Понос Љешанске нахије: Витеза Радуна опјевао и Његош

Сваки Радуновић из чувене нахије зна за чојство и јунаштво њиховог претка војводе Радуна, који је крв пролио за слободу своје отаџбине.

Од Радуна остала су покољења да причају наредним генерацијама о слави јунака, који је гинувши за слободу, исписао још једну страницу крваве црногорске историје.

Остала је и Кула Радунова, камена кућа славног војводе гдје се 23. маја 1691. године одвила велика битка против Османлија и значајна побједа црногорског оружја.

То је опјевао чак и Петар II Петровић Његош у „Горском вијенцу“ и то у завршној сцени чувеног епа.

Зато данас нема никог у Прогоновићима који не зна за чувене стихове о Радуну и његовој супрузи Љубици која му је лично помагала у боју, пунећи пушке: „Сам се Радун у кулу нагнао, и с њим жена његова Љубица, жена млада ама соко сиви, пуни пушке своме господару, Радун гађа с прозора од куле, седмину је на обор убио“.

Тог крвавог дана, прије више од 300 година, запаљена је Радунова кућа до темеља. У помоћ Радуну бјеше притекао Вук Мандушић, Вук Мићуновић, а били су ту и саборци из Загарача и села Трњина.

Вишевјековну традицију својих предака и славу црногорског оружја преносили су касније Радунови потомци. Тако данас четири улице у Подгорици носе имена Радуновића који су своје животе положили на олтар слободе Црне Горе.

Кула очувала црногорску традицију 

Ако вас некада пут нанесе да посјетите Прогоновиће, опиће вас дух старих времена кад се гинуло за слободу златну.

Дочекаће вас у кули старе столице, огњиште, гусле на зиду, а ту је и уговор из 1661. године који је потписан између Млетачке републике и Црне Горе. Војвода Радун тад је био заступник Комана, а уговор се чува у архиву у Котору.

А за све оне који први пут долазе у Прогновиће и за стране туристе, сада ће бити лакше да препознају ово знаменито мјесто – прије два дана на Кули Радуновој постављена је и спомен плоча.

Плочу је открио Миомир Радуновић, почасни предсједник удружења „Војвода Радун“, један од најзаслужнијих Радуновића који су жељели да на овај начин сачувају славну и вишевјековну традицију Црне Горе. 

Подсјетио је Миомир на крваве бојеве Радуновића којима није био крај током Османског царства – борбе су се наставиле и током балканских ратова, који су вођени на нашим просторима.

„Не заборављају Радуновићи ни својих седамнаест братственика, који су у једном дану погинули сви одреда 1862. године на Бановој долини, у Првом балканском рату. Јуначки је то био подвиг три сина Крста Николиног Радуновића који су погинули под барјаком Прогоновићке чете“, подсјетио је Радуновић.

Радуновић се захвалио општини Подгорица која је обновила Кулу Радунову.

„Ово спомен обиљежје симболизује борбу за слободу и предато је на одржавање и управљање ЈУ Музеји и галерије Подгорице. Ипак, треба нагласити да питање Куле још није ријешено на ваљан начин. Треба га, стога, без оглагања, ријешити“, закључио је Радуновић. 

Славни Војвода Радун завршио је живот храбро и неустрашиво, какав је углавном и био – погубљен је на Ситници, у Љешкопољу, 1724. године, заједно са 36 црногорских главара, од стране везира Ћуприлића.

А његово покољење за пјесму створено, које је у бојевима остајало без цвијета своје младости и на ивици демографског опстанка, посљедњих седам деценија се разгранало.

Сада са љубављу и поштовањем чувају традиционалне вриједности, слогу и чојство својих предака.

„Увјерен сам да ће знаменита Кула Радинова и дивна спомен плоча, својим културно-историјским порукама, трајно надахњивати будуће генерације и подсјећати их на слободарску прошлост Црне Горе и трасирати нове путеве друштвеног развоја у овој области“, закључио је Миомир Радуновић.