I u Evropskom parlamentu se predviđa uspon partija koje formiraju desničarski i ekstremno-desničarski blok
Osvrnemo li se na 2023, vidimo uspon desnice, bilo u njenim pobedama na biralištima širom Evrope, bilo u usvajanju njenih ideja od strane partija koje su nekada bile umerene ili liberalne. Trend je nezaustavljiv, putanja kojom Evropa ide je jasna. Najveću pažnju treba obratiti na skorašnje događaje u Francuskoj, mada ćemo ukratko preći i dešavanja u Britaniji i Italiji.
Čitaoci Novog magazina se sećaju protesta sa početka 2023. godine koji su trajali do početka letnjih odmora, a koji su bili usmereni protiv penzionih reformi predsednika Emanuela Makrona. Uprkos protestima, i uprkos manjku poslaničke podrške u Narodnoj skupštini, zakon je proguran zahvaljujući famoznom članu 49.3 Ustava pete republike, koji omogućava vladi da sâma donese neki zakon ako za njega nema podršku u parlamentu. Do zaključenja ovog broja, premijerka Elizabet Born je čak 22 puta upotrebila ovo ustavno ovlašćenje jer njena manjinska vlada ima podršku svega 250 od 577 poslanika. Kad god ne može da obezbedi podršku Republikanaca za konzervativnije predloge zakona, ili Zelenih, odnosno socijaldemokrata, za levičarske predloge zakona, ova centristička vlada se pozove na član 49.3 Ustava. Ovakav način vladanja jeste efikasan, ali obesmišljava postojanje parlamenta i uopšte, ideju demokratije.
No, prošle nedelje je vlada dala Skupštini na glasanje predlog novog zakona o imigraciji, protiv kojeg su se pobunili čak i poslanici Makronovog pokreta „Renesansa“. Njih 20 je glasalo protiv predloga zakona, 17 je bilo uzdržano. Pa ipak, zakon je usvojen, uz podršku „Nacionalnog zbora“ desničarke Marin le Pen, glavne Makronove protivnice na predsedničkim izborima i 2017. i 2022. Možda bi odrednica „ekstremno“ trebalo da stoji pre prideva „desničarski“ kad se priča o Nacionalnom zboru, ali se Overtonov prozor na globalnom nivou pomerio toliko udesno da ideje koje Le Penova predlaže i o kojima priča zvuče umereno, što ne bi bio slučaj pre 20 godina.
Razlike među strancima
Kakve tačno mere predlaže novi zakon o imigraciji? Za početak, neće više svi stranci imati prava na svu socijalnu pomoć francuske države. Uvodi se razlika između stranaca sa zaposlenjem i onih koji su nezaposleni. Za porodični dodatak, zaposleni stranac će morati da provede dve i po godine u Francuskoj pre nego što bude mogao da ga koristi, a nezaposleni pet godina. Za pomoć u plaćanju kirije, nezaposleni stranac će morati da čeka pet godina, a zaposleni tri meseca. Korišćenje usluga javnog zdravstva će takođe biti ograničeno strancima. Ukoliko stranac ima dovoljno sopstvenih finansijskih sredstava, biće mu uskraćeno besplatno javno zdravstvo. Ukoliko zdravstveni tretman postoji u njegovoj/njenoj zemlji porekla, biće mu uskraćeno. Ne bi li dobila podršku desničarske partije „Republikanci“, Vlada je obećala da će u zakon ubaciti i uskraćivanje usluga javnog zdravstva neprijavljenim strancima.
Uspostaviće se kvote koliko stranaca sme da imigrira u Francusku godišnje, a o kvotama će odlučivati Parlament, odnosno političari u trci za glasovima. Ius soli, automatsko davanje državljanstva nakon sticanja punoletstva deci rođenoj na tlu Francuske, se ukida. Takve osobe će sada morati da se prijave u dobi između 16 i 18 godina za tu privilegiju, a oni koji budu osuđeni za krivično delo u toku svog maloletstva će izgubiti tu mogućnost.
Uvodi se mogućnost lišavanja državljanstva dvojnih državljana koji su osuđeni za ubistvo osobe koja ima status službenog lica, kakvi su policajci na primer. Kada je 2015. predsednik Fransoa Oland hteo da uvede sličnu meru, za osuđene teroriste, njegov mladi ministar ekonomije, Emanuel Makron, je iskazao „filozofsku nelagodnost“ glede oduzimanja državljanstva. U svojoj prvoj predizbornoj kampanji je oduzimanje državljanstva nazvao „moralnim posrnućem“, „političkom greškom“, „neefikasnim rešenjem“, „poklonom teroristima.“
Sva ova rešenja proističu iz desničarske ideje „nacionalne preference“, odnosno krilatice „Prvo Francuzi!“ Ona je bila deo, osovina, svakog ideološkog programa svih ekstremno-desničarskih pokreta i onih koji su to postali. Inicijalni predlog zakona, s početka ove godine je bio potpuno drugačiji. Makron i drugi predstavnici njegovog pokreta „Renesansa“ (prethodno „Republika u pokretu“) su najavljivali zakon kao ravnotežu između „nepopustljivosti i samilosti.“ Međutim, inicijalni predlog je toliko izmenjen da je od samilosti malo šta ostalo. U želji da dobije podršku „Republikanaca“, vlada je išla sve desnije. „Republikanci“ su nastali iz pokreta UMP bivših predsednika Žaka Širaka i Nikole Sarkozija. Od svog osnivanja pre osam godina, prešli su put od konzervativne ali umerene desnice do partije čiji se program u malo čemu razlikuje od „Nacionalnog zbora“ Le Penove. A sada je vlada Makrona, liberala za kojeg su mnogi glasali ne bi li sprečili dolazak Le Penove na vlast, i premijerke Born, koja je bila visoki funkcioner u levičarskim vladama, donela zakon po meri ekstremne desnice.
Ovu ideološku kapitulaciju centra pred ekstremnom desnicom je s radošću proglasila Marin le Pen kada je najavila da će 88 poslanika „Zbora“ glasati za zakon. I Bornova i Makron su nazvali Le Penovu „dečakom iz kupatila“, što je malo korišćeni izraz u francuskom za osobe sa vulgarnim smislom za humor. Nikome nije jasno šta su time hteli da kažu, a ni o kakvom humoru se radi. Malo kome je do viceva u ovom trenutku. Jasno je kao dan da je vlada rešila da se upusti u lov po desničarskom terenu.
Ogorčena levica
Poslanici levice su ogorčeni zbog ovog zakona, a posledice će snositi i „Makronija“, kako u Francuskoj zovu veliku svitu koju Makron vuče za sobom. Pored petine poslanika Makronove „Renesanse“ koji su odbili da glasaju za zakon, ministar zdravlja Orelijan Ruso je podneo ostavku. Bivši ministar zdravlja, Fransoa Bron, koji je lekar, je rekao da će on nastaviti da leči svakoga ko mu dođe, bez obzira na to da li osoba ima državljanstvo, prebivalište, ličnu kartu, ili kreditnu karticu. Pored humanističkog otpora, Bron je istakao i pitanje javnog zdravlja. Koliko je korisno za jedno društvo da uskrati nekoj populaciji zdravstvene usluge? Da li je zdravlje pitanje pojedinca? Ili pojedinčevi zdravstveni problemi lako prerastaju u opšte probleme za sve? Očigledno lekcija koju je čovečanstvu očitao kovid-19 nije usvojena, naročito među libertarijanskim i nacionalističkim krugovima.
Pokrenuta je i peticija ljudi 5.000 zaposlenih u zdravstvu, među kojima je i dobitnica Nobelove nagrade za medicinu za 2008, Fransoaz Bare-Sinusi. Pozivaju se na jednakost ljudi koja je zapisana u Deklaraciji o pravima čoveka i građanina, spomenika Francuske revolucije iz 1789; kao i na očuvanje prava čoveka koja uključuju i zdravstveno i psihičko blagostanje.
Međutim, ova mišljenja i osećanja lekara ne deli većina francuskih građana. U anketama čak 73 odsto ispitanika podržava mere koje donosi novi zakon, a samo 38 odsto je protiv njih. Nezadovoljnici su mahom sa levice, dok su podržavaoci i iz centra i iz svih opcija desnice. Humanizam i univerzalizam će uskoro ispasti iz Overtonovog prozora, a već ih zamenjuju tribalizam i individualizam. Uskraćivanje državne pomoći jednoj grupi danas će voditi u uskraćivanje državne pomoći svima, a ideologiji Marin le Pen pripada budućnost. Po jesenjim anketama, čak 44 odsto ispitanika ima pozitivno mišljenje o njoj. Ona će sigurno biti kandidat „Nacionalnog zbora“ na predsedničkim izborima 2027. na kojima Makron neće moći da se kandiduje. Iako su ostale tri godine da se nađe njegov naslednik iz redova centra, pitanje je šta će od centra ostati ako bude nastavio da juri popularnost skretanjem u desno.
Bregzit i problemi
Prekoputa, preko Lamanša, duga vladavina Konzervativne partije u Velikoj Britaniji izgleda da se bliži kraju. Nakon 13 godina i pet premijera, Ujedinjeno kraljevstvo je u dubokoj ekonomskoj, političkoj, i društvenoj krizi u koju ju je bacio Bregzit, izlazak Britanije iz Evropske unije. Nakon pada premijerke Tereze Mej jula 2019, Konzervativnu stranku i vladu Velike Britanije su vodile sve desnije i desnije frakcije koje su zagovarale Bregzit. Na probleme koje je Bregzit izazvao, a potom epidemija kovida-19 produbila, konzervativci su posegli za desničarskim populizmom i skretanjem pažnje građana na strance. Slično kao i u Francuskoj, i u Britaniji je oduvek postojala ksenofobna struja koja bi ponekad porasla i prelila se u diskurs i politiku partija na vlasti. Bregzit se u mnogome i desio jer palanačka provincija juga Engleske i osiromašeni radnički sever zemlje nisu više trpeli postojanje ljudi koji drugačije izgledaju ili govore strani jezik. U provinciji je vladala netrpeljivost prema Poljacima, a u gradovima prema muslimanima. Zato su sve vlade bile opsednute time da smanje imigraciju. Pod premijerom Rišijem Sunakom, vlada se usmerila na tražioce azila, odnosno izbeglice. Po statistici, više od 75 hiljada ljudi je podnelo zahtev za azil samo do septembra ove godine. Prošle godine, bilo ih je skoro 75 hiljada. Pre 10 godina, bilo ih je samo 25 hiljada. Rast postoji, a vlada smanjuje izdatke za imigracione službe zbog čega se slučajevi nagomilavaju dok ti ljudi žive pod senkom deportacije. Kao rešenje za te nagomilane ljude, premijer Boris Džonson je 2022. osmislio plan saradnje sa Ruandom. Svi tražioci azila bi bili prebačeni iz Britanije u Ruandu, centralnoafričku zemlju udaljenu 6.500 kilometara i tamo bi im prolazile godine dok nadležne službe, sve manje, ne bi odlučile o njihovoj prijavi za azil. Privremeno rešenje sa perspektivom trajnog nerešenja.
Britanija nije prva osmislila ovaj „autsorsing“ problema imigracije. Australija je još 2001. sklopila dogovor sa Papuom Novom Gvinejom i sićušnom ostrvskom državom Nauru po sličnom principu. Evropska Unija ima dogovor sa turskim predsednikom Erdoganom da zadrži izbeglice kod sebe, i nada se implementaciji sličnog dogovora sa tuniškim predsednikom Kajesom Sajedom. A sredinom novembra je sličan dogovor sa Albanijom sklopila italijanska premijerka Đorđa Meloni, samodeklarisana post-fašistkinja. Po dogovoru, azilanti će biti smešteni u „habove“, što je politički korektan izraz za logore, koje neće smeti da napuštaju. Sredinom decembra, Meloni i Sunak su se sreli. Sunak je bio gost na kongresu njene post-fašističke stranke, „Braća Italije“ (Fratelli d’Italia), i njih dvoje su se odlično slagali. „Vaši prioriteti su naši prioriteti,“ kako je rekla premijerka Italije. I u Britaniji i u Italiji, baš kao i u Francuskoj, oštar odnos prema imigrantima, azilantima, i izbeglicama uživa podršku među građanima. U Britaniji je u junu 47 odsto podržavalo plan „Ruanda“, a 26 odsto je bilo protiv. Jedina prepreka narodnoj volji i političkim planovima je zakon koji štite sudovi. U Britaniji je početkom novembra Vrhovni sud doneo odluku da je ceo plan „Ruanda“ protivzakonit. Premijer je reagovao izjavom da je sud postupio protiv volje parlamenta koji je suveren i koji bi trebalo da donosi odluke koje sudovi ne smeju da poništavaju. U Albaniji je Ustavni sud sredinom decembra doneo odluku da je dogovor sa Italijom protivustavan. Za razliku od britanskog premijera, albanski nije na Tviteru napao nezavisnost suda niti podrio pravnu državu. Jedan Balkanac je pokazao poštovanje za koncepte zapadnoevropske državotvorne tradicije.
Setimo se i pobede ekstremnog desničara Gerta Vildersa na parlamentarnim izborima u Nizozemskoj koji je na izborima u novembru osvojio četvrtinu mesta u donjem domu parlamenta; kao i uspona desničarske AfD u anketama u Nemačkoj (trenutno na 23 odsto), i skretanja udesno Hrišćansko-demokratske unije koja je na 34 odsto u anketama.
Kuda nas sve ovo vodi? Videćemo u junu sledeće godine, kada budu održani izbori za Evropski parlament. Jačanje ekstremne desnice, desnice, pomeranje centra i umerene desnice udesno su očevidni. Predviđa se uspon partija koje formiraju desničarski i ekstremno-desničarski blok u Evropskom parlamentu: „Evropski konzervativci i reformisti“ i „Identitet i demokratija.“ U trenutnom sazivu imaju 126 od 705 evroposlanika, ali ankete predviđaju da će dobiti 80, odnosno 90 poslanika. Mnogo toga može da se dogodi do juna, ali malo je verovatno da će bilo kakav događaj ići u korist levice ili liberala, niti da će moći da zaustavi pomeranje centra i umerene desnice nadesno. Naprotiv, sve što ima šansu da se desi, ići će u korist ekstremne desnice.
Mirko Dautović
Izvor: Novi magazin
