Piše: Milo Lompar
1.
U tipologiji modernih prevaranata, kao naslednika davnašnje veštine veštičarenja, posle finansijskih avanturista izdvajaju se agenti-provokatori: „Zatim sledi kategorija u francuskim kriminalnim krugovima poznata kao agents provocateurs – agenti provokatori, čiji je posao ne samo da unaprede tobožnji zločin nego i da pripreme otpor protiv njega.”[1] U ovoj dvostrukosti lako prepoznajemo našeg agenta-provokatora.[2] On svakako nastoji da opravda političku izdaju Vučić-Brnabić režima. Ali, optužbom da je moja kritika tog režima štetna po nacionalnu opoziciju, jer je politička a ne revolucionarna i nasilna, on nastoji da odredi kojim pravcem nacionalna opozicija treba da ide. On, dakle, teži da profiliše kakav treba da bude opozicioni otpor režimu koji sam zdušno podržava. Njegova preporuka, naravno, predstavlja ono što najviše koristi režimu, koji takve opozicione političare lako pretvara u svoje ministre.
I u drugom momentu sudbine agenta-provokatora lako je pronaći našeg junaka: „Svaka od grana njihovog umeća verovatno bi bila sama po sebi nedovoljna, ali povezivanjem svog rada oni uspevaju da nakupe dovoljno da prežive.”[3] Nesposoban da sebi obezbedi novac za život kao elektroinženjer, novinar, šofer inostranih agencija, člankopisac, naš agent-provokator uspeva da spoji sva svoja svojstva unitar iznajmljivanja svojih usluga. I tako preživljava.
Ova veza između predsednika Srbije i agenta-provokatora, odnosno nacionalne inteligencije koja ga je prigrlila kao svog člana, naznačena u prvom izdanju Manekena laži, direktno je potvrđena u burnim danima studentskog protesta iz decembra 2024. i januara 2025. godine. Nastao kao plod višedecenijskog društvenog truljenja, koje se pojačalo u vladavini Vučić-Brnabić režima, došavši posle 28 godina studentskog oportunizma, ovaj protest – izazvan pogibijom 15 ljudi zbog pada nesavesno obnovljene nadstrešnice u Novom Sadu – odigrao je ulogu katalizatora na društvenoj i političkoj sceni. Nastupio je upad stvarnosti u virtuelni svet simulakruma čija skrama je zaposela društveno tkivo. Jer, pojavila se vododelnica na kojoj se moralo opredeliti: studentski protest ili Vučić-Brnabić režim?
Odgovor nacionalne inteligencije bio je nedvosmislen: Čedomir Antić, Slobodan Antonić, Časlav Koprivica, Miloš Ković, Zoran Čvorović, nisu podržali studentski protest sa obrazloženjem da ga vode politički predstavnici nevladine inteligencije. Time su direktno pružili ruku Vučić-Brnabić režimu koji je tvrdio da zapadni (američki) činioci upravljaju zbivanjima. Ako je to tačno, ostaje nejasno zašto su ti činioci prihvatljivi kada upravljaju režimom, pa se svi predstavnici nacionalne inteligencije posredno svrstavaju uz njih? Jer, ko god da vodi društveni pokret, ništa ne sprečava ljude nacionalne orijentacije da se u njega uključe i bore se za ono do čega im je stalo.
Njihove izjave protiv režima otkrile su svoj prevarni karakter. Zanemarujući ogromnu masu studenata, koji su zaustavili rad četiri srpska univerziteta, kao i srednjoškolsku omladinu koja im se priključila, zapostavljajući činjenicu da su se mnogobrojni profesori i đaci srednjih škola tome priključili, da su se uključili predstavnici drugih esnafa, advokati, sudije, brojni građani, ne uvaživši razumnu pretpostavku da svi oni ne mogu biti politički predodređeni u istom pravcu i sadržaju, već su deo razuđene podloge društvenog nezadovoljstva, oni su se opredelili za posrednu podršku Vučić-Brnabić režimu.
Na početku studentskog protesta odlučio sam suprotno. U izjavi agenciji Beta od 5. decembra 2024. godine, ocenio sam da nije nikakvo čudo što su studenti Beogradskog univerziteta – i drugih srpskih univerziteta – proglasili blokadu svojih fakulteta. Šteta je što to nisu – ne ovi studenti – učinili ranije: Briselski sporazum, neustavno ponašanje predsednika Srbije, sramotne odluke Ustavnog suda, helikopterske pogibije i pogibije na naplatnim rampama, javna batinjanja neistomišljenika, verbalne i medijske odmazde, ustoličena korupcija, Francusko-nemački plan. No, zar nisu sve to prećutali i njihovi profesori?
I kada je dugo tinjajući revolt pronašao svoj izraz u akciji kakva je blokada, odjednom su se nosioci vlasti setili pravila: ima onih koji se ne slažu, nastaje veliki gubitak nastave, odakle novac da se to nadoknadi. Kao da do sada nije bilo ponekog ko se nije slagao, pa se vlast na to nije obazirala, kao da nije izgubljeno dve godine nastave zbog korone, pa je vlast uterivala ljude u kuće kao u torove, kao da novac nije potrošen višestruko više nego što je bilo potrebno da se renovira železnička stanica u Novom Sadu, čija nadstrešnica je – nedugo posle svečanog otvaranja – ubila petnaestoro ljudi. Trebalo je da se te smrti pojave u tako zastrašujućem vidu da bi se probudilo osećanje opšte svesti u javnosti: ne moj problem, niti tvoj problem, nego nešto što povezuje ljude u zajednicu.
Vesnici te svesti postali su studenti. To je u našoj univerzitetskoj tradiciji. Od demonstracija za prava srpskog naroda, pre balkanskih ratova, preko međuratnih demonstracija, često ideološki motivisanih, do posleratnih demonstracija i onih kojima smo bili svedoci: 1992, 1996, 1998. Ako znamo kako su se građanski profesori – između dva svetska rata – ponašali kada je vlast gonila studente, kada su rektori davali ostavke, ako se setimo kako je kod podvožnjaka 1968. godine jedan profesor Filozofskog fakulteta dobio batine, u pokušaju da spreči batinjanje studenata, onda su pravila ponašanja jasna: profesori su dužni da štite pravo studenata na revolt, na pobunu, na blokadu. Ako se ne slažu sa njihovim ciljevima, utoliko su više dužni da brane njihovo pravo na sopstvene ciljeve. Ako ih ciljevi iznevere, ako budu prevareni, niko im to nije učinio, možda ih je život nečemu poučio. Ali, ostaje pravo na pobunu: uvek.
Ciljano spuštajući standarde javnog ponašanja, vređajući svakog neistomišljenika, vlast je stvorila podlogu za političku izdaju. Raslojavajući društvo u svakom pravcu, cepkajući svaki deo društva, kao što neprekidno nastoji da podeli studente, pospešujući apsolutni sebičluk i pohlepu kao jedini vredan cilj, vlast je – uz snažnu pomoć zapadnih (američkih) i ruskih činilaca – uzurpirala pravo da sve uništi. Takva vlast je u terminalnoj fazi, jer nema nijedne vrednosti na koju bi se mogla pozvati: ni nacionalne, ni demokratske, ni obrazovne, ni društvene, ni humane, ni pragmatičke. Ali, terminalne faze mogu trajati dugo. Bilo bi najbolje – što ostaje pod sumnjom – da ona krene putem ispunjavanja razumnih zahteva koji se pred nju postavljaju: prepoznavanje krivaca za pad nadstrešnice i potonje ulično nasilje, prelazna ili privremena ili ekspertska ili tehnička vlada, uklanjanje medijskog monopola, izbori u regularnim uslovima.
Buđenje opšte svesti – ospoljeno u studentskoj blokadi – moglo bi biti znak nastojanja da se brodolom društva ublaži, ako ne može da se izbegne. Da se ima odakle početi. To je najvažnije. Jer – kako je pisala Hana Arent − „ljudi, premda moraju umreti, nisu rođeni da umru nego da počnu”.[4] U tom početku, u toj blokadi apsolutne sebičnosti koja izjeda i onog koji za njom poseže, leži studentsko pravo na pobunu. Ono je večno: kao i život.
2.
U skladu sa ovakvim uverenjem, učestvovao sam u televizijskom razgovoru u emisiji Utisak nedelje, 7. decembra 2024. godine, i ponovio svoj stav da je neophodna korelacija nacionalne i građanske opozicije da bi se stvorilo jako opoziciono dejstvo protiv Vučić-Brnabić režima. Jer, ako režim sprovodi simulakrum politiku, on prevarno apsorbuje oba pola naše političke scene: da bi se to onemogućilo, neophodno je da protagonisti tih orijentacija – ostajući dosledni međusobnim neslaganjima koja su ispoljena – pronađu tačke saglasnosti u opštedemokratskim sadržajima, u poštovanju ustavnosti i zakonitosti, u civilizacijskim standardima. U skladu sa takvim javnim opredeljenjem, prihvatio sam poziv građanske grupe Proglas da učestvujem na jednoj od njihovih tribina. Da sam to odbio, ponašao bih se licemerno: kako neko ko se zalaže za saradnju nacionalnih i građanskih činilaca u srpskoj opoziciji nije spreman da ličnim primerom svedoči o iskrenosti sopstvenih reči?
Posle mog učešća na tribini u Lučanima, u organizaciji grupe Proglas, 24. decembra 2024. godine, na kojem sam se iznova založio za saradnju nacionalne i građanske opozicije Vučić-Brnabić režimu, i na kojem sam osudio nedemokratsko uskraćivanje javne prostorije za tribinu, koja se odvijala napolju, na temperaturi od jednog stepena, nastupio je medijski pandemonijum koji je obeležio drugu medijsku kampanju protiv mene. Reklamnu krilaticu da jedan poziv menja sve mogao bih preinačiti u tvrđenje da jedan govor menja sve. Nisam mogao predahnuti od režimskih napada. Oni su bili rasprostrti po širokoj skali: tviter nalozi, instagram nalozi, elektronski portali, štampani mediji, brojni podkasti. Lažne tvrdnje su se množile velikom brzinom: da sam stari saradnik službe; da sam bio član Saveza komunista; da sam po nacionalnosti Crnogorac. Nije pružen nikakav dokaz, jer ništa nije tačno, ali je izrečeno sa naumom da bude ubitačno.
U propagandnom pogonu režima očigledno ne veruju u Andrićevu misao da mnogo govori o jednom čoveku ono što se o njemu može izmisliti. Dakle: ne može se baš sve izmisliti, jer ima stvari koje ne deluju uverljivo. Ali, ko je u pravu: Andrić ili don Bazilio koji je poučavao da treba klevetati, jer uvek nešto ostane u publici?[5] Očigledno je u stožeru propagandnog pogona vladajućeg režima ocenjeno da istrajno višegodišnje delovanje agenta-provokatora protiv mene, koje je uključivalo pisanu i izgovorenu reč na internetu i u štampi, na tviteru i na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, lažne profile, lične i porodične uvrede, nije dalo očekivani rezultat. Jer, niti je uspelo da promeni odnos javnosti prema meni niti da utiče da promenim ponašanje, odnosno da počnem da izbegavam kritiku režima.
Otud se moralo pristupiti organizovanom dejstvu više aktera. Tako se pojavio, na elektronskom portalu RT Balkan, 24. decembra 2024. godine, da odatle listom bude prenet na režimske portale, tekst Slobodana Antonića o „korisnim idiotima” koji su na strani studentskog protesta. Sam tekst ima programski karakter, prividno je neutralan pod naslovom „nikome ne biti korisni idiot”, kao da daje smernice za delovanje: baš kao u autorovoj komitetskoj mladosti. U skladu sa takvom orijentacijom, tekst ima sasvim populistički karakter. Tako autor piše kako je naš narod – „dobar i prostodušan”. Šta to znači? Reč je o klasičnoj grešci hipergeneralizacije. Ako ima dobrih naroda, onda ima i zlih naroda. Kako se to može uopšte kazati? Ima dobrih i zlih pojedinaca ili dobrih i zlih politika, ali u narodu ima različitih ljudi, pa se ne može totalizovati pojam narod ni u jednom pravcu. Druga sramotna insinuacija u ovom tekstu ima dva momenta. (1) Studenti su pripadnici srednje klase, potiču iz takvih porodica, pa su otud podložni delovanju „luksemburških televizija”, koje ih usmeravaju i vode u njihovom protestu. (2) Većina naroda pripada nižoj klasi i ima očuvanu rodoljubivu svest.
U ovim tezama nije teško prepoznati mehanizam komunističke kritike svakog nezadovoljstva njihovom vlašću. Kada bi neko kritikovao konkretne sadržaje komunističkih poredaka, onda bi mu se uzvraćalo tvrđenjem da je njegova kritika data iz malograđanske perspektive, jer ne vodi računa o istorijskim interesima radničke klase, koju superiorno vodi komunistička organizacija. Kao što su studenti nosioci srednje klase i suprotstavljeni ljudima koji pripadaju nižoj klase, tako su u komunizmu kritičari režima nosioci malograđanske klasne svesti i suprotstavljeni su radničkoj klasi kao motoru istorijskog delovanja. Ovaj propagandni mehanizam, koji treba da podjari gnev siromašnijeg dela stanovništva protiv studentskog protesta, da nahuška građane jedne protiv drugih, da izazove podelu koja treba da olakša režimu, potiče dakle iz nasleđenog stanja svesti čoveka koji za sebe kaže da je ni manje ni više nego – pravoslavni sociolog.
On je zapravo uzorni nastavljač komitetske tradicije. Kada se stavljao na moju stranu protiv kritičara iz redova Druge Srbije – bez ikakvog mog podsticaja ili znanja – nije to bilo zbog uverenja u ispravnost mojih stavova, ni iz načelnih razloga da svako ima pravo na nezavisno mišljenje, niti zbog solidarnog odnosa prema mojoj ličnosti, nego zato što mu je ona bila pogodno i upotrebljivo oruđe u njegovom sopstvenom obračunu sa protivnicima. Jer, kada sam na najgori mogući način, u skladu sa drugosrbijanskim repertoarom ideoloških i ličnih vređanja, u serijama napadan od agenta-provokatora Vučić-Brnabić režima, njemu nije palo na pamet da se protivi onome što ga je ranije navodno podsticalo da se oglasi. Nisu, dakle, bili u dejstvu argumenti, ni činovi, nego adrese sa kojih dolaze: u komitetskom načinu ponašanja nikad se nije računalo na doslednost, ni na etičnost, nego na liniju vlasti koja se neprestano prati.
Milo Lompar: „Lažni car Šćepan Mali“ – drama modernog iskustva
Takva je čitava strategija njegove argumentacije: izdvajajući radikalni deo nevladine inteligencije kao predmet svoje kritike, on neopravdano širi njihove iskaze na celinu građanske orijentacije, u skladu sa logičkom greškom pars pro toto. Nije većina ljudi građanske orijentacije bez osećanja za nacionalne vrednosti i interese, niti su deo drugosrbijanske ideologije; nije ni većina ljudi nacionalne orijentacije bez osećanja za građanske vrednosti i interese. Njihovim sukobljavanjem – u čijoj orkestraciji učestvuje Antonić – režim gradi sopstveni monopol u odlučivanju. Otud oni koji su predali srpske interese na Kosovu i Metohiji mogu da se lažno predstavljaju kao rodoljubi. Oni koji se toj predaji nisu protivili, iako je bila protivustavna, odjednom su protiv režima zbog zakonitosti. To je omiljeni igrokaz Vučić-Brnabić režima: lažemo se.
Antonić, dakle, strateški sakriva da su upravo neki od predstavnika radikalnog dela nevladine inteligencije deo politike Vučić-Brnabić režima. Medijsko likovanje zbog odluke nove američke vlade da se ukine novčana podrška USAID-u, u januaru 2025. godine, treba da sakrije činjenicu da je osoba koja je najduže bila predsednik srpske vlade bila dugogodišnji službenik upravo USAID-a: Brnabić. Na dirigovanom prekidu javne svesti počiva komentatorska strategija Slobodana Antonića. Kritika drugosrbijanskih aktera služi da se sakrije učešće istih takvih aktera u vlasti. Jer, vlast je gotovo izuzeta iz njegove kritike, pošto je potisnuta na marginu interesovanja.
Sa stanovišta geneze Vučić-Brnabić režima to je pogrešno. Jer, taj režim je nastao u sadejstvu srpskih populista i drugosrbijanskih građanista. Portal E-novine, zastava drugosrbijanske prostote i pornografije, čiji jurišnici danas u Autonomiji pišu protiv mene, godinama je utirao put Vučićevom dolasku na vlast: nisu im valjali ni Koštunica ni Tadić, pogotovo mitropolit Amfilohije. Akciju „belih listića”, koja je dovela 2012. godine do pobede ovog režima, vodili su Vesna Pešić i advokat Srđa Popović, korifeji drugosrbijanske inteligencije. Nikada nije dovoljno ponavljati činjenicu da je, kada je potpisan Briselski sporazum 2013. godine, Vesna Pešić nazvala Dačića i Vučića – Čerčilom i De Golom. Jedan od mojih kritičara pozdravio je u Politici – 2014. godine – Vučićevo priklanjanje njihovom kursu u skladu sa formulom da je bolje ikad nego nikad.[6] A 2. avgusta 2017. godine Vesna Pešić je zaključila da je Vučić bolji od nacionalističkih morona.[7] Čitav arsenal drugosrbijanskih i američkih ciljeva ostvaren je u Vučić-Brnabić režimu. Do toga je došlo obmanom, propagandom, ciljanim uprostačenjem javnosti i političkom izdajom. Korupcija društva je način na koji režim kupuje lojalnost nacionalnih glasača. Tako se i nacionalna inteligencija pretvorila u režimsku inteligenciju.
U svojim istupanjima u decembru 2024. godine, u razmaku od dva dana, Antonić i Ković su rasejavali sumnju da studentski protesti imaju prikriveni cilj u „autonomaškoj” Vojvodini u odnosu na Srbiju. Nije bilo nikakvog realnog povoda za ovakva sumnjičenja. Šta se dogodilo nedugo kasnije? U krizi koja traje, 8. februara 2025. godine, oglašava se predsednik Srbije sa naumom da se donese deklaracija o tome da je Vojvodina deo Srbije, pa ona biva oglašena 15. februara 2025. godine. Tako je ideja o „autonomaškoj” Vojvodini poslužila za neopravdano sramoćenje studentskog protesta.
Ova ideja je pokazatelj procesa u kojem nacionalni stavovi postaju režimski stavovi, da bi potom prestali da budu shvatani kao nacionalni stavovi. „Autonomaški” naum može biti shvaćen kao jedna realna politička pretnja. Njegovo poreklo je višestrano. Jer, on predstavlja produženo dejstvo habzburške konstante prema srpskom integralizmu. Kao takvo, to dejstvo je imalo kristalizaciju u titoističkom institucionalnom nasleđu. Oni koji nastoje da ga iznova afirmišu ciljano previđaju da je sama kristalizacija plod nedemokratskog i diktatorskog poretka. Ali, sve se to obezvređuje u času kada se „autonomaško” dejstvo potapa u nerealan kontekst, odnosno pripisuje studentskom protestu. Režim to čini da bi se otklonio društveni pritisak na vlast. A taj pritisak je vođen potpuno drukčijim ciljevima i nastojanjima. Tako se istorijska zasnovanost „autonomaškog” dejstva pretvara u instrumentalno oruđe za održavanje režima. Otud „autonomaško” dejstvo gubi svoja primarna obeležja i biva premešteno u neodgovarajuće okruženje. Njegov istorijski sadržaj se ispražnjava od realnog sadržaja i pretvara u neodrživu fikciju. Zašto je takvo ponašanje antinacionalno? Zato što u trenutku ponovnog pojavljivanja „autonomaškog” dejstva u realnim sadržajima, opšti ambijent biva tako ustrojen da ga oblikuje kao fiktivnu pretnju. Jer, obrazovano je javno predrazumevanje koje oduzima opravdanost svakog pominjanja „autonomaškog” dejstva. Do toga dolazi usled ponašanja vlasti, a ne potreba naroda i države.
Ova zloupotreba nacionalnih osećanja i strahova pokazala je spremnost Vučić-Brnabić režima da upotrebi jednu u studentskom protestu nepostojeću ideju da bi se održao na vlasti. To je reprezentativan primer izopačavanja nacionalnih osećanja u cilju podrške režimskoj politici. Ne uključivši se u studentske proteste, uprkos vidnom rodoljubivom raspoloženju omladine, sejući – kao Antić, Antonić, Ković, Čvorović, Koprivica – sumnju u njihovu političku pozadinu umesto borbe za njihovu podršku, nacionalna inteligencija istrajno pothranjuje iluziju da ovaj režim ima nacionalni politički predznak.
Potom je zablistao tekst agenta-provokatora u kojem me naziva „korisnim idiotom barjaktara kulture autošovinizma”. Ovaj tekst deluje kao dogovorena razrada programskih smernica Antonićevog teksta. (Oba teksta su se pojavila u elektronskom izdanju Večernjih novosti i Politike od 25. decembra 2024. godine.) Kao analiza i intelektualni domet, sami tekstovi su bezvredni. Kao pokazatelji namere i prirode napada na mene, nisu lišeni značaja. Oni iznova pokazuju koliko je lažna tvrdnja agenta-provokatora da je poništen kao javna ličnost. Jer, njegovi napisi se prenose u glavnim medijskim glasilima režima. Tekstovi, potom, potvrđuju moje davnašnje – iz prvog izdanja knjige Manekeni laži – upućivanje na okolnost da je Slobodan Antonić snažno podstakao uvršćivanje agenta-provokatora u nacionalnu inteligenciju i da to nije bilo lišeno podrške režima: sve do ničim opravdanog institutskog zaposlenja.[8]
Ništa ne menja na toj činjenici okolnost da se, u tekstu agenta-provokatora, Antonić naziva „korisnim idiotom vlasti”. Jer, tome se daje pozitivan predznak, pa agent-provokator zaključuje kako su on i Antonić „korisni idioti istog čoveka”, odnosno predsednika Srbije. U govoru u Sava centru od 25. decembra 2024. godine, predsednik Srbije je pomenuo moje učešće na tribini u Lučanima, nazvavši me „korisnim idiotom”, sa osvrtom na „izvanredan tekst” agenta-provokatora. U televizijskom obraćanju od 26. decembra 2024. godine, u kojem mene ponovo imenuje „korisnim idiotom”, predsednik Srbije je dotakao vrelo svoje mudrosti: „Antonić i Ćirjaković su napisali dva najbolja teksta koje sam pročitao u poslednjih mnogo vremena.” Ovaj iskaz potvrđuje davnašnji utisak da predsednik ne čita mnogo, ako uopšte nešto čita: on prevashodno gleda televizije i sebe na ekranima. Posledice su očigledne na svakom koraku i u svakoj njegovoj reči.
No, presudan je podatak da njegov iskaz potvrđuje davnašnje indicije, jer otkriva dvosmernu vezu ovih aktera: oni serviraju, on poentira. U jednoj tviter objavi, kao reakciji na tekst Miloša Kovića od 30. januara 2025. godine, agent-provokator tvrdi da nije nikakav bot nego ni manje ni više − „ideolog iz senke” predsednika Srbije. Tako se pokazala utemeljenom teza da su brojni javni napadi na mene – u veoma dugom periodu – podsticani sa iste adrese: sa adrese predsednika Srbije.
U propagandnom pogonu kao da je dato uputstvo da me treba imenovati kao „korisnog idiota” u svim prilikama. Tako je primena te oznake u odnosu na mene – u samoj kampanji – postala signal za bliskost vlastima. Kao pozicija idiota označena je nacionalna pozicija sa koje se kritikuje politika srpskog predsednika. Na tu javku odazvali su se članovi Pokreta za odbranu Kosova i Metohije. Bili su to oni isti ljudi koji nisu hteli da potpišu krivičnu prijavu protiv predsednika Srbije zbog veleizdaje 2020. godine, kada uopšte nije bilo Proglasa, i koji – za razliku od mene – nisu podržali studentski protest u decembru 2024. godine. Nije, dakle, razliku unutar nacionalne inteligencije stvorio Proglas, koji – ponavljam – tada nije ni postojao nego Vučić-Brnabić režim. Otud oni nisu sumnjičili i klevetali studentski protest u 2024. godini zbog Proglasa, koji ga navodno vodi, nego zbog prikrivene podrške Vučić-Brnabić režimu, čije su optužbe ponavljali u svojim iskazima. Otud su svi, počev od agenta-provokatora, u elektronskim i televizijskim medijima vlasti, ponavljali sintagmu o „korisnom idiotu”, direktno me pominjući ili nedvosmisleno aludirajući na mene.
Na to su, pak, upućivali oni čije su me aluzije odredile kao „patriotski privezak” i „maskirovku” Proglasa. (To piše u tekstu Zorana Čvorovića: objavljenom na Novom Standardu 27. decembra 2024. godine.) Njihovu odrednicu preuzeli su i moji kritičari koji nisu članovi Pokreta za odbranu Kosova i Metohije, pa je na portalu Večernjih novosti od 27. januara 2025. godine saopšteno da sam postao „privezak” ne samo Proglasa nego i Đilasa. U par dana, uzastopno, u svojim tekstovima i intervjuima, tako su se ponašali: Slobodan Antonić, Aleksandar Vučić, Zoran Čvorović, Miloš Ković, Vojislav Šešelj, Čedomir Antić. Svi su se – zbog mog učešća na tribini Proglasa – stopili u figuru kolektivnog agenta-provokatora.
Koliko je njihov napad na mene bio neobrazložen, vidi se po tome što nisu mogli da navedu nijednu reč, sintagmu ili rečenicu iz mog govora kojom bi mogli pokazati kako izneveravam svoje ranije stavove u bilo kom aspektu. To znači da sam – i na tom mestu – govorio ono što uvek govorim. Bilo je to sasvim u skladu sa pohvalom koju sam davno – u Moralističkim fragmentima – izrekao „korisnom idiotu”.[9] Zbog svoje nekoristoljubivosti, on je etički neuporedivo iznad slugu režima: bez obzira da li je reč o vrataru, batleru, konobaru ili zabavljaču u liku agenta-provokatora. Medijski napad na mene bio je podstaknut mojim ličnim svedočenjem ideje o zajedničkom dejstvu građanske i nacionalne opozicije u cilju obaranja Vučić-Brnabić režima kao režima smrtolikog simulakruma.
Milo Lompar: Miloševićev režim je bio policijski, Vučićev je mafijaški (VIDEO)
Moji režimski kritičari su uzurpirali pravo da određuju gde smem da se pojavim, a gde ne smem, bez obzira šta govorio. Ali, ko ocenjuje, biće i ocenjen. Nema boljeg pokazatelja prostaštva i nasilja od ovakvog predrazumevanja koje teži da upravlja ponašanjem čoveka koji im ništa ne duguje, nikada im ništa nije tražio, koga su vukli za rukav da ih podrži u više prilika ili da im pomogne u više navrata. Istovetni tekstovi rasejavani su po režimskim glasilima: aluziju Miloša Kovića da sam „korisni idiot” i „fikus” Proglasa iznetu na režimskom portalu Novog Standarda prenela su 1. januara 2025. godine elektronska izdanja Politike, Novosti, Aloa, Kurira, B 92, i TV Pink. To me je podsetilo načina na koji su se partijski komiteti obračunavali sa intelektualcima u komunizmu ili kako su me u rojevima napadali predstavnici nevladine inteligencije povodom Duha samoporicanja.
Cilj kampanje je bio dvostruk. Medijskom bukom trebalo je sakriti dve činjenice: da su svi oni bili protiv studentskog protesta i da teže da nametnu razgovor o Proglasu umesto razgovora o studentskom protestu. Oni su nastojali da nametnu lažnu dilemu: Vučić ili Proglas. Prava dilema je glasila: Vučić ili studentski protest. Na političkim vododelnicama prestaje vijuganje i pravi se izbor. Otud su sve njihove reči u korist studenata ili protiv režima − „privezak” i „maskirovka”. Jer, kraj svih njihovih reči, Vučić-Brnabić režim ne napada njih nego mene: na njih se, naprotiv, poziva i hvali ih. Bio je to ispit na kojem su se opredelili – sve tvrdeći da je veleizdajnički – za Vučić-Brnabić režim. Zašto su me uopšte napadali kada ih ni na koji način nisam doticao i kada nemaju primedbi na sadržaj mog govora? Ako to nije pogađalo njihove interese, čije je pogađalo? Režima. Zašto bi, inače, u uslovima antirežimskog protesta, jedna opoziciona formacija napadala drugu, koja je uopšte ne pominje? I koja, štaviše, ne računa na istu opozicionu publiku? I u tom napadu postala podudarna sa Vučić-Brnabić režimom?
No, postoji još jedan aspekt cele stvari, koja dodatno i možda presudno osvetljava neuobičajeno veliku koncentraciju medijskih udara na jednog čoveka i jedan njegov govor. U intervjuu, koji prenosi portal NSPM od 8. januara 2025. godine, jedan izraelski novinar opisuje glavnu propagandnu matricu Vučić-Brnabić režima. Njom upravlja medijski savetnik predsednika Srbije – koga u Izraelu nazivaju „agent haosa”: on je „poznat uIzraelu po širenju lažnih informacija o ličnostima i stvaranju veoma otrovne atmosfere koja za posledicu ima polarizovano društvo”. Jer, osnovni njegov cilj – koji se potpuno poklapa sa dominantnim propagandnim vektorom kod nas – predstavlja izazivanje oštrih sukobljenosti između subjekata političkog života. Upravo to neprestano čini propagandni pogon režima i posredno to prate oni koji unapred osporavaju studentske proteste.
I ko još prati takav ritam? Kao u najboljem dosluhu, na portalu Autonomija, 10. januara 2025. godine, kao portalu koji zagovara drugosrbijansku (nevladinu) ideologiju, baštini titoističko nasleđe i protivi se bilo kom obliku srpskog integralizma, pojavljuje se napad na mene. Ni oni nisu izostali. I Autonomija je uznemirena saznanjem o tome da sam gostovao na televiziji Nova S i na tribini Proglasa. Ni njima se – kao ni članovima Pokreta – ne dopada ideja o saradnji nacionalne i građanske opozicije u cilju obaranja Vučić-Brnabić režima.
Nastaviće se…
Videti: Miloš Ković: Odgovor Milu Lomparu, ili još jedan prilog za istoriju srpske nesloge
Izvor: NSPM
