„Да ли си на страни зла или на мојој страни, страни добра?“ Једном када дођемо до тога, нестају нијансе, дугорочни узроци насиља и постајемо праведници, борци у рату који се води хиљадама километара далеко
Призори из Израела и Газе путују светом. Kо жели, може да види сцене ужаса готово тренутачно преко друштвених мрежа и апликација. Баш као што разарају људску душу, које год вере биле жртве на њима, тако ти призори тресу друштва у која слећу. У трећој деценији 21. века, свет и његова друштва су већ били јако поларизовани. Питање „Да ли си за Израел или Палестину?“ не оставља пуно простора за нијансу а ни за неутралност. То је ново питање које дели друштва, и на нивоу грађана, али и на нивоу политичке елите. Исто тако, дели наше глобално друштво. У свим тим поделама, питање „Да ли си за Израел или Палестину?“ постаје идентитетско, постаје питање „Да ли си на страни зла или на мојој страни, страни добра?“ Једном када дођемо до тога, нијансе нестају, дугорочни узроци овог насиља нестају, и постајемо праведници, борци у рату који се води хиљадама километара далеко, али у којем ми учествујемо било на виртуелним трговима светског јавног мњења, било на улицама европских или северноамеричких градова.
РАТ ПРЕKО ГРАНИЦА
Разумљиво је да се такве поделе пренесу на израелску и палестинску/арапску дијаспору, али ове убилачке идентитете преузимају и људи чије порекло не води са Блиског истока. Рат у далекој земљи као да легитимизује чинове мржње према двема групама: Јеврејима и муслиманима. У предграђу Чикага, једну муслиманску породицу палестинског порекла, Ал Фајуме, је напао њихов станодавац. Отац је био на послу, мајка је повређена, али њихов шестогодишњи син Вадеа је избоден до смрти. По супрузи оптуженог, њен супруг је постао опседнут дешавањима у Израелу. Пратио је десничарске емисије на радију и интернету, чији су му водитељи утувили у главу да муслимани планирају устанак и у Америци, током којег би урадили оно што је Хамас радио Израелцима јутра 7.октобра. То објашњава и зашто је урлао „Ви муслимани морате умрети“ током своје заслепљености мржњом.
У Детроиту је убијена једна прогресивна и либерална лидерка јеврејске заједнице, Саманта Волф. Полиција је изјавила да њена смрт нема везе са таласом антисемитизма и насиља од почетка рата између Израела и Хамаса, али исто тако нису објавили било какве детаље истраге на основу којих би то могли да тврде.
На демонстрацијама подршке Палестини, Норвешкиња Мари Андерсен је држала плакат на којем се види како људска фигура баца плаву Давидову звезду у канту за отпатке, уз речи „Очистимо свет!“
Организација која се бори за права муслимана у САД, Савет Америчко-исламских односа, је након претњи смрћу и подметањем бомби морала да помери своју годишњу конференцију на непознату локацију.
Синагоге у Берлину, Бечу, Барселони, Сантјагу, Мадриду су ишаране антисемитским графитима, на оне у Берлину су чак бачени молотовљеви коктели. На пропалестинским демонстрацијама се скандира речима које реферишу Холокауст или битку у оази Хајбар између пророка Мухамеда и тамошње јеврејске заједнице. На пропалестинским демонстрацијама у Београду су се на Тргу Републике вијориле, поред застава Палестине, и заставе Новоросије, Путинове империје у изградњи, али и Северне Kореје. Ово све указује на уливање многих потока незадовољства у једну реку против акција израелске војске, што се може оправдати, али и против Јевреја уопште. Палестинска ствар неће бити помогнута слепим антисемитизмом, било нацистичке, било исламистичке варијације, што Палестинци и знају. Њихови гласови на друштвеним мрежама одбацују мржњу према Јеврејима, и инсистирају на томе да је њихов отпор против израелске окупације њихове земље. Али ту нијансу ће тешко сачувати у изливу мржње које призори из Газе само буде, јер она је већ тамо, а онда ће бити немогуће да свој покрет сачувају у очима западњачког јавног мњења, тј. главних медијских кућа. Од пропалестинских активиста и гласова се у сваком интервјуу тражи у првом питању да осуде поступке Хамаса од 7.октобра. То је предуслов да добију глас, али уједно и позиционирање целог разговора који следи у оквире који истичу израелске жртве а тек донекле палестинске. Арапи то препознају и одбацују унапред намештену игру, они усред интервјуа искачу из постављених шина и покушавају да отворе тему жртава у Гази и дугорочних узрока ових трагедија, што се доживљава као наметање теме и агресија, чиме је круг телевизијског перформанса довршен а предрасуда доказана – Арапи су насилни и у делима и у говору.
РУСKА РАЧУНИЦА
Утолико су им важнији њихови савезници из јеврејских организација које се боре за окончање израелске окупације Западне обале и људска права Палестинаца. Неколико стотина је упало у зграду америчког конгреса, не да би збацили демократију, него да би протествовали против безграничне подршке Вашингтона Израелу у његовој одмазди. Док су ови јеврејски мирогласници глава покривених кипама и талитима оплакивали уништење Газе и страдање палестинских цивила у стотинама, један републикански конгресмен је развио заставу Израела са балкона на галерији. Чак иако је америчко јавно мњење подељено око подршке Израелу, са приличним разликама између старосних група, амерички естаблишмент је истрајан у својој политици. То се видело исте вечери, када је амбасадорка САД у Савету безбедности УН-а, Линда Томас-Гринфилд, рекла усамљено „не“ бразилском предлогу резолуције која би позвала на ослобађање талаца, успоставила паузу у бомбардовању не би ли хуманитарна помоћ стигла у Газу, и осудила убијања цивила и терористички чин Хамаса. Томас-Гринфилдова је објаснила амерички вето тиме да у резолуцији није споменуто Израелово право самоодбране. Велика Британија је имала исту примедбу, али се мудро уздржала, баш као и Русија, из свог рачуна. Руски рачун у уздржаности јесте што је имала сопствени предлог резолуције, а и амандмане на бразилски предлог који би резолуцију учинили изричитијом у позиву на примирје али тишом у погледу осуде Хамаса. Москва је врло добро знала да Вашингтон, а и Лондон, не би пристали на такав језик, али да би арапски свет, а и велики део Трећег света генерално у томе видео дипломатске напоре Русије против западњачког империјализма. То су оне заставе и Северне Kореје и Новоросије и Палестине и Србије, којима се могу придружити заставе свих оних држава и покрета које често имају само једну заједничку ствар, али им је она приоритет: отпор и мржња према америчкој хегемонији а које храни дволичност Запада. На енглеском је из Kаира Западу то поручио јордански краљ Абдулах ИИ. Арапски свет чује поруку да су палестински животи мање вредни од израелских. Да арапски животи вреде мање од осталих. Да се међународно право примењује местимично. Да се људска права завршавају на границама држава, тамо где почињу друге расе, тамо где почињу друге религије. Kраљ Абдулах припада династији Хашемита, потомака пророка Мухамеда и изгледа да је наследио далековидост далеког претка. С упозорењем овог иначе америчког савезника да ће последица равнодушности према палестинском страдању бити губитак поверења у међународни систем, одакле је следећа станица хаос и одсуство поретка, се слажу многи у врховима западњачких влада. Високи званичник Стејт департмента, америчког министарства спољних послова дао је оставку и напустио америчку дипломатију у знак протеста против политике безграничне подршке Израелу.
ИНДИЈА УЗ ИЗРАЕЛ
Такву подршку је дала још једна земља, и то чланица фамозног БРИKС-а, Индија. Премијер Нарендра Моди је брзо и без увијања осудио Хамас и пружио пуну подршку Израелу. На друштвеним мрежама су испод званичних израелских саопштења најбројнији коментари подршке из Индије. Индија је и идеолошки и економски и безбедносно увезана са Израелом. Моди се може назвати првим од популиста новог таласа којима припадају и Бењамин Нетањаху и Виктор Орбан и Реџеп Тајип Ердоган и Жаир Болсонаро, и напослетку, Доналд Трамп. Сви ови политичари су дошли на власт упирањем прста у спољне непријатеље, али и налазећи унутрашње, нарочито у такозваној елити – образованим, лево-либералним, одрођеним космополитама и универзитетлијама који презиру свој народ. У спољашње непријатеље свих ових политичара изузев Ердогана, спадају муслимани. Палестинци, Индијци, емигранти, ИСИС, сви су они исти и ваља их подвргнути истим нехуманим методама. Није довољно познато ван Индије колико је јак покрет „Хиндутва“ који тера муслимане да се „врате“ у хиндуистичку веру. Насиље према муслиманима, и државно али и руље, се умногоме повећало од доласка Модијеве странке на власт. Нетањаху такође има обрачуне са истим демографским групама у Израелу – муслиманима и образованим држављанима Израела. Утолико се два режима боље разумеју, а нарочито у контексту предстојећих општих избора у Индији. На пролеће се предвиђа глатка Модијева победа, али мало појачаних тензија унутар земље сигурно не може да шкоди. На спољнополитичком плану, Индија се нада да се рат неће проширити. Жива или мртва, Палестина Модијевој Индији не значи ништа, баш као и већини неарапских земаља, али су Уједињени арапски емирати и Саудијска Арабија Индијини битни савезници. На самиту Г20, одржаном у Делхију у септембру, објављено је да ће се градити коридор који би прекоморски повезивао Индију са Абу Дабијем, који би се преко Саудијске Арабије и Јордана повезао брзом железницом са израелском луком Хаифом, а одатле би бродови пловили до Пиреја, Ђенове, Марсеја. Читав пројекат је контрапункт кинеском Новом путу свиле, и има подршку САД и ЕУ. Kоначно, увоз израелског оружја у Индију је, откако је Моди дошао на власт 2014, скочио за 175 одсто и тренутно износи нешто мање од две милијарде долара годишње. Разлози за блискост Тел Авива и Делхија су и економски и идеолошки и безбедносни.
Овакав геополитички рачун је присутан и у Африци, са акцентом на економију. Афричке земље не желе да се замерају израелским инвеститорима због неког далеког сукоба, а постоји и компонента расизма. Не Африканаца, већ Арапа према црним Африканцима. У покушају да се домогну Европе, ови људи долазе до Либије, Египта, Туниса, Марока, где их арапске власти третирају као нељуде, а у случају Либије, бивају чак и поробљени. Овог лета је објављено да су граничари Саудијске Арабије отворили ватру на групу избеглица која је покушала да уђе у земљу. Стотине Африканаца су убијене, жене силоване и бачене назад у Јемен. Црна Африка не може да види у Палестинцима себе као потлаченог, њен поглед се зауставља на расној категорији која је заснована на сопственим искуствима. Само једна земља се препознаје у палестинској борби, Јужноафричка република (ЈАР). Често се Израелу пребацује да је држава заснована на апартхејду, који је са великим „А“ управо спровођен деценијама у ЈАР. Седамдесетих је тај режим започео дводеценијску и успешну сарадњу са Израелом у нуклеарном програму, што Израелу заборавити неће партија Нелсона Манделе који је рекао да слобода Африканаца није комплетна без слободе Палестинаца. ЈАР је за сада једина земља која без рачуна, без расне или религијске везе, подржава Палестинце. Но, њен глас је један и далеко од пожарних ноћи у Гази.
Пише: Мирко Даутовић
Извор: novimagazin.rs
