Антонио Бандерас, у немилосрдном стар-систему такође већ ветеран, заправо у овом филму ништа и не глуми. Појављује се краће од десет минута на граници „камео“ улоге као нехајни доказ да традиционална филмска звезда и даље доноси приход. Давно уведен у мејнстрим, дански глумац Мадс Микелсен више не носи ефекат позитивног откровења у блокбастер роли. Његова харизма боље долази до изражаја када игра опуштеније и мрзовољније ликове, али и у функцији активистичког антихуманизма делује све уверљивије како се филм ближи крају
У прва три дела франшизе о Индијани Џонсу пиљио сам у блаженом незнању о значају „мекгафина“ за њихову структуру. У осамдесетим годинама наставци концентрисани око „отимача изгубљеног ковчега“, „уклетог храма“ и „последњег крсташког похода“ неосетно су формирали интересовање не толико за археологију, колико за остале хуманистичке области, од којих књижевност није била на последњем месту. Довољно је било креирати привлачну централну мистерију, уз брзе акционе секвенце које окидају чежњу за непознатим просторима, и на чедном длану добијао се савршено упакован мамац за интуицију да зрео живот ваља трошити у откривању некакве за човека и његову историју претпостављено важне тајне.
У новом, петом наставку серијала који је пуштен у биоскопе 42 године након првог, Џорџ Лукас и Стивен Спилберг (овога пута само као извршни продуценти) опет су пронашли довољно изазован „мекгафин“ (предмет око кога се врти радња, али небитан по себи будући да је креативна измишљотина) како би се мање-више држала пажња два и по сата. Реч је о потрази за наводним Архимедовим бројчаником са времепловским својствима осмишљеним по узору на постојећи антички артефакт назван „антикитера“. Мада овај „артефакт судбине“, како гласи дистрибутерски превод, није дакле супстанцијално важан, његово контекстуално озрачје и даље функционише као најбоља реклама за научни рад (који се такође понекад структурно одвија по принципима трагања за „мекгафинима“, то јест по софистицираном плану дедуктивне имагинације), као и за традиционално хуманистичко образовање.
Режија „Индијане Џонса и артефакта судбине“ поверена је први пут неком другом а не Спилбергу. Мада филм није акционо ремек-дело попут прошлогодишњег наставка „Топ гана“, Џејмс Менголд јесте на висини режијског задатка осим у пар наврата. У жанровски општем месту обрачуна на крову воза у покрету провиди се нешто од специјалних ефеката који би требало да буду добро скривени или је можда у овом случају ипак реч о омажу старовремској, помало визуелно невештој акционој технологији. На исти начин, сцена у Њујорку током славља космичког успеха мисије Аполо 11, и истовременог протеста против Вијетнамског рата, такође у себи носи визуелну носталгију за кинематографским временима у којима је већи изазов била славна идеја представљања немогућег од режијског рада на миметичкој уверљивости.
Када понестане кондиције у режијским решењима, сјајна музика ветерана Џона Вилијамса (рођен 1932. године) својом функционалношћу и адреналинско-класичном оркестрацијом успева да постане убедљиви филмски карактер за себе. Чак и у ођавној шпици, Вилијамс васкрсава добру стару биоскопску жељу да се остане у седишту још неки минут после незваничног краја филма. Осим искусног композитора, који се вратио из превремене пензије, као да је и остала хуманистичка филмска инфраструктура одустала од заслуженог одмора. Обновили су се и прича о борби против остатака Хитлеровог националсоцијализма (нацисти су били стари и најбољи Индијанини непријатељи), као и промишљање алтернативних или контрафактуалних историја са исходиштем у дубокој вери у сврховитост званичне људске повести.
Иако по сопственим речима зрео за пензију као Индијана Џонс, осамдесетогодишњи Харисон Форд у флешбек сценама и даље може, додуше делимично уз помоћ дигиталних чудеса, да се трансформише у жилавог педесетогодишњака. Међутим, чар петог наставка франшизе лежи баш у Форду као старцу. Без пардона се сликају, рецимо, његова старачки млохава леђа, уз вицеве на Индијанину препотопску животну доб, да би скоро расходовани акциони херој потом показао да се за неке старе идеале вреди борити. У ситуацији када може да остане у свету старовековне историје, који му је представљао некада стварнији живот, он ће се ипак определити за награду свакидашње емоције и на чекање последње пензије.
Антонио Бандерас, у немилосрдном стар-систему такође већ ветеран, заправо у овом филму ништа и не глуми. Појављује се краће од десет минута на граници „камео“ улоге као нехајни доказ да традиционална филмска звезда и даље доноси приход. Давно уведен у мејнстрим, дански глумац Мадс Микелсен више не носи ефекат позитивног откровења у блокбастер роли. Његова харизма боље долази до изражаја када игра опуштеније и мрзовољније ликове, али и у функцији активистичког антихуманизма делује све уверљивије како се филм ближи крају.
За широку публику највеће откриће филма вероватно ће бити енглеска глумица и сценаристкиња Фиби Волер-Бриџ у улози докторанткиње археологије Хелене Шо. Она у луцкастој дрскости дочарава присно-комички прагматизам у контрасту са идеализмом старијих генерација, депатетизујући радњу својим хињеним ставом да је занима само новац. Поред тога, Хелена у једном тренутку држи огледни час хуманистичких наука мање образованим ликовима, што њима обезбеђује адекватан багаж знања користан за даљу акцију. Тиме посредно отвара и могућности оптимистичких одговора на питања о кризи хуманистике. Однос Хелене и старог Индијане – и глумачки и сценаристички – најбоље је неакционо место филма. Будући да му је кумче, Хелена у исто време има и враголасто поштовање али и дискретну полуинцестуозну вољу за контрапокровитељским и самилосним флертом са својим кумом.
На крају, упоредо са осталим филмскоиндустријским мотивима, није без глобалног културолошког значаја улагање 300 милиона долара у поновну промоцију класичне хуманистичке традиције. Ма колико продуценти с разлогом били сигурни да ће се новац задовољавајуће оплодити, за поштовање је то што се нису повели за реалном калкулацијом да би више зарадили увођењем постхуманистичких наратива пријемчивијих млађој и „прогресивнијој“ публици. Испраћај у пензију Харисона Форда као Индијане Џонса није могао бити лепше уприличен, са солидарном пажњом за достојанство старења и бригом за будућу предивну, још увек сувише људску смрт.
Игор Перишић
