Пише: Ђорђе Бјелановић
Након 18 година од премијере последњег филма „С.О.С. – Спасите наше душе“, публика 53. ФЕСТ-а имала је прилику да погледа његово ново остварење „Буди бог с нама“. У питању је визуелни уметник, писац, редовни професор Факултета драмских уметности у пензији, сценариста и редитељ који је почетком осамдесетих година прошлог века, и то за свега четири године, снимио исто толико филмова по којима ће остати у аналима српске и југословенске кинематографије – „Ко то тамо пева“, „Маратонци трче почасни круг“, „Како сам систематски уништен од идиота“ и „Давитељ против давитеља“.
Добитник је бројних значајних признања – Октобарска награда Града Београда, награда „Александар Лифка” за изузетан допринос европском филму, специјално признање „Живојин Жика Павловић” за афирмацију филмске уметности у свету и „Златни печат” Југословенске кинотеке само су нека од њих. Крајем 2021. године изабран је за дописног члана Одељења уметности Српске академије наука и уметности и на тај начин постао први филмски стваралац који је добио ову част. Најкраће, могао би се описати у две речи – Слободан Шијан.
Редитељ јасне визије
Поводом стогодишњице филмске уметности у анкети Академије за филмску уметност и науку, „Ко то тамо пева“ проглашен је за наш најбољи филм, а пре пет година доживео је и поновну биоскопску дистрибуцију у Француској, након што је дигитално рестаурирана верзија приказана у програму „Кан класик”. Пишући о поменутом делу за НИН, у време првог приказивања, Богдан Тирнанић истиче да оно што је ово остварење чинило бољим од свих осталих домаћих филмова из тадашње продукције „није никаква порука или, сачувај боже, идеја”, већ управо супротно – „поверење у причу” и, још више, његова „свест о циљевима и границама сопственог дебитантског подухвата”. Због тога, Тирнанић је видео Шијана као првог модернијег ствараоца југословенске филмске уметности који има визију будућег опуса, што, како наводи, „не подразумева ништа друго до низ бољих или лошијих филмова чији ће заједнички именитељ бити неколико индивидуалних митологема”.
Но, иако се ради о аутору који је имао један од најбољих почетака у историји филма овог простора, Шијан није имао тако силовит наставак каријере. После петог филма „Тајна манастирске ракије“ из 1988, пуних 15 година чекао је на снимање новог, тако да је проширио опус тек у овом веку, када је режирао два – „Сироти мали хрчки“ (2003) и „С.О.С. – Спасите наше душе“ (2007), који ни близу нису поновили успех његових претходних радова.
Повратак у двадесете
Сада, у оквиру новог издања ФЕСТ-а, измештеног из традиционалног термина и означеног као ново место друштвено-политичких подела, ни премијера повратничког филма великог Шијана није могла да испуни Плаву дворану Сава центра. А пут до фестивалске пројекције није био нимало лак. Први синопсис на конкурсу Филмског центра Србије за финансирање и суфинансирање играних филмова редитељ је поднео још 2013. године, док је снимање почело 2019. и касније више пута прекидано, што због пандемије, што због недостатка средстава. На крају, филм је реализован у копродукцији чак седам земаља.
Кроз ново остварење „Буди бог с нама“ Слободан Шијан нас враћа у време Бошка Токина (1894–1953), пионира српске кинематографије и филмске критике, кооснивача зенитизма, аутора романа „Теразије“ и једне од најважнијих личности српске културе између два светска рата, који, обележен као народни непријатељ, у затвору приповеда страствену и духовиту причу о необичним околностима у којима је снимљен, а потом и мистериозно нестао његов филм „Качаци у Топчидеру“ или „Буди бог с нама“.
Пратећи, дакле, снимање првог модерног, урбаног филмског дела на Балкану 1924. године, који је Токин радио заједно са дадаистом Драганом Алексићем, Шијан оживљава време које из данашње перспективе делује идеалније, посебно због уметничког замаха и заноса. То је време аутомобилизма, аероплана и сексуалне револуције, али и значајних писаца, сликара и глумаца који су обележили тадашњи Београд. Међу њима су Токинови пријатељи и сарадници Милош Црњански, Иво Андрић и Сава Шумановић, а у филму се могу срести и Тин Ујевић, Бранислав Нушић, Жанка Стокић, Ита Рина, краљ Александар, Тито и Стаљин.
„Буди бог с нама“, чији сценарио, поред аутора филма, потписују Биљана Максић и Владимир Манчић, док је музику компоновала словеначка група „Лајбах“, лакомислено се може схватити као пуки реалистични портрет Бошка Токина и његове мисије, а заправо је ближи фантазији о судбини интелектуалца у променљивим временима и политичким околностима обележеним покушајима да се измени свет који је тек преживео ужасан рат.
Потенцијал за дуговечност
Ипак, у нешто више од 90 минута материјала, служећи се класично шијановским комичним тоном, редитељ је направио дело које је само на тренутке узбудљиво и пријемчиво. Уз пренаглашену театралност велике глумачке поставе, коју предводи Милош Биковић, запаженије улоге остварили су Горан Богдан, Небојша Дугалић, Јована Стојиљковић и Сергеј Трифуновић.
Како Токин и Алексић у једној сцени пролазе поред куће у којој су снимани „Маратонци“, а како се и нешто касније, у приказу забаве код „Москве”, зачује нумера „Сви ви што маштате о срећи”, враћајући нас у Ђенкин биоскоп, питање које се намеће након пројекције Шијановог новог филма јесте да ли и у њему има потенцијала за дуговечност у народу. Иако верно жанру, остварење оставља утисак заробљености у калупу, борећи се с мањком суштинске разиграности и карактеризације ликова, као и памтљивих реплика. Коначно, чини се да највећу вредност представља чињеница да је славни аутор напокон добио прилику да своју младалачку фасцинацију причом о нестанку Токиновог дела претвори у филм и још једном се поклони публици.
Извор: НИН
