1.
Na drugi dan Božića, dok slušam Mocartovu Figarovu ženidbu na satelitskom TV-programu, ne znam čijem, ali pomalo šušti, kvari glasove, dok sam na trosedu, u papučama koje sam jedva našao, sve mi češće zebu noge ako se ne krećem, a nije do loše cirkulacije, sve je odlično, osećam, dok držim debelu knjigu o drobnjačkim porodicama, na kolenima, i imam pored sebe, s desne strane, otvorenu, kopiranu Knjigu Luburića (kako je govorio Boško Dulović, dok sam bio veoma mlad i nije mi dao knjigu da čitam, bojao se da je izvadi iz zaključanog sanduka, iz bajuna), dok se sve to komeša kao započeta rečenica, gledam u beli list, a-pet veličine, lepo srezan, ali beskrajno prazan. Pomišljam kako bih mogao da belilo prekrijem ćiriličkim pismom, ovako kao što činim, razgovetno, čitljivim slovima, da je lakše prekucati, da se ne muči dama s dugim prstima, i priželjkujem da to prekrivanje bude uspešno, da ga još neko, osim mene i dame koja mora, nekad, u samoći, pročita i kaže lepu reč. Znam da rast godina vodi u opširnost, u dosadu, u smaranje.
Početak mi je, vidi se, odvišan. Ako neko pita otkuda je, trebalo bi reći da moram imati pripremu za pisanje, kao skakač s daske u vodu – kada se namešta i opire na vrhove prstiju, diže ruke, udiše duboko, taji, zamišlja kako će bućnuti.
Ako neko pročita prethodni stav, sigurno neće više imati prigovor.
2.
Promatram ispisani i dva puta podvučeni radni naslov. Odveć je jednostavan, možda i nejasan. Može neko pomisliti da je Dunja voćka (koja se drži u devojačkim haljinama, zimi, u kovčegu udadbenom, jer dunja dugo traje, sporo trune) i neko može reći da je Peka (s otegnutim e, kao seka, kao reka), da je to peka (sa brzim e, kao zveka, kao kuća, još brže, možda), a peka je ono što ostane posle pečenja rakije, u kazanu (u koju se boje fanjele, šalovi, rukavice i drugi pleteni, od sukna najčešće, delovi odeće, pa sve bude žuto; gledao sam Ćetkoviće, celu familiju, na moračkoj Jeli, na samku, oko kuće više puta i česme, sve na njima iz peke povađeno). Trebalo bi ovako pomeranje akcenta da bude važno za moju pripovetku. I trebalo bi naizmenično da prikažem, kroz odlomke, dve žene, dve tomićke odive, Dunju i Peku. Još se dvoumim da li da ih odvojim, da imam dve kratke priče, ali nemam ključ za neponavljani opis njihovog previškog porekla. Moram na početak s obema, s istim rodoslovnim nizom.
Trebalo bi da razmrsim, ne da mrsim. (Ovo je ispalo nespretno. Mrsiti ima više značenja. Može neko, posle božićnog posta, pomisliti na hranu. Razmrsiti, takođe, može odvesti na sporedni put. Hteo sam reći – na sporednicu – ali sam tu reč već potrošio. Da nisam učtivan rekao bih da sam mrsomud. Tako bih odmah ocenio svoje pripovedanje. Ako ih bude, ako prestanem s ovim ako, dok, kada…)
3.
Pod brojem dva, malopre, pomenuo sam previško poreklo. Treba ga i drugima objasniti. Reč je o Previšu, mestu kraj Šavnika, sa starom crkvom koja ima jednopona vrata od kamena, od jedne debele i uspravljene, oklesane ploče. Nisam išao da vidim ta drevna vrata, ali sam o njima čitao i slušao. Na crkvi ima natpis. Jedva ga je čitao Luburić pre osamdesetak godina i kaže da u njemu razbiraju se imena: Mihail, knez Toma i neko žensko ime s prezimenom Dobruniča. Drugi pišu da je Dobruniča zapravo druga kneževa žena, da je ona 1627. podigla previšku crkvu. Sve se složilo kao kameni zid u previškom skoro napuštenom hramu. Uvek mi se dopadalo ime Previš. Gledam svake godine s puta koji prolazi kroz Dobra Sela kako se previjaju kose u Previšu, a nisam preko njih. O Previšu je i Slobodan Selenić. Tamo je išao, leti. Imao prijatelje. U svojim romanima ispričao je kako se deru ovce na mešinu, kakav je previški skorup. Oblizivao se dok o tome govori i desnom rukom pomerao pramen s čela, za stolom, u kafani, u Đevđeliji, kada je bila skupština na spisateljite na Jugoslavija, kada smo sa Boškom Petrovićem, 1988. godine, pominjali ceo posao Koneskog i strušku poruku iz hotela koja je goste obaveštavala da od 9 do 11 ima da nema voda. Itd. (i taka nataka).
4.
I pomenuo sam, pod brojem dva, tomićke odive, a pod brojem tri kneza Tomu (s brzim akcentom, kao koma, kao soba). Tako sam kao i svaki iskusni pripovedač uspostavio logičku vezu između odeljka i naslova nad njima. (Tek će biti nesporazuma ako čitanje ne prekinete ili ako me za ruku ne pridržite.) Od Tome su Tomići na Previšu, u Drobnjaku. Tu su došli s Dubrovska (to je prema Pivi). Odatle su neki Tomići odselili u Srbiju, a neki u Gornju Bukovicu i Provaliju, gde su im bili katuni, nekad. To nije daleko od Previša i sve je pod Durmitorom. (Za svaku priču je važno znati gde joj je mesto radnje. Da ne bi došle zabune. Ima Tomića na više mesta. Ima ih i u Timaru, pod Bukovicom, blizu, pa nisu s previškim Tomićima u srodstvu.) Previški Tomići su imali knezove, vojvode, hajduke, sveštenike, političare, pisce… Ponavljali su isto ime pa je teško pratiti rodoslove. Najčešći je Šćepan. Jedan od njih, da ne bi otišao od očiju, prozvan je Amza. Ima o tome kod Vuka. Navodi primere zaštitnih imena i prvo mu je: Mustafa Vuksanović. Ne kaže gde ga je čuo. Jedan Tomić je imao zanimljive inicijale. Potpisivao se I.T.T.D. U novosadskom Novom dobu i drugde. To se čita Isailo Tripkov Tomić Drobnjak. Nije brenovao knjaza Nikolu. Bio je u zatvoru. Posle se, u prismotrama, osamljen, ubio na Previšu. Brat mu je Milutin Tomić čiji je pseudonim – Nikac od Rovina. Napisao je knjige o đetićima u parlamentu (duhovito) i o đetićima van parlamenta (još duhovitije), neuspešno se kandidovao za poslanika i tako. A Svetozar Tomić, beogradski profesor, senator, bio je važna ličnost za ujedinjenje Crne Gore i Srbije (ne čula mi se riječ u referendumskoj cg godini).
5.
Imaju zaslužni Tomići svoju čitulu (neko kaže i čitulja), a to je rodoslovna grana, drvo na kojem rastu imena. Prepisujem dve rečenice: Čitula Tomića je do 1837. brojila 611 imena. Ženskih nema.
Budite srećni što ste se ovako brzo iščupali ispod tomićkog imenika i što nisam o njima koliko bi trebalo, koliko bih mogao. Samo na opevanog hajduka Mijata Tomića koji je poginuo u Bobovu kod Pljevalja trebalo bi potrošiti barem dva ovdašnja broja. Ja sam, međutim, mimo brđanskih običaja, na svoju ruku, pomenuo Tomiće koje njihovi srodnici retko pominju (osim Svetozara). Nije tamo na ceni pismenost, jer je pismenosti malo bilo. Brojile su se odsečene glave, jer ih je dosta bilo. Zato u svakom pričanju (da gusle ostavimo na čiviji obešene, inače…) reč ide na nečiji zakoljak, najčešće na Mljetičak (kada smo u Drobnjaku i okolini), najčešće ide na opkoljavanje šatora, u noć, kraj omara, na glavicu, u jesen 1840. godine. Zato i moje rečenice tamo svraćaju. Na drugim mestima, pa – i ovde. Zar bi mogao Njegoš ostvariti svoj plan da mu nije bilo Novice, Šuja, Đoka, Mirka (to će reći: Cerovića, Karadžića, Malovića, Aleksića), Petra Kršikape, Ilije Mijatovića, Milete Rašovića, Maša Jovanova Vuksanovića, Radula Pekića i Amze Tomića? Ovde su mi potrebna tri poslednja.
6.
Šćepan Tomić, sin kneza Ilije koji je umro 1830, prozvan Amza kao što je napred kazano, poslednji drobnjački knez po nasledstvu i carskom fermanu (bilo je od Tomića dvanaest knezova a samo jedan nije išao u Carigrad), bio je otresit i mudar, pa se, po logičnom redu, našao među zaverenicima koji su ubili Smail-agu Čengića. Isti Šćepan Tomić (nije no Amza, bilo je, rekoh, nekolika Šćepana), imao je jednu kći čije se ime zna. Ona je rodonačelnik drobnjačkog bratstva. To je retkost u Crnoj Gori i Hercegovini. Tamo se samo iz nužde uzimaju prezimena po ženskim imenima.
Pogodili ste (ja još uvek mislim da nekome pričam i da me neko zaista sluša). Amzina ćerka zvala se Peka. O njoj se zna dosta. Kada je pristasala, došla na policu, za udaju, dali su je na Pošćenje (najlepše drobnjačko naselje, oko jezera, u elipsastom rasporedu kuća, pod belim stenama; bilo Podstijenje pa posle postalo Pošćenje). Peku je doveo Staniša Radulović i s njom dobio tri sina: Živka, Vukalovićevog ustanika, stotinaša i plemenskog kapetana, Radula, koji je razgonio Turke na mljetičkoj glavici kada je Čengićeva velika pratnja stradala, koji je bio cenjen po rečitosti i dugačkim pričama, i Mirka, koji nije zaostajao za starijom braćom, ali je mesto za osmatranje već bilo zauzeto, kazivao je prota Žugić na čijoj okućnici je bio veliki noćni boj. Od njih, od pomenutih Pekića, drobnjački plemenski kapetani bili su još i Stevan i Dušan. Od njih je predratni pravnik, komita i banovinski činovnik s visokim rangom Vojislav Pekić, a njegov sin je rođen u Podgorici 1930. i poslednje godine proveo je u Londonu, pišući o ljudima, o skakavcima i Cincarima.
Hroničar Šibalić od koga smo uzeli podatke o Pekićima, u svojoj knjizi, posebno kiti Titovog generala Pavla Pekića i još dvojicu koji su poginuli u partizanima. Za Vojislava kaže da je bio učitelj i komita. Za sina mu ništa.
7.
Smeo sam se, naravno, jer hoću sve odjednom. Nisam rekao da je Pekin muž Staniša Radulović poginuo, da je Peka ostala udovica, da su se zato njeni sinovi, bez oca, prozvali po majci, došli u ujčevinu, na Previš, kod Tomića, i tu se na Amzinom imanju okućanili. Sinovi Pekini, Živko, Radule i Mirko, kratko su živeli u Petnjici Karadžića, onoj odakle je Vukovo poreklo, a to je lepo i ukriveno mesto između Previša i Pošćenja. Tamo, u Petnjicu, za Sekulu Karadžića udala se Peka po drugi put, sa Sekulom dobila decu, pa opet ostala udovica i s decom iz oba braka došla na Previš. Svi su dobili prezime Pekić. Pekini sinovi što ih je imala s Radulovićem ostali su na Previšu, a Pekini sinovi što ih je imala s Karadžićem preselili su u Gornju Bukovicu, pod Durmitor, na tomićke livade.
Da bi se utvrdilo srodstvo (svojstvo što bi rekli u Crnoj Gori; nadam se da ta reč nije kodirana kao maternja, u maternjem jeziku, kako se počinje zvati srpski jezik u jednom delu crnogorskih kuća, naročito u vladajućim), no, da bi se znalo svojstvo među prezimenjacima, pitaju koja im je slava. Ako je slava ista, od jednog su retka.
Nije uvek tako. Pekići na Previšu slave Svetog Luku, a Pekići u Gornjoj Bukovici slave Svetog Đorđija. Nisu uzeli slavu po majci no po očevima, po Radulovićima i Karadžićima. Majčino je ime u prezimenu. I po tome su Pekići izuzetak.
8.
Pitao je Mijuško Šibalić, durmitorski političar, borac i pripovedač, kao i Vuk Šibalić, sportista, nastavnik, supovac i pisac knjige o drobnjačko-uskočkim porodicama, kao i Stojan Karadžić, sudija, carinski visoki službenik, autor nekoliko drobnjačkih zbornika, svi su pitali kako su Pekići, malo bratstvo od dvije ruke, iz dvoja gaća, sa ženskim znakom u prezimenu, kako su postali prvaci svog kraja gde je teško biti na čelu ako nisi kućuć, ako nemaš iza sebe dosta pušaka, dosta muških glava i upletenih mišica. Pitali su, jer su znali da je glavarstvo išlo starim i velikim porodicama – Cerovićima, Karadžićima, Šibalićima, ranije Kosorićima. Prepričavali su kako je knjaz Nikola pitao pod Brijestom (vazda dokon u pričama), na Cetinju, koje je najbolje bratstvo u Drobnjaku, a Novica Cerović mu odgovorio: Karadžići. Knjaz pitao koje je najgore bratstvo u Drobnjaku i od Cerovića dobio isti odgovor, s komentarima da ih ima najviše.
To se za Pekiće nije moglo reći. Njih je bilo nekoliko kuća. Ali, njihova je odiva rodila vojvodu Pive, oslobodioca pivljanskog Lazara Sočicu. (Bila je lepa, muž siromašan, zagledao se u nju pivljanski vojvoda Lješević, uzeo je iza živa čoveka, a njen ostavljeni sin, kasnije, dobio vojvodstvo i celu Pivu. Koliko bi se moglo o tome!) Pekići su malo bratstvo, šačica, ali nisu bili tanjevina, bili su mudri, učeni, učeni za svoje doba, hrabri. Imali su Tomiće za leđima. Dovoljno i za sebe i za ovakvu istoriju.
9.
(S mukom čitam. Niko nije dosadan kao Crnogorci sa svojom istorijom i sa svojim precima. Sve je kod njih okićeno zvanjima, titulama, medaljama, pridevima. Sve serdari, vojvode, knezovi, stotinaši, komandiri, kapetani – plemenski, hej, ne obični, pazite na to, polako s tom funkcijom, u njoj je bila sudska, upravna i školska vlast, u lokalu, ako je tamo išta lokalno – barjaktari, prvaci, glavari, senatori… Sva je Crna Gora pod zvanjima. Nigde se ne uveličava kao u malom i ništa kao malo ne želi da bude veliko. To je prirodan poredak. Nije ovde reč o retkosti.
Ipak, pitam se, pitam i druge, pisca ponajpre, kome je danas do ovakve priče, ko hoće da se okreće u drobnjačke vrleti, u nevidbog, u odrlije gde se samo poneko staro čeljade savilo oko vatre, kome u savremenom načinu pevanja i mišljenja može biti zanimljiva ovako nevešta, sklepana i imenima zatrpana priča! Da neće pisac da učimo drobnjačke, moračke, uskočke, pivske, banjske i druge čitule? Da neće s nama u dnevne novine, u spiskove pokojnika, na saučešća, na sahrane, onamo gde se niko kao Crnogorci ne okuplja? Samo se tada mire. Od straha i običaja. Kada jedan drugoga pita Šta činiš? dobija odgovor: Ništa. Aljidam po ovija sahrana svaki dan. Najviše kad umire onaj što njegovi dobro časte, a nije mi ga žao. U Nikšiću se razmatra zahtev za otvaranje privatnog TV studija za prenos sahrana i posmrtnih govora.
Da je barem o tome. No zaparadio o Tomićima i Pekićima.)
10.
(Imaš pravo. Gušila nas je ruralna kultura, ako pritom može biti govora o drugoj reči iz te nejasne sintagme. Jedva smo s guslarima raskrstili, mislim da smo se gusala oslobodili, a dokopali su nas epičari, s noge na nogu, polako, kao da niko nema drugog posla no da sluša njihove drenove šale, nerazumljive reči i široki patos, sa otegnutim a, da ne ispadne podnica, eto njine reči!, da liči na parket. Samo ponegde, poneko, u besposlici, da bi se nečim zagovorio, počinje da okuplja imena predaka, da beleži ko je koga, gde i kada, a ništa nije precizno, sve je ispomerano i presuto u drugi sud. Ponekad umeju da vode priču, dugo, do poente, do efektnog kraja, ali ne lipši magarče, treba to izdržati, treba dočekati, treba preneti tonu kamena da bi dobio trun literature.)
11.
Znam, čujem, nije mi novo ništa što je u zagradama. Moja priča hoće polako, kao potočić, pa da se povećava. Svaka reka presuši ako nema sliv. Svaka porodica se utre ako nema naslednika. (Ima još onih koji vole mudrolije.)
Bih kako treba. Samo mi jedno nedostaje: ne umem. Evo, počeo sam o dvema odivama, iz Previša, iz tomićkih kula koje traju i danas, zidane pod liver, kao crkve, a Dunja mi negde strknula. (Naleti mi zavičajna reč, otvori sliku, otkrije značenja, ustavi me, ne umem da je preskočim. Strknuti u ovom slučaju znači: naglo uteći, odjednom skrenuti s puta, iznenada se izgubiti, sad bijaše tu, kraj mene, i koliko si rukom od ruku uteče, ko da pade u jamu, tu čuj tu vidi… Gustiram. Ne znam šta je dosta.)
A Dunja? Čekajte da pogledam. Ima o tome u debeloj knjizi o Drobnjaku. Ima i u romanu Smail-aga Dušana Baranina. Davno sam čitao. Tamo je jedna prilika s Dunjom, koja je ćerka popa Sima, unuka popa Marka, praunuka kneza Šćepana (koji nije Amza), čukununuka popa Marka (ponavljam imena da se vidi kako su Tomići sinovima davali ime u đedovo ime, kako se teško snaći čiji je ko, kao što je teško razabrati ko je čiji u Vojvodini gde se ime sina daje u ime oca, pa je u rodoslovu svako ime isto, kod Mađara često, kod Srba manje). A počeo sam o Dunji i pogledao sam zapise o njoj.
12.
Pop Simo Markov Tomić, iz Previša, Drobnjak, evo kao da sad počinjem, Dunjin otac, rano je umro. Obolio ili ga je neko ubio. Da je od turske ruke, o tome bih našao opširan opis. Čim se za nekoga kaže da je (ranije, u staro doba) umro ili poginuo, a nema podataka kako je to bilo, valja verovati da ga je neko od njegovih, u svađi, u osveti, bilo kako, uklonio. Krije istorija činjenice kao zmija noge. Ne smem da ogrešim dušu, da se zamerim Tomićima, samo mi to treba, i ovako će naći nešto drugačije, zbog čega će mi pretiti, jer svi imamo svoju istinu kada je o poreklu i porodicama govor. I inače.
Dunja je ostala s majkom Simunom, rodom od Jakića, od jakog bratstva iz susednih Dobrih Sela. Imala je i jednog brata – Teodora. Tepali su mu Tešo. Tako su ga svi zvali. Drobnjaci paze jedince. Oni su kap o listu; na tankom se kida. Teša su dali u školu, u manastir Kosijerevo, kraj Trebišnjice, u umninu, u župu, gde mu je i otac učio. (Nema više kosjerićke porte. Potopljena je. Kada je najlepši i najplodniji deo istočne Hercegovine potopljen, dva su manastira otišla uz brdo. Kao i manastir Piva. Kosijerevo je dignuto na istočnu stranu, na skut Crne Gore, kod Petrovića, a drugi manastir iskraj Trebišnjice koju je, veruje se, Sveti Sava vodio od izvora do ušća, manastir Dobrićevo dignut je pod put koji ide od Bileće Trebinju. Gačani kažu Bilećanima: Mi smo za vas Trebinjci. Možda je obrnuto. Hteo sam nešto duhovito.)
13.
Tešo Tomić, sin popa Sima, Dunjin jedini brat, bio je u manastiru Kosijerevu početkom oktobra 1840. godine, u dane kada su na Mljetičku, na kosi Žugića, Drobnjaci, Uskoci i Moračani opkolili Smail-agu Čengića, posekli ga zajedno sa sedamdesetak biranih pratilaca. (Nije se znalo koja je zlica viša. Nije se znalo jesu li munje nebeske ili sablje. I tako redom. Godinama.) Pričalo se šta je na Mljetičku bilo. Stigao glas u Kosijerevo. Tešo Tomić, po nagovoru tamošnjih kaluđera, tajnim putevima krenuo u Previš. Znalo se da će osveta biti žestoka. Posebno će biti traženi ljudi iz porodica koje su poslale ratnike na Agu. Tešo je išao preko Banjana, zalazio Nikšić, plašio se čekalice u Dugi, danju spavao u jamama, noću išao kroz međe, kroz goru. I to je potrajalo.
Majka Tešova, popadija Simuna, sa svojom Dunjom, snovala kako bi mogla sina spasiti. Uzele njih dve, noću, krijući, svoga konja pod samarom, pod vrećama i tovarijama, otišle na Mljetičak, našle Agino truplo bez glave (o svemu se ranije raspitale), otkopale ga, natovarile i pravo u Lipnik, kod Gacka, nekoliko čela daleko. Banule pred kulu Čengića, pokazale dar i rekle da su to uradile u zamenu za Tešovu glavu. Čengići su ih mršnuli, Agu ukopali, digli mu kiljan, posle i grobnik s natpisom, a o Tešu ni reči. Teša su (da skratim dramatičnost) majka i sestra u svojoj kući našle kada su se vratile.
14.
Klela je bula u Lipniku, u kamen zatucala. Kroz suze je zborila da niko ne ostane od Novice Cerovića i ostalih vođa s Mljetička, da niko ne ostane od svih koje sam pod brojem pet pomenuo, da niko ne ostane od Teša Tomića i njegove sestre Dunje, da niko ne ostane od Pekića. Bula je bila žena onog Turčina koji je držao u najmu jedno momčece iz Pive. O tome postoji priča, više puta objavljena, na više načina, uvek jednako jeziva. Momčece, čobančić kod turskih ovaca, u gatačkoj planini, s donje stane Pive, našao je malu reku, ponornicu koja je nestajala u dubokoj škripini, među valjem i pločama, koja je oticala duboko, niko nije znao gde osim čobančeta i njegovog oca u Pivi, kraj manastira, kraj reke. Čobanče je ponekad uzimalo iz buljuka po jednu ovcu, u dogovoreni sa ocem dan, gurkalo tursku ovcu u ponornicu, a onamo, kraj Pive, otac čekao, na izvoru, i brzo ovcu nosio u omar. Vadio nož, krio kožu, pomalo mesa davao familiji. Tako nekoliko godina. Sve dok neko nije Turčinu kazao. Otac je u Pivi, na izvoru ponornice, našao svog mrtvog sina, izvadio ga iz vode i zajedno s njim skočio u mutnu Pivu.
15.
U prvo proleće, posle Mljetička, posle glavnog događaja koji označava početak konačnog oslobađanja durmitorskog kraja od turske uprave (zato se lokalna istorija svakočasno vraća na to livadasto i potplaninsko mesto, valovito kao na slikama Dragana Karadžića, s malom crkvom pod crvenim krovom gde služe žugićki protonamesnici, više manastira Podmladinsko, ozidanog od sige koja je ostala posle zidanja manastira Morača 1252. godine, na nekadašnje katune manastirske odakle je išao kilometarski mlekovod, napravljen od lube, od lučeve kore, ili od jelove kore, jer je onda sve bilo pod gorom, pod zimzelenom, od Kosorića do Zukve i Tušinje, do Borove glave na kojoj je poginulo dosta onih koji su išli da ubiju Agu – tu im se odmah osvetio Ded-aga Čengić, sin Smail-agin, u prvo proleće posle pogibije na Mljetičku), Pekići su na Previšu počeli da dižu svoju kulu, od belog kamena, s malim prozorima, kao puškarnicama, što su često zapravo i bili, s dvoja vrata na magazi, u prizemlju, s troja vrata na spratu, za svakog Pekinog sina po jedna vrata, za Živka, Radula i Mirka.
16.
Pekini sinovi, po njenoj želji, našli su desetinu sirotnih koji su za redovnu ishranu, nekoliko stranika žita, za kacu mrsa i balu sukna, i za ono što im je krišom davano, kopali temelj za kuću, u tvrđi, u glavici, gde je bila gomila pokretnog kamenja, zaraslih u jasenje i trnje. Pričalo se da je baš tu, u pristranku, odmah posle dolaska s Dubrovska, knez Toma Balotić napravio savardak, pre velike kule koja je trajala do Prvog svetskog rata. I verovalo se da u prastranku, negde, među napuklim stenama, stoji zapis o sudbini Tominog potomstva. Nadala se Peka da će joj se san odaniti, onaj kada joj je nepoznat čovek, u mantiji, obrijan, crnomanjast, rekao da će zlato što je namenjeno Tomiću pripasti njenom nasledniku, nekad, još se ne može prevideti kada. I rekao je dolaznik u san da je zapis donela žena, strankinja, koju je prvi Tomić, knez Toma, doveo na Previš. Pominjala se kao Marija Slatkamenka ili Slankamenka, kao Grkinja, kao Cincarka, kako kad. O njoj je nepoznati čovek Peki u san rekao: nije tačna priča da druga Tomina žena nije imala dece. Imala je, rekao je, kći koja se nije udavala, koja je rodila dete, nije rekla čije, sakrila ga dok nije progovorilo, a onda pustila u tomićku decu, kojih je toliko bilo da se nisu mogla prebrojiti, kao i uvek što biva u vreme čuda, u daljini.
„Ah, da, to proročanstvo. Isaije, Zaharije i ostalo vidovito društvo.”
„Toma sluša, uverljivo je strpljiv, ne naročito zainteresovan, ali po običaju nepodnošljivo učtiv.”
17.
Sama sa sobom, na izvoru, dok je stezala obuvaču, mudra Peka, majka trojice sinova koji su dizali kuću na mestu gde im se naselio prvi predak, ponavljala je dve rečenice, zapravo tri, kako se kasnije ispostavilo, koje će napisati njen potomak po želji dolaznika u san. No, da bi se to desilo, da bi sve bilo po suđajskom redu sklopljeno, trebalo je u škrpovima, u zidini, u zakopini za novu kuću naći ploču na kojoj je upisano da Cincarka Marija Dobruniča, ktitorka previšne crkve, nije iz nekog slanog ili slatkog kamena no da je stigla s obale jezera, iskraj male crkve koja ima kamene pragove uvijene od stopnika, od tabana vernika koji su tamo u prominulim vekovima dolazili, da će istoriju njene porodice, njenih naslednika, po kolenima, opširno, vunasto, tako gusto i celovito, zlatnim slovima, opisati mršavi čovek koji neće imati sina, koji će biti reka reči, misli i dugačkih rečenica. To će biti onaj potomak koji nosi gen mališana kome se ne zna otac, a koji se prezivao Tomić, koji je, po svoj prilici, Pekin direktni predak.
Svakodnevno je Peka dolazila na zakopinu, prevrtala staro kamenje, sa svake strane zagledala, tražila da ih čiste brezovim metlama i peruškama, da skidaju svaku prašku, ali zapisa o zlatu i nasledstvu nije bilo. Kuća Pekića je bez otkrića svoltana.
18.
Istog proleća, na Previšu više Šavnika, u Drobnjaku, Simuna popa Sima Tomića, pred ćerkom Dunjom, klela je svog jedinca da ne ide ponovo u Kosijerevo. Izvadila je obe dojke, legla na ulaz u kuću, dojke stavila na kameni prag, posula ih tamjanom i sitninom od tisovog lista, skinula crnu maramu s resama, prekrila ulaznu ploču, onu s koje se korača u portik, uzela u ruku krst svoga čoveka i počela da nabraja:
Ako otišao, sine Tešo, oči u majke, sunce u sestre, jedini nasledniče očevog imena i imanja, ako nas ovako ucvijeljene ostavio, dabogda ti ne valjalo majčino mlijeko, nemalo se šta od nas ukopati kad dođeš da nam držiš opijelo, ako otišao, sine Tešo…
Još bi Simuna molila i preklinjala da joj Tešo nije obećao da neće nikud od kuće, da će ostati na Previšu, da ne može ostaviti svoju očevinu, da će biti na kući kapetan drobnjački.
Majka mu se digla i gurnula ugarak u žar kao što čini božićni polaznik. Nije joj radost dala da stane u nabrajanju.
Ali, to nije dugo trajalo. Tešo je otišao…
19.
Ovde se zagone Turci kada im padne na um da nešto otmu. Ovuda se zagone vjetrovi kada udare sa semoljske gore. Ovuda se zagone kosci kada oko omara, u ckladovima, zaraste sjeruša, gladiševina, loboda i lomutina. Ovuda se zagone žene, kao ti što ćeš da se zagoniš od potoka do Mramora, u dugačku njivu, u Cijepac po desnoj ruci, povrh kruške, ispod čečara, do sitne bukovine u Obarcima. Ovuda ćeš se zagoniti sa srpom u ruci kada klasove dignu pšenica i ječam. Ovuda ću se i ja zagoniti kao i dosad na svakoga ko mi čini nemilo. Nemoj da sve ispričam o zagonjenju. Ne valja sve kazati o Zagonima. Ne valja sve reći na Zagonima. Valje u stranama, sivo i suro, kakvo bilo, nije samo stalo u vrlećaku, nije ni moglo, neko ga je negda dovukao, nečim, nekako, i stavio nadglavnik nekome. Isto tako smo mi, čim smo se okućili u Zagonima, prvom pretku koji je dao dušu Višnjemu, njemu smo isti čas poslije kopanja digli kameni krst više glave.
Ne boj se, Dunjo, nijesi došila u mekšinu. Neće ti trunčić s traveze faliti dok si pod imenom Maša Jovanova. Rekao sam Radulu Pekiću, na Mljetičku, pod kućama Žugića, u međama, da ću te paziti. Znam ja šta je siroče. Oko mene su od četiri brata. Samo ja sam pretekao. Najmlađi. Bilo nas je u Jovana Vuksanova šestina. Jedan je bez poroda.
20.
Čim su došli u podi, Simuna, Tešo i Tešov stric i Radule Pekić, Dunja je odvela svoju majku pod Mramor, u veliko točilo ispod kojega je nekad izvirala voda, odakle su uzimali ploče da ih nižu iznad sanduka pokojnicima, retko, i za pečenje hlebova u odžacima i u kolibama, u Zagonima i u planini. Na ravnu i najširu ploču, eno je i danas, nije kocaknula, sela je Dunja sa Simunom da joj se žali. Nije lako s hajdukom. I Mašov otac je bio u hajdukovanju godinama. U tom poslu je i poginuo na Mljetičku, pre Age, dosta godina, 1827, kako se računa. Dvanaest turskih glava je odsekao u jedan dan, na Gornjoj Morači, 1820. Mašo je u svemu na njega. Trže se, priča u snu, izlazi na vrata, slabo spava. Ne zove je, ali ona sve čuje. Po svu noć je kao na iglama.
Najstarija jetrva je naterala Dunju da nosi crveni končić u kosi, u pletenici. Rekla da tako lepa žena još nije u semoljske Zagone dolazila, da se mora čuvati od uroka, od čini, od kletve, od zavisti, semoljskog zla.
Sve je pričala Dunja majci, žurno, da što više navarda, da ništa ne sakrije, kao što ovaj svedok čini, zamoren, sada će ponoć, a sutra treba rano. Čekaju ponedeljački starci koji vole knjige. Zaboravili da je lepše s Dunjom, na širokoj ploči, pod Mramorom, u zaklonu, kada se svaka izgovara kao pred sveštenikom.
Pođani su se vratili na Previš. Jedva su dočekali Dunju da im u prvičine dođe. (Zbilja, ako ne znate, podi su prva poseta rodbine nevesti, a prvičine su prvi dolazak neveste u rod. I ja sam te običaje do maločas bio zaturio. Slučajno su mi došli kao i dosta odlomaka ove prevrtljive priče.)
21.
Vratio sam se, pre destak minuta, da probam napisano, da ga u sebi s početka pročitam, dok me drži, dok sam vruć (kasnije sve biva drukčije, i gore, na moju veliku žalost), ali sam odmah, pod brojem dva, video da sam ostao dužan Dunjin akcenat. Ime Dunja može biti izgovoreno kao soba ili kao čaša, ali Dunja, Mašova po obećanju i nagovoru Radula Pekića, rodom Tomić, koja je slobodno, onako zavodljiva i odana, ušla u pripovedanje koje ne prestaje, koje liči na kišu posle tri dana neprekidnog (mislim kako da napišem: padanja, slivanja, rominjanja ili nekako još, ali mi se nijedno ne dopada). Ime Dunje Mašove nije sa kratkim u, sa brzim u. Neću ni sebe ni vas da mučim sa četvoroimenim akcentima u srpskom jeziku.) Ime Dunja izgovara se kao ime Peka, kao ruža, pruga ili reka. Otegnuto. Kao pričanje njenog potomka Dunjića.
A, recimo, iz istog mesta, iz Previša, stasali su potomci neke Ruže (znam i o njoj, ali vas pošteđujem, barem u ovom slučaju). No, oni nisu kao Ružići iz Hercegovine, od Stoca, od kojih je profesor Žarko, jer je on Ružić, sa dugim u. (Možda to nekoga, osetljivog, primiče onima koji su blizu. Neka.) Na Previšu su Ružići sa brzim u. I bili su brzi, jagmeni, naročito na Mojkovcu. Očigledno je da ženski znakovi u prezimenima nisu ništa naškodili ni Ružićima (s oba akcenta), ni Pekićima. Pekići, drobnjački, previški i bukovički, svi pod durmitorskim vetrovima imaju dugačko e u svom prezimenu koje je od imena Peka (o kojoj je ovde ponešto rečeno). Samo jedan od njih (otac mu je pomenuti ranije Vojislav) ima ubrzano e u svom prezimenu jer je jedinac ne samo u Pekićima no u srpskoj književnosti. Zato ovakvo kazivanje o Peki i Dunji ima smisla. Inače…
Ovde ćemo predahnuti. Jutro je pametnije od večeri. (Ali ću ja, bojim se, biti isti.)
Izvor: Letopis Matice srpske
