Оно је последица цивилизацијски ретроградне праксе, настале на идејама „постистине”, „политичке коректности”, „ратника за социјалну правду”, нови облик шиканирања свих оних који се не слажу с мишљењем једне групације.
Конфликти су неодвојиви део друштвеног живота. Конфликт можемо да дефинишемо као сукоб две жеље (интереса) које се међусобно искључују. У том смислу конфликти су присутни између родитеља и деце, двоје супружника, шире породице, суседа, локалне заједнице, друштвених група. Конфликт треба схватити као сукоб жеља или интереса, а не као она понашања која користи неко ко жели да превлада у конфликту. Другим речима, агресивно понашање није само по себи конфликт, већ је израз конфликта.
У цивилизацијским оквирима постоје две врсте разумевања конфликта: оно које је цивилизацијски „више” и оно које је „ниже”. Виша врста се односи на конфликте, критике, дебате итд., који се врше из позиције самопоштовања и поштовања друге стране, било да је реч о појединцу или групи. Виши облик је могућ само онда када људи разликују другу особу од њеног понашања, мишљења, уверења, поступака или резултата тих поступака. Нижи облик је могућ онда када се не прави ова разлика, тако да се у спору напада друга страна као особа, личност, људско биће.
Напад на особу и аргументе
Ово разликовање је познато од античких времена као напад на особу (лат. ad hominem, ad personam) и као напад на аргументе које заступа друга страна, то јест на „ствар” за коју се она залаже (ad rem).
Када се у конфликтима напада „ствар” за коју се залаже друга страна, указује се да њена аргументација није логички исправна; да информације на које се позива нису истините; дају се супротни аргументи итд. У конфликтима у којима се напада личност саговорника довољно је рећи: Не слушајте ову будалу.
Док је у конфликтима ad rem осећање љутње легитимно осећање, јер је оно усмерено на промену понашања друге стране, за конфликте ad personam типична су осећања презира и мржње. У презиру се други доживљава као безвредан, због чега га треба исмејати, понизити, одбацити и игнорисати. У мржњи други се доживљава као зао и опасан, због чега га треба уништити – ако не физички, онда психички и социјално.
Из аспекта кохезије једне заједнице конфликти који су усмерени на ствар су конструктивни, док су конфликти усмерени на личност – деструктивни. У првом случају друга страна је противник, а у другом случају је непријатељ. Друштво у коме између њених припадника, појединаца и група постоји много непријатеља јесте „поцепана” заједница.
У домаћем политичком животу напади на личност су постали устаљена пракса свих укључених актера. Вероватно су медији који заступају нечији политички интерес најдаље отишли у том несрећном правцу. Понашање одборника у скупштини врви од напада на личност „непријатеља”. Вероватно је процењено да такво понашање оставља најповољнији утисак на бирачко тело. Када би бирачи и сами били на одређеном цивилизацијском нивоу, вероватно би кажњавали такво некултурно понашање. Али изгледа да никоме није стало до подизања колективне културе конфликта, већ напротив.
Виртуелне друштвене мреже омогућиле су сваком власнику налога да каже шта мисли о неком политичару или јавној личности, о неком његовом поступку који не одобрава, што у највећем броју случајева укључује увреде, етикете и друге облике напада на личност.
Идеје „постистине”, „политичке коректности”, „ратника за социјалну правду” и сличних идеологија доносе нам талас једне цивилизацијски ретроградне праксе, која се назива „култура поништавања” (енг. cancel culture). То је нови облик шиканирања свих оних који се не слажу с мишљењем једне групације, то јест не слажу се с одређеном идеологијом.
На мети јавне личности
Уколико се неко усуди да изнесе неко мишљење које није „политички исправно” на њега се сручи острашћена руља истомислећих која у својим коментарима дату особу исмева, дисквалификује, омаловажава и на крају бојкотује. То се посебно односи на јавне личности које имају велики број пратилаца, тако да њихове изјаве имају значајан социјални утицај.
Најагресивнији су они пратиоци који се на основу једне изјаве разочарају и презру некога кога су годинама поштовали. То чини да су многи застрашени могућим бојкотом, тако да одбијају да учествују у јавном дијалогу.
Без слободе изражавања нема друштвеног дијалога, а без њега нема здравог друштва. Политичаре вероватно не можемо променити, али у својим породицама можемо избећи нападе на личност и јасно указати, поштујући себе и другог, шта нам смета у туђем понашању.
Зоран Миливојевић
Извор: Политика Магазин
