За сад се праве луди сви Вељовићеви пајтоси, колеге, кумови, партијски другови и колеге колумнисти из државних и продржавних медија. Нико да крикне, да макар закука за њим. Перу се руке. Нико не воли лисице, а сви су вољели паре и моћ
Вељовић је био „бог и батина“. Могао је да запосли, да заврши, да ослободи, да дојави, а могао је и да нареди да се испегла ко треба и ко не треба. Почео је користећи пендрек, а на крају се служио пером. Био је колумниста продржавних медија, штета је што његов ангажман није потрајао. Али далеко од тога да је Вељовић био Марко Миљанов, за кога је Данило Киш рекао да је „у педесетој години слави свога мача додао и славу пера“. Вељовић се није прославио ни пендреком ни пенкалом.
Кад се завршила премијера представе коју је писао мој пријатељ, кад је загрмио аплауз из крцате сале, пробијао се драматург до бине, а за руку га је ухватио стари прекаљени глумац и привукао га себи. Рекао му је: „Залетио си се, много си се залетио“. Била му је то најбоља лекција у животу. Да не полети, да се не занесе, да не осили прије времена. Сам себи да одреди мјеру.
Вељовићу и екипи није нико никад рекао „полако“. Њему су само аплаудирали, све јаче и јаче. Нико није смио ништа да (у)каже. Пред њима је био брисан простор, њихово је било само да дају гас. Медијски су се експонирали довољно, то што их препознају људи на улици дало им је за право да мисле да имају наклоност љепшег пола, а и полицајци и криминалци су се дивили таквих вођама, јер су могли све, а сад видимо да су једном ногом загазили у власт, а другом у криминал.
Такво корачање на крају доведе до терасе, на којој у бијелој трикмајици вођа коњице качи заставу штипавицама за ограду балкона. Наравно, у трикмајици, умјесто у униформи. Како и доличи лажним патриотама. Вељовић је доказ да не постоје самозване патриоте. Ко заграби руком у државни буџет или загази у криминал, никад не може бити патриота, јер такви музу државу, ојаде је дугорочно. То што се заклињу у државу и што се праве да је чувају, само је параван за бизнис, то је савремена опроштајница гријеха коју су сами себи бесплатно обезбиједили. Скупа одијела што носе, прескупа кола што возе, станови у којима се шире, све је то платио народ, а они присвојили.
Али Вељовић се издваја по једној ствари. Кад су сви схватили да су пали и да им је најбоље да изигравају нојеве и гледају своја посла, да гледају како да паре пребаце на рођаке и кумове, унучад и у иностранство, Вељовић се показао као једини који је нешто покушао. Он је стварно себе убиједио да је чисти патриота, он се лактао и гурао са „својом“ полицијом на Цетињу. Био је то доказ колико је отишао далеко, да мисли да ће пред њим они које је створио положити оружје и чекати команду. Мислио је да је њихов доживотни командант. Заправо је изгубио компас. Залетио се, а не зна да лети.
На крају, метнули су му лисице на руке. Могуће да је баш Вељовић учествовао у набављању тих лисица. Размотава се клупко, ко је коме дојављивао, ко је жмурио, ко је кога избавио и о јаду забавио. Вељовић је изгледа био једна од кључних полуга накарадног система. Али није било превеликог изненађења, ни одушевљења његовим хапшењем. Људе је било срамота. Јер, све више људи постају свјесни, у каквој су држави живјели и у каквој држави и даље живе. Да су стубови друштва трули, да се тоне у муљ све дубље, да је мало или ни мало чистих људи остало. Вељовић и екипа учинили су да нико више никоме не вјерује. Сви гледају у Нововића као у сунце. Не дај Боже и да Нововић зајебе, пукли би колективно.
За сад се праве луди сви Вељовићеви пајтоси, колеге, кумови, партијски другови и колеге колумнисти из државних и продржавних медија. Нико да крикне, да макар закука за њим. Перу се руке. Нико не воли лисице, а сви су вољели паре и моћ.
Вељовић није у затвору због писања. Али не би лоше било кад је већ у Спужу, кад има обезбијеђена три оброка дневно, много времена и не ометају га друштвене мреже и изласци, да „сједне“ и напише књигу. Није Малколм X, не надамо се ремек-дјелу, али кад би Вељовић развезао језик, кад не би писао из угла патриоте, већ из угла првог пендрека, кад не би домаштавао, већ кад би био искрен до коске, била би то добра књига. Имали би што да прочитамо. Времена има али петље нема. Није лијепо да му под прозор пјевају „Изађи мала“. Али било би лијепо да Вељовић пропјева.
Ђуро Радосавовић
Извор: Вијести
