Piše: Milenija Simić-Miladinović
Ako šta čovek može doživeti u pakračko-slavonskoj eparhiji, to je osećaj obnove, koja nije samo fizička, koja je obnova iznutra. Obnavlja se duša naroda. To je ono što se sad dešava i uporedivo je samo s povratkom Sentandreje u svest našeg naroda i crkve kada smo obeležavali 300 godina seoba 1990. godine. Tada se Sentandreja vratila na velika vrata u našu samosvest. Upravo se to sada dešava sa Slavonijom. Zapadna Slavonija, Pakrac, vraća se na velika vrata u srce i dušu našeg naroda – pojašnjava u razgovoru za „Politiku” episkop pakračko-slavonski Jovan. I to u sedištu eparhije gde su slavonske vladike stolovale vekovima – Vladičanskom dvoru, impozantnom zdanju koje je do pre nešto više od decenije bilo izrešetana ruina, u poslednjem ratu devedesetih godina minulog stoleća granatirana i potpuno devastirana zgrada. Iz tih ruševina i šuta do 2010. rasla je šuma. Danas tu raste svetski referentna i raritetna zbirka književnog i umetničkog blaga neprocenjive vrednosti koje baštini Srpska pravoslavna crkva.
Iz pepela je ponovo rođena Episkopska knjižnica, spomenik pismenosti koji čuva drevne rukopisne i štampane knjige na srpskom jeziku, ali i prva izdanja svetskih klasika: Rusoa, Voltera, Verna, Ničea… Brižljivom čuvanju i korišćenju bibliotečke i arhivske građe, poslu koji je ovde pre više od 220 godina započeo Kirilo Živković, episkop koji je rečima Radoslava Grujića „stekao lepo obrazovanje i smisao za viša nastojanja”, u ovo naše vreme veoma je posvećen, takođe naročito obrazovan episkop, zagovornik negovanja kulture sećanja zasnovane na znanju. Autentični tron episkopa Kirila očuvan je u Vladičanskom dvoru, istim žezlom kojim je on ustoličen 1786. godine, ustoličen je 2014. sadašnji episkop Jovan. Doslovno svaka knjiga pakračke biblioteke prošla je kroz njegove ruke. Svakoj traži i zna mesto u tematskim zbirkama na policama, kao i u posebnom depou gde se po najvišim svetskim standardima čuvaju najdragocenija i najvremešnija dela među kojima je, recimo, i jedini postojeći primerak goraždanskog Služebnika iz 1519. godine.
– Ova biblioteka čuva svaku desetu knjigu koju su Srbi štampali u 18. veku. Skoro je jedna devojka iz Banjaluke pisala o zapisima u knjigama Kirila Živkovića, jer on je u svakoj knjizi koju je nabavio napisao gde je i kad i pošto ju je kupio. Vladika Miron Nikolić je ovde Dostojevskog čitao na nemačkom, mada ga imamo i na ruskom, i na srpskom, naravno. Imamo i Montenja na francuskom… Naša biblioteka je svedok učenosti. Pored teologije, liturgike, ovo je zbirka misli čovečanstva od pamtiveka do danas, taj tok misli i znanja ovde teče i hrani nas neprekidno i zato je Slavonija i mogla poroditi toliko učenih ljudi – usput, dok slaže knjige, govori vladika Jovan.
Pavle Radosavljević, profesor Njujorškog univerziteta, stručnjak za psihologiju i pedagogiju, reformator američkog školstva, rodom je iz sela Obriježi kod Pakraca, a bio je i najbolji Teslin prijatelj, podseća episkop. Iz Slavonije je i Miloš Đurić, omiljeni profesor koga su svi zvali čika Miša, naš čuveni helenista, pa i Bogdan Crnobrnja, diplomata i jedan od tvoraca Pokreta nesvrstanih.
Vladika Jovan: Episkopska knjižnica u Pakracu riznica je esencijalne evropske misli
– Odavde je David Vujić, jedini živi od sedam Srba iz projekta „Apolo”, a naša biblioteka čuva i legat Milojka Vucelića. Čuvamo i legat Dušana Stojanovića, koji je doktorirao na Oksfordu, a prvi je srpski stručnjak za komparativnu religiju. Iz ovog kraja je i Vladimir Velmar-Janković, otac Svetlane Velmar-Janković. Odavde su Slobodan Selenić, Smilja Avramov, Grigor Vitez… – navodi vladika koji je diplomirao prvo književnost pa teologiju.
Magistrirao je Jerusalimu, gde je u Međunarodnom institutu za proučavanje Holokausta „Jad Vašem” i radio osam godina. Predsednik je Upravnog odbora Muzeja žrtava genocida i Odbora za Jasenovac Svetog arhijerejskog sabora SPC. Njegov dolazak za katedru stradalničke eparhije u kojoj je život mnogo puta uništavan, ali nije uništen, pre bezmalo deceniju, viđen je kao vesnik boljeg vremena, doba obnove i preporoda duhovnog bastiona na prostoru s koga vera i nada nikada nisu odlazile uprkos najstrašnijim zverstvima u istoriji čovečanstva koja su se ovde dogodila – genocidu i egzodusu.
– Prvo i osnovno kada sam ustoličen pitali su me kako bih jednom rečju izrazio svoja osećanja. Rekao sam – obnova. I u besedi na ustoličenju citirao sam Sinodi, koji se čita u Nedelju pravoslavlja, u sećanje na konačnu pobedu poštovanja ikona, i kaže „obnavljaju se ostrva Bogu”. Ovde obnovu najviše nosi Jasenovac kao glavno mesto povereno nama. Jasenovac koji se od pakla pretvara u raj i to će biti stalno tako, jer mi nećemo nikad zaboraviti taj pakao koji će se istovremeno svakim našim okupljanjem i delanjem pred našim očima pretvarati u raj, kao što se užas Velikog petka kroz Veliku subotu pretvara u Vaskrsenje. Slavonija je upravo to, gledate s jedne strane užas, razrušeno i uništeno, a s druge preporod, stvara se i obnavlja, da bude kao nekada, i lepše. I ljudi dolaze da to vide. Obilaze i Pakrac i Daruvar, idu do Svete Ane, Orahovice, Pakre… – objašnjava vladika.
Pakra i Sveta Ana su zatvoreni manastiri, bez monaštva. Čekaju obnovu, ali se u njima povremeno služi liturgija. U Orahovici je, neretko, više posetilaca nego sveštenstva. I u Jasenovcu sve češće naši ljudi najpre dolaze u manastir i Istraživačku biblioteku, a zatim obilaze i spomen-područje. Decenijama ranije ovde nije bilo toliko gostiju, a ni danas nema redovnih linija prevoza koje bi vodile do ovih mesta. Utisak je da zapadna Slavonija okreće novu stranicu svog životopisa i postaje odredište i privremeno boravište mahom učenih ljudi u potrazi za saznanjima i stručnom literaturom. Sve je više i srpskih školskih grupa koje posećuju ovaj kraj, ne samo iz bogoslovskih škola nego iz beogradskih gimnazija.
Ovde sad imaju gde da dođu, ko da ih dočeka i šta da vide, i strani novinari, ali i pojedinci i porodice iz dijaspore koji su žilama porodičnog stabla neraskidivo vezani za zapadnu Slavoniju. I to je ključna razlika u odnosu na život ovde pre deset godina.
– Jeste. I razlika je očigledna. Vidi se šta je obnovljeno. Iduće godine trebalo bi da bude osvećenje Sabornog hrama Svete Trojice i svečano otvaranje biblioteke u dvoru, iako se sve to već koristi. Ovo je jedan od najznačajnijih dvorova Srpske pravoslavne crkve, građen u šest faza. Od druge četvrtine 18. do treće četvrtine 19. veka zidali su ga znameniti srpski episkopi. Za deset godina obnovili smo tri četvrtine dvora, s obzirom na to da je građen 150 godina, mi smo za deceniju uspeli mnogo – konstatuje episkop Jovan.
I Saborni hram je doživeo golgotu, ne toliko u Drugom svetskom ratu, koliko devedesetih, kada od crkve osim četiri zida gotovo ništa nije ostalo. Sve što je do sada urađeno je novo: mermerni ikonostas je remek-delo našeg vajara Milana Rakočevića, ikone su oslikale monahinje manastira Žiče, pod je popločan pločicama iz Maroka, najsličnijim onima koje su ovde ranije bile. Fasada se upravo radi, tri strane su završene, s frontalne još opominju ožiljci rikošeta po mozaicima.
Jedno od najvažnijih mesta u ovoj obnovi, napominje episkop Jovan, imaju Kućanci, rodno mesto patrijarha Pavla. Tu je 2019. godine obnovljena crkva u kojoj je patrijarh Pavle kršten, a koja je srušena na Nikoljdan 1991.
– Vladika Sava, moj prethodnik, otkupio je imanje patrijarha Pavla, pa je uz to još jedno imanje otkupljeno i tamo će biti muzej patrijarha Pavla, a već postoji konak za poklonike. Svake godine uoči Preobraženja iz Kućanaca idemo stazom kojom je peške išao patrijarh Pavle do Orahovice. Ko može, dobrodošao je da nam se pridruži tim putem – poziva episkop pakračko-slavonski.
Na deset hramova jedan sveštenik
Na prostoru pakračko-slavonske eparhije pre poslednjeg rata bilo je oko 150.000 Srba, sada ih ima 15.000, stali bi u dve zgrade u novobeogradskim blokovima, dočarava episkop Jovan. Pre devedesetih ovde je, kaže, bilo 70 sveštenika, a danas ih je deset.
– U Beogradu na deset sveštenika dođe jedan hram, kod nas na jednog sveštenika deset hramova. Breme koje je na našem svešteniku je nezamislivo. Što od Drugog svetskog rata, što od devedesetih ovde ima oko 50 srušenih hramova. Srušenih znači da su ostali samo temelji, negde ni toliko, a onih koji su za sređivanje gotovo da kraja nema – ističe vladika.
Tradicija: dva biskupa i 28 episkopa
Pakrac, sedište Eparhije pakračko-slavonske, isto je što i Ohrid, Cetinje, Prizren, Karlovci, Sentandreja i jedan takav duhovni, kulturni i istorijski međaš vraća se u život, ističe vladika Jovan. Upitan da precizira koji je on episkop po redu na ovom području u neprekinutom nizu od 16. veka do danas, on kaže: „Što znamo po imenu, katolički biskup je ovde imenovan tek drugi, a ja sam 28. episkop. Ispočetka su stolovali u Orahovici; prvi je u Pakracu bio Petronije Ljubibratić, drugi Sofronije Podgoričanin i tako redom.”
Uporište otpora u Drugom svetskom ratu
Đaci koji su natprosečno zainteresovani za istoriju apsolutno treba da dolaze ovde na studijska putovanja i naš predlog je da to bude dva dana, prvog da posete Jasenovac i Pakrac, a drugog Kozaru, Banjaluku i Bosansku Krajinu – jer tu je najveće uporište otpora u Drugom svetskom ratu van SSSR-a, napominje stručnjak međunarodnog renomea vladika Jovan. Podseća da se Jasenovac uvek posećivao s Kozarom, da se ne zanemari dimenzija borbe.
– Ne smemo dozvoliti da se bavimo samo stradanjem, mi smo u Drugom svetskom ratu pobedili i imamo sve pravo da 9. maja idemo uzdignute glave moskovskim Crvenim trgom, više nego bilo ko drugi na svetu, osim Rusa. Zbog Kozare – naglašava vladika.
Izvor: Politika
