Napuštanjem EU, Velika Britanija se vraća tradicionalnoj politici obuzdavanja evropskih sila, a posebno mesto u toj strategiji zauzima Francuska. Čini se da London sabotira poteze Pariza gde god može
„To je nož u leđa. Sa Australijom smo izgradili odnos poverenja, i to poverenje je iznevereno“, rekao je francuski ministar spoljnih poslova Žan-Iv le Drijan nakon što je Australija iznenada otkazala ugovor o nabavci podmornica vredan 66 milijardi dolara. Razjareni Pariz je na to reagovao povlačenjem svojih ambasadora iz Kanbere i Vašingtona – što se dogodilo prvi put u istoriji dugogodišnjeg savezništva između Francuske i Sjedinjenih Država, koje datira još iz 1778. godine.
Neki tvrde da je odluka o favorizovanju američkih nuklernih podmornica delimično doneta zbog percepcije da bi francuske podmornice na dizel pogon na dugim relacijama od Australije do potencijalnih konfliktnih zona u azijskom regionu morale da provode vreme krstareći po površini (gde su najugroženije) i koristeći motore na dizel gorivo dok pune baterije. Drugi tvrde da su ogromni troškovi, kašnjenja prilikom isporuke i zabrinutosti oko klauzule o korišćenju lokalnih izvođača radova naveli australijsku vladu da na kraju raskine ugovor sa Francuskom. Iako to mogu biti faktori koji doprinose „sagi o podmornicama“, izostavlja se veoma važan faktor: težnja Londona da se nakon Bregzita umeša u nadmetanje velikih sila koje ubrzano preoblikuje globalni geopolitički poredak. Na kraju krajeva, britanski premijer Boris Džonson promovisao je odlazak Britanije iz Evropske unije kao priliku da zemlja postigne strateške dogovore na globalnom nivou koje neće sputavati članstvo u Uniji.
U tom pogledu, Velika Britanija pokušava da ostvari tri cilja: sprečavanje evropske sile da se uzdigne kao izazivač Londona, sprečavanje Rusije da dominira istočnim Mediteranom i sprečavanje Kine da kontroliše indo-pacifičke trgovinske puteve koji su vitalni za britanski ekonomski prosperitet. Nije iznenađujuće što su ta tri stuba isprepletana i što to uključuje borbu za moć između Londona i Pariza.
Sukob u Mediteranu
Francusko-britansko rivalstvo najvidljivije je u istočnom Mediteranu. London je preduzeo svaki mogući korak kako bi potkopao nacionalni interes Pariza, naročito u Libiji, čime je oslabio izglede Francuske da postane dominantna sila u Evropskoj uniji u odsustvu Velike Britanije. S tim u vezi, Britanci su se svrstali na stranu Turske, francuskog arhineprijatelja u Libiji i istočnom Mediteranu. Francuska zato nije oklevala da nervira Britance sprovodeći politiku zbližavanja s Rusima u Libiji.
Britanski saveznik u EU nakon Bregzita je Malta. Malta, jedna od dve članice Britanskog Komonvelta koje su istvoremeno i članice Evropske unije (druga je Kipar), bila je posrednik u pregovorima oko Bregzita i usputna luka za patrolne brodove Kraljevske mornarice u tranzitu do i iz Zaliva, Afričkog roga i Indo-Pacifika. Upravo je Malta u maju 2020. godine uložila veto na finansiranje Operacije IRINI, pomorske misije EU koja je imala zadatak da sprovede embargo na oružje u Libiji, naročito na ono oružje koje je Turska nameravala da dostavi svom igraču, Vladi nacionalnog jedinstva (GNA) koja se bori protiv trupa libijskog generala Kalife Haftara kojeg podržava Francuska.
Malta je takođe bila među pet zemalja (ostale su Nemačka, Španija, Italija i Mađarska) koje su blokirale francusko-grčku rezoluciju EU koja bi uvela embargo na oružje Turskoj zbog politike Ankare prema Kipru i bušenja u istočnom Mediteranu. Štaviše, u pokušaju da se suprotstavi rastućem uticaju Turske u regionu, Francuska je stala uz kiparske Grke, a u avgustu 2020. otišla je toliko daleko da je poslala fregate u kiparske vode i razmestila borbene avione tipa Rafal na grčkom ostrvu Krit.
Ipak, Džonson je pozvao grčkog premijera Kirijakosa Micotakisa i zatražio od njega da se založi za diplomatsko rešenje, indirektno podržavajući tursku „diplomatiju topovnjača“. Dok Francuska vidi rastući uticaj Turske u Siriji kao pretnju i osuđuje turske upade u Siriju, London je pružio podršku Ankari, navodeći pravo Turske na samoodbranu. Dok je Makron ugošćavao predstavnike Narodnih zaštitnih jedinica sirijskih Kurda (YPG) u Jelisejskoj palati, što je izazvalo bes Turske, London je saopštio da su YPG deo Radničke partije Kurdistana (PKK), koju mnoge NATO članice smatraju terorističkom organizacijom.
Iako su francuski interesi bili povređeni u Libiji, Siriji i na Zakavkazju, London je nastavio da snabdeva turske dronove neophodnom tehnologijom u vreme kada su američke i kanadske firme uvele embargo na oružje Turskoj. Najznačajnija stvar desila se maja 2020. godine kada su turski dronovi i sistemi protivvazdušne odbrane pomogli Vladi nacionalnog jedinstva koju podržava Turska da preuzme gotovo celokupnu zapadnu Libiju od Haftarovih snaga.
Evropa pre 1939.
Francusko-britansko rivalstvo rasplamsalo se i na Lamanšu. U maju 2021. godine, Džonson nije oklevao da pošalje dva patrolna čamca Kraljevske mornarice da zaštite Džersi (najveće ostrvo u kanalu) iz straha od blokade francuskih ribarskih brodova u eksalaciji oko spora zbog pristupa ostrvskim vodama nakon Bregzita. Francuska je uzvratila blokiranjem dogovora o finansijskim uslugama nakon Bregzita između EU i VB sve dok Džonsonova vlada ne garantuje ribarima fer pristup britanskim vodama. Portparol francuske vlade Gabrijel Atal nije porekao da je Pariz držao dogvovor u finansijskom sektoru kao polugu u sporu oko ribolova.
Napuštanjem Evropske unije, London je strgnuo „sputavajući jaram“ s vrata, što mu je omogućilo ulazak u nadmetanje velikih sila koje se ubrazno zaoštrava. Ovo nadmetanje za Veliku Britaniju podrazumeva sprečavanje uzdizanja bilo koje kontinentalne evropske sile, posebno Francuske. Čini se da London sabotira poteze Francuske gde god može. Rastući tursko-britanski odnosi, na primer, ne samo da olakšavaju sposobnost Londona da projektuje moć duboko u Kavkaz i centralnu Aziju, već takođe pomaže Britancima da potkopaju percipirane interese Francuske koji su u velikoj suprotnosti sa interesima Turaka.
Ne bi trebalo da iznenađuje što je odluka Australije da odustane od dogovora o podmornicama sa Francuskom usledila nekoliko sati nakon objave da su Sjedinjene Države, Velika Britanija i Australija formirale bezbednosni pakt (AUKUS) kako bi se suprotstavile Kini u Pacifiku. Mark Leonard, direktor Evropskog saveta za spoljne odnose, rekao je da je „podmornički spor simptom toksičnog zaokreta u britansko-francuskim odnosima u proteklih nekoliko godina“. Sve više nemoćan u istočnom Mediteranu, podsaharskoj Africi i Sahelu, Pariz će verovatno preduzeti korake da povrati svoj povređeni ponos, sa teškim posledicama.
Francuzi su već dovodili u pitanje svrhu članstva u NATO, a pitanje podmornica dalo im je konkretan razlog da preispitaju mesto Francuske u transatlantskoj Alijansi, baš kao što je Pariz to učinio 1966. godine. Pošto se već zbližila sa Rusijom u istočnom Mediteranu, od Francuske bi trebalo očekivati da poveća stepen bliskosti sa Moskvom, što je i više nego dovoljno da se nanese šteta temeljima NATO pakta, što izaziva zabrinutost Poljske, baltičkih držva, Ukrajine i Gruzije.
Uzevši u obzir njegove sumorne rezultate u predizbornim anketama protiv svog političkog rivala, populiste Marin le Pen, koja je blisko povezana sa Vladimirom Putinom, Emanuel Markon bi mogao pribeći preduzimanju drastičnih koraka u spoljnoj politici.
Evropa sve više podseća na ono što je bila pre 1939. godine. Da li će AUKUS izazvati širi sukob u Evroaziji – ostaje da se vidi.
Radomir Jovanović
Izvor: Standard.rs
