Политичка гарнитура коjа сада плаче због наводног посрбљавања Црне Горе, дакле ДПС са сателитима, на власт су својевремено дошли „бранећи Kосово“ и уз обилату асистенцију Београда.
Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
То није био никакав стицај историјских околности, већ израз историјске и идентитетске константе: Црногорци су дио српског етничког и културног корпуса. Ђукановић је баш од Црногораца обиље гласова и политичких поена добио управо на име своје везе са Kосовом и Србијом.
Наравно, уз уравнотежен однос према црногорској државности, и нагласак на њој. И то није било тако само 1989. већ цијелу једну деценију потом. Мислим, активно учешће у свргавању Милошевића, подршка београдским студентима, азил за Ђинђића… чини Ђукановићеву политичку дружину врло српским политичким фактором до самог краја 20. вијека. А то су, узгред буди речено, године стицања финансијске и неформалне моћи ових који сада „туже“ за Црном Гором и ужасавају се посрбљавања.
То како је било 90-их година 20. вијека , било је 90-их 19., и 90-их 18. вијека. А биће и за 70 година, на крају овог 21. вијека. Црногорци су Срби. У сваком погледу. Уз дужно поштовање онима који тако не виде и не осјећају, али они су мањина. Њихово виђење је увјек било мањинско.
Једино је Ђукановић, од референдума на овамо кренуо током политике која би ту мањинску опцију показала као већинску. Народ му није дао за право. Јер је ово народ који подједнако цијени своју црногорску државност и своју српску етничку припадност.
До читања у сљедећем броју.
