Crnogorcima se ove godine sreća nasmejala, jer su dobili Njegošev spomenik od velikog jugoslovenskog vajara Ivana Meštrovića. Sad se nameće pitanje kud s tim dragocenim spomenikom.
Njegoš je, s malim prekidima, živeo preko 25 godina, pisao i umro na Cetinju. Zato je bez sumnje potrebno da Meštrovićev spomenik ostane na Cetinju. Trebalo bi ga postaviti na najistaknutije mesto grada, na domak celog sveta, jer on nije samo lep muzejski predmet i veoma značajno umetničko ostvarenje za galeriju, nego je istovremeno i živa inkarnacija crnogorskog slobodarstva i rodoljublja. Kao što je bogato obdareni hrvatski pesnik Ivan Mažuranić u svome besmrtnome spevu „Smrt Smail-age Čengića“ ovekovečio crnogorsku borbu protiv turskih zulumćara, porobljivača i tlačitelja, tako je veliki hrvatski umetnik Ivan Meštrović podigao trajan spomenik najvećem Crnogorcu Petru II Petroviću Njegošu, koji je preneo slavu crnogorskom imenu širom sveta i stvorio „Gorski vijenac“ i „Luču mikrokozmu“.
Mi ćemo se i te kako ogrešiti o Njegoševu poslednju volju ako srušimo kapelu na Lovćenu. Njegoš je bio duboko konteplativna ličnost i zato je još za života 1845. godine podigao „crkvu Svetog Petra“ i kojoj je želeo da večno počiva.
Neka počivaju Njegoševe kosti u kapeli na Lovćenu ok+nako kao što je on sam želeo i tražio, a neka Meštrovićev spomenik u sred Cetinja, u samom srcu grada, čuva Njegošev besmrtni lik „za daleko neko pokolenje“.
Dr Jefto Milović
Sport i svet, 19. XI 1963.
