Остваривање својих интереса је циљ. Ка том циљу води разумевање контекста и способност да се држава прилагођава променама у окружењу. Ослањање на небеске формуле може једино да води ка самозаваравању. Национални интерес се остварује строго рационалним приступом у сагледавању себе, сопствене снаге и утицаја, као и разумевањем сопственог окружења. Своје последње јавно обраћање у форми говора Зоран Ђинђић је имао 21. фебруара 2003. године у Банском двору у Бањалуци. Слушали су га, потом су са њим и разговарали студенти Бањалучког универзитета. Три су тезе из овога Ђинђићевог говора посебно значајне, па их нужно третирамо као део митске вредности његове целокупне заоставштине, које у свим приликама, па и нашим актуелним, могу бити веома корисне за људе који се баве јавним пословима заједнице.
1. За сваки организовани систем је важно да разуме своје окружење
Да бисмо успели као систем, нужно је да реалистично сагледавамо себе и сопствену околину. Ђинђић наводи да, у случају државе, то окружење најпре чини регион којем држава припада, па континент на којем се налази, а на крају и цео глобус. Најједноставније речено – за систем је важно да је способан да рационално дефинише контекст и сопствене потенцијале унутар детерминанти које одређују дати контекст. То је предуслов за успех.
Уз реалистичност у сагледавању себе и свог окружења, неопходна је елементарна адаптабилност на промене које се у окружењу дешавају. Прилагођавање околини не подразумева слепо праћење сваког тренда који уочимо.
Али се у случају неспособности да се разумеју и прихвате трендови који воде суштинској трансформацији у окружењу јавља самоизолација која представља највећу опасност по државу. Остваривање својих интереса је циљ. Ка том циљу води разумевање контекста и способност да се држава прилагођава променама у окружењу. Ослањање на небеске формуле може једино да води ка самозаваравању. Национални интерес се остварује строго рационалним приступом у сагледавању себе, сопствене снаге и утицаја, као и разумевањем сопственог окружења. Управо такав приступ је Србији потребан данас, као што нам је био потребан у свим преломним догађајима у више од два века модерне српске државе.
2. Илузија је да национални интерес и држава нестају
Упркос утиску да су поједине супранационалне организације преузеле примат у савременом свету и да неке институције најутицајнијих држава имају већу снагу од многих држава, моћ коју везујемо за државе и за појам националног интереса остаје једна од кључних детерминанти и у нашем, глобализованом свету. На примеру Европске уније можемо јасно да видимо да иако суверенитет бива подељен, глас држава чланица се у убедљивом броју најважнијих питања третира као одлучујући. Држава је и даље кључни актер, њена улога и значај се не губи.
Патриотизам треба поставити као кључну реч у испољавању нашег колективног идентитета и односу према држави. Не национализам, не интернационализам, већ патриотизам. Будући да су патриотски сентименти вођени потенцијалним резултатом и реалним постигнућима у досезању националног интереса, то се патриотизам намеће као приступ који гарантује проверљивост урађеног. У национализму је много магле, много позивања на мотиве који могу бити увезани са јаловим постигнућима. Патриотизам је усмерен на резултат, зато је боље за себе везати патриотски приступ и осећај.
Уз патриотизам увек иде појам одговорности. Ђинђић нам у свом последњем говору из Бањалуке отуд и јасно поручује – етика одговорности уместо етике намера. Етика намера сугерише да је добра идеја којом смо вођени довољна чак и онда када не остварујемо резултат. Етика одговорности води нас ка постигнутом резултату као једином критеријуму на основу којег треба да вреднујемо своје делање. Етика одговорности усмерава нас ка сталном преиспитивању и могућем прогресу. Етика намера најчешће нас држи у месту или усмерава ка назадовању. Патриотизам и етика одговорности као њени темељни стубови српску државу би учинили ефикасном и правичном. То је још једна важна Ђинђићева порука, које се сећамо на годишњицу његовог убиства.
3. У националном је интересу да се рехабилитује позитивни појам политике
Често се, како у Србији тако и другде, могу чути критички и изразито негативни ставови људи о политици и политичарима. Ђинђић поручује да је највећа опасност од једног песимистичког описивања политике у томе да поштени и часни људи не желе да се баве политиком. Да часни људи беже из политике. И по овом питању је потребан заокрет – наш је интерес да се рехабилитује позитивни појам политике.
Политика се у суштини тиче доброг живота у једној заједници. Односећи се на питање организације и осмишљавања живота људи у заједници, управљања заједницом, политика је усмерена ка племенитом циљу сталног процеса решавања проблема са којима се појединци сусрећу у заједничком животу. Она је, тврди Ђинђић, инструмент за велике послове и од изузетног је значаја да на важне положаје дођу добри људи.
Једнако је важно обезбедити партиципацију грађана у политичком животу. Учествовању у политици претходи заинтересованост за политику. А она би по природи ствари требало да постоји знајући да чак и бављење музиком, математиком или пољопривредом на крају јесте повезано са процесима политичког одлучивања. Партиципирање не мора да значи директно ангажовање нпр. у политичким странкама, али оно подразумева да своје мишљење о бројним питањима која се тичу заједничког живота саопштавамо много чешће од гласања једном у четири године на изборима. Учествовање грађана у делиберацији и одлучивању које се тиче заједничког или општег добра ствара претпоставке да се развија позитивни појам политике. Ово је, такође, релевантна и важна Ђинђићева порука Србији.
– – – – – – – – – –
Нешто више од две деценије након убиства председника српске владе Зорана Ђинђића, његово дело, његова комплетна заоставштина и његова личност прерасли су у мит о Зорану Ђинђићу. У форми мита о Ђинђићу данас много боље разумемо и прихватамо његове поруке него што је то био случај док је био жив. Његов последњи говор у Бањалуци садржи драгоцене рефлексије о томе како и куда Србија треба даље. Пре двадесет и једну годину обратио се као да је обраћање припремао за моменат који данас живимо. Није довољно да се, поводом годишњице, тога само сетимо, потребно је да се дела.
Доктор политичких наука и члан Управног одбора Фондације „Др Зоран Ђинђић”
Владимир Павићевић
Извор: Политика
