Разговарала: Радмила Радосављевић
Готово десетак дана трајали су договори и разговори са Арсенијем Арсом Јовановићем за интервју, поводом новог издања његове књиге „Испретурана аутобиографија у 101 секвенци“, али је морепловац који је својим бродом „Галиола” као у неком грчком епу радознало и неуморно пловио светом и многим морима, изненада преминуо јуче, у среду 14. маја, не дочекавши објављивање свог интервјуа.
Књигу је посветио супрузи Илинки Чолић Јовановић и кћери Ана Клодији, и како је говорио у неформалном ћаскању, било му је важно да то поменем у тексту, као и људе о којима пише у овој књизи – пријатеље с којима се дружио, уметничке великане које је сретао, али и сељаке и рибаре с којима је делио неке, за њега, како је рекао, важне животне тренутке.
Посебно студенте: да су му његове године то дозвољавале, изашао би на улице да протестује заједно са њима, да их све загрли, да им пожели да да им израсту крила и да лете попут птица, тако је говорио.
Дан пре његовог одласка договарали смо се за избор фотографија из његове приватне архиве – инсистирао је да објавимо ону из Ровиња, где седи седи на клупи, са брода „Галиола”, као и неколико цртежа, сугеришући и како би требало да изгледа „прелом“ стране… Јако смо тужни сви у редакцији Данаса, и желимо да верујемо да ће, иако је отишао у своју последњу, вечну пловидбу, Арса Јовановић, уметник и човек који је имао храбрости да проживи живот као авантуру, „видети“ овај интервју у нашем листу. Слава му!
У својој новој књизи „Испретурана аутобиографија у 101 секвенци“, Арса Јовановић је записао:
„Пловио сам често свакојаким просторима, стварним и нестварним, онако како се то догађа у сну, тамо где нема ни весала ни једара, по којима се беспућима свести – најчешће тамо где је оно што називамо свешћу само површина над воденим безданом – бродићем успомена, без компаса и без крме. Ако је било шта у овом литерарном подухвату било намерно, онда је то био пристанак да пловим, како могу и колико умем, препуштен неспутаваним ћудима слободних мисли“.
Суочавао се са олујама, побунама и страхом од људождера – али је успио: Откриће Магелановог мореуза
А недавно представљање „Испретуране аутобиографије“ нашег великог позоришног, филмског, телевизијског и радио редитеља, писца, сценаристе, преводиоца, композитора и морепловца, било је културни догађај који је поред публике окупио и бројне поштоваоце, попут Виде Огњеновић која је говорила о његовој књизи, Лордана Зафрановића, Тихомира Станића…
Али, све што се може рећи о Арси Јовановићу у једном медијском „крокију“, заправо је врло мало у односу на то с каквом је снагом живео, и на дела која је дао нашој култури – био је редитељ у Народном казалишту у Задру и Шибенику, Народном позоришту и Југословенском драмском позоришту у Београду, његова „Корешподенција“ у Атељеу 212 записана је у аналима ове куће, радио је у театрима у Великој Британији, Њујорку, Бугарској…
Режирао је преко 50 ТВ филмова, драма и серијале емисија које су Архиву РТС-а оставиле непроцењив материјал, његове експерименталне радиофонске композиције освајале су светске награде, а као музички лајт мотив „присвојио“ их је славни Теренс Малик за своје филмове „Танка црвена линија“, “Дрво живота”, “Ка чуду”, “Книгхт оф Цупс”, “Воyаге оф Тиме”, ‘Скривени живот”…
Ново издање Јовановићеве „Испретуране аутобиографије у 101 секвенци“ (издавач је Удружење за културу повезивања „Мост арт Југославија“), води нас кроз његову узбудљиву животну авантуру, откривајући нам чудесни свет морепловца коме су сва мора и океани домовина. А у том свету, поред уметничких великана с којима се дружио, срећемо и дунавске и приморске рибаре, реку Ресаву и ресавске сељаке, сведочимо расправи о понижавајућем положају човека у нехуманим системима, у социјалној неправди, у политичким и верским идеологијама, у искључивости…
У последњем разговору за Данас, Арса Јовановић је говорио и о томе како се дрзнуо да напише ову књигу, говорио је о Сиру Тајрону Гатрију, Јосипу Кулунџићу, Михизу, Џону Хјустону, Кишу, Влади Петрићу.., о Србији која је са овом влашћу стигла до смрадних пропадалишта…
Бришу имена усташа, а враћају Шантића: у Мостару у току промена назива градских улица
Зашто се своју књигу назвали „Испретураном аутобиографијом“?
– Када сам се дрзнуо да пишем о свом животу, у мојој свести дуго није било слика из мог детињства. Једна за другом навирала су сећања из каснијих периода. Одрекао сам се хронологије и ухватио се за прву од безбројних епизода, отимао се од других које су ми се увлачиле у површину свести као они што се каче за воз у покрету. Немачки филозоф и теоретичар уметности Питер Слотрдајк рекао је да аутобиграфије немају почетак и крај. Почетак јер не можемо да одредимо тренутак свесности нашег присуства у овом свету, крај јер не знамо кад ћемо га напустити.
Препустио сам се непревидивим ћудима тока свести до оних граница до којих допиру ”тренуци свесности”. Испретураност прохујалих догађаја, као у неком лутријском бубњу, мења се брзином коју је тешко контролисати. То је први, турбулентни период рада на рукопису. Други је смиренији. Време посвећено драматургији књиге.
Аутобиографије углавном асоцирају на носталгију, не тако ретко и на патетику, па и неку дозу нарцизма аутора, а Ви сте превазишли жанровски оквир и „испретурали“ све што сте могли – кроз своје дневничке записе исписали сте узбудљиву сторију о уметницима и уметности, о људима које сте сретали, о пријатељима, породици, о морима и рекама којима сте пловили, о временима ратова и поратних промена, о некадашњој Југославији, о Београду и Ровињу, о биљкама, кулинарству…Шта је била Ваша намера кад сте кренули да пишете ову књигу?
– Није постојало ништа што би се назвало намером. Намере настају калкулацијом површинске свести. Ако је било какве намере, онда је то било настојање да се одупрем агресији површинске свести, да се колико могу препустим унутарњим бујицама њених доњих слојева, Из њих су на махове бљеснули догађаји, призори, гласови, вишеслојна осећања која из своје скровитости никад не би, да сам ”имао намеру”, изронила на површину.
У Вашој књизи „срећемо“ узузутне ствараоце и људе с којима сте делили живот – Хуга Клајна, Вјекослава Афрића, Јосипа Кулунџића, Владу Петрића, Борислава Михајловића Михиза, Данила Киша, Џона Кејџа, Драгана Бабића, Лив Улман, Борислава Пекића, Данила Бату Стојковића, Јагоду Буић, Кирка Дагласа, Милана Влајчића, Џона Хјустона, Теренса Малика, Мирјану Миочиновић, Бору Ћосића… Можете ли да издвојите шта је оно најважније што сте Ви доживели или научили у дружењу и сусрету са њима?
– Ваше ме питање доводи у недоумицу. Многи од нас годинама ”деле живот” са особом, или особама, а да су на крају мало шта ”научили”. Остало је толико мало трагова. Ако бисмо покушали да до тих трагова дођемо залаутали бисмо у нигднину, Ако човек, или жена, са неким дели кревет, тањир и кашику, то још не значи ништа. Неки краткотрајни сусрети остављају много дубље ожиљке. Као млад човек, редитељ-почетник, имао сам прилику да неколико сати проверем са митским Сир Тајроном Гатријем. Дубоку је бразду у мени узорао тај славни Енглез. Јосип Кулунџић подучавао ме је режији. То је време младости када су филтери пропусни.
Са Михизом сам се дружио и на копну и на мору, бразди је много, нису дубоке али имају посебан шарм. Дубље су оне које је преписка и сарадња са Теренсом Маликом орала по мојој свести. Кирк Даглас мала је и безначајна анегдота. Једног ручка са Џоном Хјустоном сећам се са смешком. Снимање Џона Кејџа у Музеју Савремене уметности, и ручак са њим, незазбораван је доживљај и не може се описати у једном интервјуу. О томе бих могао написати књигу. Интервју никад. Радо се и често сећам мог дружења са чудесним Владом Петрићем. У књизи сам му посветио неколико страница. Мој породични живот облио је мој живот и споља и изнутра, то је моје најдрагоценије благо.
Књиге академика Јована Делића 16. маја пред подгоричким читаоцима
Штампање књиге донацијом је помогао Теренс Малик, један од најавангарднијих и најконтроверзнијих филмских редитеља данашњице с којим сте годинама сарађивали. Како је бити пријатељ са њим?
– Зашто ме то питате? Зар је то неко велико чудо што сам са једним филмским магом склопио пријатељство? Дуго је Терренце, или Террy како га ми пријатељи зовемо, за своје филмове користио фрагменте мојих елекро-акустичких (акузматичкх, радиофонских или како већ именују ову уметност звука) . Тако је једна пословна веза прерасла у пријатељство. Упркос својој величини, Террy је изузетно скроман, повучен, неко би рекао стидљив. Никада нашу пријатељску и пословну пеписку не бих публиковао, јер бих га тиме повредио. Помогао ми је при издавању моје аутобиографије а када сам му послао страницу на којој се захваљујем што нам је помогао – није одговорио. Уверен сам да му се није допало што сам га помено као добротвора. Такав је Теренце Малицк, аутор чудесних филмова. Оставимо га на мору.
У „Испретураној аутобиографији“ су и Ваш први чамац Комбинат Спорта и Ваше прво бекство на пловидбу низ Дунав, брод „Галиола” с којим сте као у неком грчком епу пловили многим морима, упознавали ћуди његових дубина и људе разних националности, вера, култура… Да ли је живот заправо пловидба?
– Живот јесте пловидба ако то применимо као метафору. Али стварне, неметафорне пловидве, јесу живот. Живот, који је не тако ретко, мада не увек,
својом интензивношћу (радо бих користион бољу реч) надмашује живот на копну. (Да ли га надмашује?) Бескрајна разноликост живота на копну и живота на мору спречава ме да правим границу између ова два облика живота. Постоје авантуристичке пловидбе и у духовном животу. И Пруст је морепловац, и Леонардно плови. Има таквих морепловаца и међу нашим песницима. И међу људима које надмено називамо обичним.
Приче, легенде о морепловцима су романтизоване. Често и банализоване. Оба поменута морепловства покреће иста човекову потреба за открићима, за новим и сложенијим облицима живота. У мом случају, више од свега био је то покушај бекства од баналности свакодневице, извлачење из друштвених и иних баруштина у које нисам желео да утонем. Да немам толико година колико сам их наређао, данас бих, радије него икад, отпловио до краја света уколико и тај крај света није загађен. Од свих живих бића на овој мајушној планети једино су биљке и животиње сачувале свевишњи разлог свог постојања.
Још од првог бекства гуменим чамцем, Ровињ је био Ваш циљ, потом и матична лука, и други дом од ратних деведесетих. Зашто су баш Ровињ и Истра постали неко митско место у Вашем животу?
– Па живот је као коцкарница. Играте на један или други број па добијате или губите. Могао сам извући и Америку или Нови Зеланд. Срећом нисам. У општем заносу пресељавања из овог прашњавог и сувог света (метафора!) отишао сам са мајком у Ровињ. Подсећам Вас да је после историјског метежа око Зоне А и Зоне Б Истра припала Југославији. Из многих истарских места, у новим историјским околностима, доморици италијанске народности, одселили су се (да не кажем побегли) у своју матичну земљу Италију а своје куће оставили празним. Настао је вакум коме се није могло одупрети.
Вакум који је преко ноћи почео да усисава људе из многих крајева некадашње заједничке отаџбине. Догодило се притом, да се међу ”усисаним” нашло много спрских уметника. Раде Константиновић, Мића Попович, Зора Матић, Бруно Масцарели, Бора Ћосић, глумци, кућници и бескућници као и многи други па је тако настала чувена Ровињска уметничка колонија. Са водом сам се ородио још док сам учио да пливам у реци Ресави под зидинама Манастира Манасије па сам тако одлазак у Ровињ осетио као неки позив из искони да се вратим води.
Као професор на Факултету драмских уметности образовали сте бројне генерације студената. Како доживљавате данашње студенте и њихове протесте, колико је њихова лепота и Вас изненадила?
– И да својеврено нисам био професор глуме на ФД-у, осећао бих се делом те чудесне појаве. У једном народу, опростаченом као ниједан народ за који знам, овде, на корак од срца Европе и онога што називамо цивилизацијом, са међупонором који нас све неповратније удаљава од те Европе, догодило се нешто што више приличи књижевној фикцији него стварном животу. Да се све ово није заиста десило, да је било пука конструкција нечије литарарне фантазије, не бих помислио да би се тако нешто у живој стварности уопште могло догодити. А догодило се. Не напушта ме мисао да је реч о чуду.
Можда се и у људској пророди налазе скривени механизми самоодржања које има једно јабуково дрво из Јужне Америке о којем сам ових дана читао. Стабло на самрти рађа најлепши и најбогатији род у свом вишедеценијском животу. Стрепим да би такав род овде прождрале звери што су ископали смрадне јаме сопственом народу. Да ме године нису лишиле младалачке покретљивости, отишао бих у то раздрагано насмејано јато да их загрлим, да пожелим да им израсту крила, да све што је остало честито издигну изнад свих смрадних пропадалишта а градитеље њихове оставе да плове у баруштини свог измета.
Рођени сте у Краљевини Југославији, имате искуство живота у свим системима. Где смо као земља и као народ стигли са овом влашћу?
– Ових дана један јагодински квартет из Села Љубе (породица Јокић, дед, син и унук) упао је у септичку јаму и смрћу у фекалијама завршио своје
животе удишући гас амонијак. Симбол потонућа целе земље Србије у масовној гробници каквих је мало било у историји ове унесрећене земље. Јаме које копају они којима је поверена дужност (отели су се) да о земљи воде бригу. О таквим јамама. у Финској, Норвешкој или суседној Аустрији људи могу сазнати само ако отворе какву енциклопедију.
Септичке јаме у Сербији, многе стварне а метафоричних је безброј) знане су и ученима и непоученима. Земља Србија, са своја неколико милиона несретника, пропада неповратно у та ђубришта. Неким чудом из тог смрада, упркос амонијаку и фекалијама, ниче чудесно цвеће једног другачијег света. Генерација наших новорођених спаситеља. Зовемо их студентима. Они су више од онога што та реч данас значи. Иако су већ крочили у предворје историје, своје право име добиће тек у будућности кад се сеизмолошки потреси, које су изазвали, једном смире. Надајмо се без
проливене крви. То цвеће данас мирише. Пева, радује се. Скаче као нека чаробна лоптица-скочица са енергијом коју нисмо могли ни замислити као
могућну.
Цветови борци чија су оружја игра и смех. Цветови учитељи који покушавају да доведу к свести оне који још нису изгубили дар учења, успаване очеве и мајке, лоботомиране суседе и грађане који се тетурају као крпене лутке с последњим остацима разума. Да ли ће тај омамљујући плесни транс поништити смрад који нам зауставља дах? Надам се срећном исходу али не престајем да стрепим. Понекад, као да стиже између јаве и сна, изрони претећа Робеспијерова сенка. Може ли овај наш народ изродити такву грдосију, Робеспијера из његовог првог
јуриша на свеуништавајућу аутократију?
Какав однос имате према Вашој књизи сада када је она упловила у читалачку публику?
– Напустила ме је онако како књиге напуштају ауторе кад ови заврше са писањем. Писац остаје сам у испражњеним одајама своје свести. Књига више није у његовој власти ако је икада и била. Од тог тренутка. живот писца и живот књиге раздвајају се. То је као растава брака. Може писац колико год хоће да књигу држи у својим рукама али не може је, колико толико, држати у својој свести онако како ју је држао док је књигу писао.
Књига и писац постају једно другом странци. Књига се усељава у друге главе, приказује се туђој свести на начин који се никад није приказивала свом створитељу. Непрестана метаморфоза књиге која престаје кад више нема читалаца. Тада наступа смрт књиге.
Извор: Данас
