
Црногорцима се ове године срећа насмејала, јер су добили Његошев споменик од великог југословенског вајара Ивана Мештровића. Сад се намеће питање куд с тим драгоценим спомеником.
Његош је, с малим прекидима, живео преко 25 година, писао и умро на Цетињу. Зато је без сумње потребно да Мештровићев споменик остане на Цетињу. Требало би га поставити на најистакнутије место града, на домак целог света, јер он није само леп музејски предмет и веома значајно уметничко остварење за галерију, него је истовремено и жива инкарнација црногорског слободарства и родољубља. Као што је богато обдарени хрватски песник Иван Мажуранић у своме бесмртноме спеву „Смрт Смаил-аге Ченгића“ овековечио црногорску борбу против турских зулумћара, поробљивача и тлачитеља, тако је велики хрватски уметник Иван Мештровић подигао трајан споменик највећем Црногорцу Петру II Петровићу Његошу, који је пренео славу црногорском имену широм света и створио „Горски вијенац“ и „Лучу микрокозму“.
Ми ћемо се и те како огрешити о Његошеву последњу вољу ако срушимо капелу на Ловћену. Његош је био дубоко контеплативна личност и зато је још за живота 1845. године подигао „цркву Светог Петра“ и којој је желео да вечно почива.
Нека почивају Његошеве кости у капели на Ловћену ок+нако као што је он сам желео и тражио, а нека Мештровићев споменик у сред Цетиња, у самом срцу града, чува Његошев бесмртни лик „за далеко неко поколење“.
Др Јефто Миловић
Спорт и свет, 19. XI 1963.
