампањи коју ће, по тренутном стању које показују анкете, добити Доналд Трамп, човек који ће имати много више симпатија за Израел и Нетанјахуа него већ пријатељски настројен Џо Бајден. Петог новембра ће Нетанјахуу бити издат „бланко чек“ из Вашингтона за апсолутно политичко, војно, и дипломатско покриће САД свему што Израел буде подузео. Што се тиче Нетанјахуа, он маестрално користи све карте које има у свом шпилу не би ли остварио свој једини приоритет – остати на власти. Да ли ће његова бескрупулозност у томе коштати Израел и колико, то ће се видети у будућности, када рачун буде стигао за 10-20 година.
Мирко Даутовић
Извор: Нови Магазин
