Пише: Атанас Ступар
Роман Мишела Уелбека* „Поништено“ у почетку се чита с благом знатижељом која произилази из равнодушности према судбинама других и неизвјесностима које чекају актере најављених догађаја. Иако обиман (600 страна плус Слово захвалности) роман је вјешто организован у седам дјелова означених бројевима у писаној форми. Дјелови имају по око десетак поглавља у просјеку дугих 7-8 страна. Поглавља функционишу као брзе пречице путем којих се сустиже и обједињује главни ток вишеслојне радње. Та поглавља су заокружена. Могу се читати и као кратке приче. Скицу романа представљам као охрабрење читаоцу да не посустане већ се стрпљиво и до краја прошета кроз шестотинастранични роман “Поништено”. Неће зажалити.
У аутентичној атмосфери француских градова, варошица, села Мишел Уелбек живописно осликава парадигме нашег времена. Не гњави превише политиком иако се у позадини приче она јасно оцртава. Уколико кадкад на том плану и претјера Уелбек уморног читаоца брзо враћа у живот свјежином природе и пејзажа које описује у нивоу великих романтичара и натуралиста Француске књижевности. Уелбек ће на једном мјесту рећи да Мопасан ништа није измишљао јер је Нормандијске пејзаже познавао боље него ико. Особеност Уелбековог описивања пејзажа усклађена је са брзином живота урбане Француске.
У роману “Поништено” политика и стварност се лежерно преплићу попут двоканалних завјеса на прозорима Уелбековог стана изнад Паришког парка Берси, омиљеног му мјеста. Завјесе су некад раскриљене, некад састављене, а некад преклопљене да би од дневне свјетлости сачувале ауторове крхке, симболичне снове. На јави Уелбек ће шетњама кроз парк Берси стизати до ликова свог романа а најчешће до искреног пријатеља Бруна Жижа министра економије и финансија Француске.
Роман “Поништено” прати предсједничку кампању у којој Бруно игра кључну улогу. Кампања је смјештена у 2027. годину. Кроз њу Уелбек открива и описује много драгоцјеније и дубље догађаје од оних који се одигравају у политици. Док периферија пуном снагом пулсира центар солира размишљајући у мјесту.
Пробијајући се из широке позадине Уелбек са изузетном хуманошћу описује људско старење и као животни биланс и као последњи дар животу којем се примиче крај. Лик Уелбековог оца, природом посла посвећеног безбједности Француске државе, послије можданог удара у живот враћају странице Балзакових дјела и таласање лишћа које посматра са своје терасе смјештен у инвалидској фотељи направљеној по мјери његовог тијела. Сличну, релаксирајућу улогу добијају описи разноликих професија и свакодневних ситница које поспјешују како распаде бракова тако и њихова крпљења. У крајњем сви ти догађаји послужиће чишћењу паучином прекривених породичних веза.
Као што до у детаље разграђује структуре глобалне политике, трговине, тржишта, међународног тероризма Уелбек истом минуциозношћу описује болести, напредак медицине и људске дилеме о животу и смрти. Блискост смрти оживљава сексуалне страсти и слободе чијим еротским кадакад и порнографским описивањима Уелбек није одолио ни у овом дјелу.
Уелбекови ликови успостављају комуникацију са свијетом
око себе како аутор наводи…“језиком који је ближе музици него артикулисаном говору“. Уелбек изводи закључак „читав живот је мање или више крај живота“…
Пишући о пропасти западних вриједности Уелбек не шаље директну поруку читаоцу већ га у меланхоличном тону обавјештава о проблемима свеприсутне отуђености којој је тешко сагледати и узроке и последице. Све се стапа у неку врсту борбе за прихватање ништавила и отпора ништавилу током тихог расплета животних надања, тежњи, нагона и унутрашње снаге да се живот достојанствено приведе крају.
Велике књижевности се дотичу политика и судбина малих народа без обзира што за њих нијесу написане. Горчине препознавања које слиједе из Уелбековог дјела откривају нам и нашу политичку стварност. Нормално је да ми као мало друштво немамо на књижевном пољу креативних стваралаца таквог ранга кадрих да нам једноставно и питко приближе што се друштву и појединцу уистину дешава.
Невјероватно је али истинито да је Црна Гора 2016. године имала ситуацију идентичну оној у коју Уелбек смјешта Француску 2027. године. И код нас се као и код Уелбека водила политичка кампања за марионетског предсједника државе (Филип Вујановић) у корист моћног премијера (Мило Ђукановић) . Баш као и код Уелбека у позадини су се догађале ствари од којих су страдали недужни људи. Код Уелбека стварни а не измишљени тероризам помаже владајућој странци да задржи мјесто премијера и предсједника државе.
Наши политички исходи нијесу добили никакве рефлексе у књижевном стваралаштву. Штавише актуелна књижевност бјежала је од стварности. Прагматичније јој је било да из литерарних ћумеза и ћорсокака испаљује идеолошке петарде попраћене тренутним, громогласним праском и димом који се брзо разилази.
Замислите што би се све могло написати о тој и осталим политичким кампањама у Црној Гори. Читали би о њеним жртвама, о новинарским злурадостима и подметачинама, лажним персонама и фалсификованим документима, о уцјенама, о криминално-политичким симбиозама, породичним расколима, друштвеним подијељеностима и искључивостима које се не завршавају ни када се објаве коначни резултати избора.
Када већ критикујем стање у друштву дужан сам да не заобиђем ни самог себе. Иако скромних стваралачких могућности никада нијесам жмурио на теме сличне Уелбековим. Уз извињење на овом неумјесном и претенциозном упоређењу рећи ћу да сам се усудио и књижевно приступио нашој политичкој стварности у реалном времену.
У новели “Кандидат за покојника” (35 страна) из збирке “Прасак у зеленилу” описао сам дешавања у Црној Гори током политичке кампање познате под именом “Државни удар”. Јунак приче је архитекта који једва саставља крај с крајем да би био ухапшен у полицијској акцији против наводних терориста који су припремали наводни државни удар. Новела, бар тако мислим, далеко је од било каквог политичког памфлета.
Пратећи суђење настојао сам да се кроз писање суочим са духом актуелног времена и судбином обичног човјека који преживљава искушавајући културу, самосвојност, слободоумност, освијешћеност средине у којој живи.
У својству савременика афере државни удар чији су детаљи како мени тако и најширој јавности били доступни искључиво преко ТВ преноса суђења, привођења искрених и лажних свједока, читања исказа полицајаца, слушања прислушкиваних разговора, ангажовања вјештака и разних мултимедијских посредника одлучио сам се да дам сопствени одговор.
Колико ли смо се само пута у афери државни удар горко насмијали подметнутим свједоцима и “доказима”, ражалостили се над судбинама сиротих, случајних долазника занатлија и ентузијаста у рано јутро на жељезничку станицу, згрозили над извјештајима вјештака који је тврдио да батерија мобилног телефона годинама може остати напуњена на цигло 99 % (онај један проценат је оставио да му се нађе за професионални образ).
Дакле пратећи јавно суђење осјетио сам се позваним да напишем нешто о друштву које га је приредило, атмосфери која му је погодовала и особи која је поднијела затворску казну. Књижевни исказ ми се наметнуо као једина могућност. Урадио сам га у сопствено име по налогу здравог разума.
Судије које су судиле „Државни удар“ и даље суде. Гледаоци који су пратили случај „Државни удар“ не извлаче суштинске поуке већ остају на својим навијачким позицијама нестрпљиво очекујући наставак у друкчијим околностима и са промијењеним улогама.
Данас се уз ослобађајуће судске пресуде, уз саосјећања с патњама и прогонима окривљених а понајвише Бранке Милић, уз трезвени и непристрасни поглед на политичке манипулације током преломног изборног дана на што још можемо подсјетити ?
Сјећамо се бајке о Госпи од језера познатој из легенди о моћном оружју, мачу у камену краља Артура који претходи свргавању неприкосновеног краља Утера Пендрагона који је владао 15 година, упола мање од ЦГ краља. Црногорска Госпа од језера по судским списима с опасним оружјем урања у непознато језеро на граници двије државе продужавајући владавину ЦГ краља за још 7 година.
Памтимо и вриштећу пропаганду ондашње владајуће елите која је по сваку цијену тражила главе опозиционих лидера на пладњу верификованом судском пресудом за тероризам и велеиздају.
И поред тога што се судски процес претворио у велику фарсу јавност је остала сускраћена дубљег увида у суштину афере “Државни удар” започете на дан парламентарних избора, 16. октобра 2016. године.
Из тих разлога сам и написао новелу “Кандидат за покојника” која је садржајем, стилом, метафором, надам се, увелико удаљена од површности и флоскула ондашње политике и њеног језика.
Поента је да и десет година послије преломног изборног дана наше друштво наставља да вријеме у коме живи или пројектује у далеку прошлост или га из те прошлости призива како би му потврдило политичка опредељења и интимна осјећања. Константно окрећемо леђа сопственом времену и индивидуи која у таквом времену више трпи живот него што га слободно живи. Тужно је што пијесак из наше друштвене клепсидре отиче мимо погледа савременика и умјетничких инспирација.
Иако смо последњих неколико деценија провели животе уз осокољена дјеловања тешких негативаца, уз завидан број афера, скандала, неразјашњених убистава, баснословних богаћења политичара нико се није одважио да напише ни најобичнији трилер о политици и криминалу, о пониженом и застрашеном народу као трагичном депозиту државе која је много пута доказала да то није.
Остали смо нијеми свједоци уходаних пљачки друштвених ресурса уз отворене пријетње да владајући неће никоме препустити своју златну коку то јест државу макар се за њу и из шуме борили. И нико ни словце о томе да напише. С разлогом не придајем важност краткоживућим, патетичним партијским саопштењима и по разним новинама и порталима разасутим колумницама.
Из потиштености постављам питање да ли смо као народ способни да оставимо културно-цивилзацијски траг о себи и свом времену или нам је захваљујући менталитету све Поништено?
Једном приликом Виктор Иго, велики Француски и свјетски писац и пјесник рекао је:
„Када би Француска нестала, могла би се реконструисати из Балзакове Људске комедије.“
Ми себи самима не можемо реконструисати ни оно што је јуче било. Нестала су нам чак и документа којима је законом било прописано архивско чување за неке одговорније и вредније генерације које ће доћи послије нас и наслиједити творевину коју им у јадном стању остављамо.
Наша комедија није ни људска, ни бирократска, ни идеолошка. Наша комедија се рађа из насилништва и ароганције моћника који опстају захваљујући злобама и трвењима посијаним у изманипулисаном и дезоријентисаном народу.
Међутим и таква каква је комедија, боље рећи трагикомедија, оригинално је наша и изузетно захвална за књижевно описивање. Штета што је олако предајемо забораву. Жалосно је што изостају ствараоци који би је приближили садашњим и будућим читаоцима.
Подгорица 26. 02 2026.
*
Мишел Уелбек је без сумње један од највећих живих писаца савременог свијета.
Овај текст је осврт на његов последњи роман “Поништено” који је из штампе изашао 2022. године. “Поништено” се између осталог бави предсједничком кампањом у Француској 2027. године и користима које је владајућој странци на дан избора донио неидентификовани тероризам. Но то није основно тежиште ни романа ни мог текста о роману.
С друге стране овај приказ се по принципу пуке аналогије савим узгредно дотакао и институционално пројектованог Државног удара на изборни дан 16. октобра 2016. године и користима које је непостојећи тероризам донио црногорским властодршцима.
Опаске о француском књижевном случају и нашем уживо преношеном случају превасходно су упућене инертној, индолентној, неангажованој књижевној сцени која не живи у свом времену већ паразитира у неком измаштаном времену без идеје да своје стваралачке потребе задовољи описом онога чему су били непосредни свједоци.
