Нисам ја против технологије, нисам ни човјек који је против туђица у сопственом језику. Ниједан љекар не може бити добар љекар, ако не познаје латински језик
Романи и збирке прича Горана Петровића су објављени у преко сто тридесет издања, од чега шездесет издања у пријеводу на француски, руски, шпански, њемачки, италијански, бугарски, словеначки, пољски, украјински, македонски, енглески, холандски, арапски и персијски језик.
Двадесетак његових прича је заступљено у антологијама српске приче у земљи и иностранству.
Горан Петровић је добитник више књижевних признања. Поред књижевне стипендије Фонда Борислава Пекића, важније награде су: “Просветина”, “Меша Селимовић”, Нинова награда за роман године, “Виталова”, “Рачанска повеља”, награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године, “Борисав Станковић”, “Светозар Ћоровић”, награда “Иво Андрић” за приповетку, “Лаза Костић”, награда за драмски текст “Кочићева књига”, “Златни крст Кнеза Лазара”, “Вељкова голубица” за цјелокупно приповедачко дело, Велика награда “Иво Андрић” за цјелокупно књижевно стваралаштво, “Станислав Лем”, “Григорије Божовић”, “Златна књига Матице српске”.
Члан је Српског књижевног друштва и Српског ПЕН центра. За редовног члана Српске академије наука и уметности изабран је 8. новембра 2018. Овог љета Петровић се будванској публици на Тргу пјесника у Старом граду, представио са своја два романа “Папир” и Иконостас”.
– Волим овај простор на Тргу пјесника, волим метеж и узбуђење. Захваљујући организаторима био сам на концерту на сцени између цркава. Уживам у тој размјени енергије.
Често се током вечери на Тргу пјесника за Вас могло чути да сте “живи класик српске књижевности”. Ви сте казали да Вам је најдраже што сте живи. Колико Вам прија, а колико смета титула класика?
– Све те ствари су пассепартоут, награде, комплименти, скупови који су направљени о вама. Суштина књижевности су, ипак, чин писања и чин читања. Чин онога колико ја улажем односно колико могу и чин читања који се некада одвија много далеко од мојих очију, у некој другој земљи на неком другом континенту. Постоји та одређена нит дебљине вилине власи која повезује. Чини ми се некада да осјетим тај дрхтај и то је оно што је за мене важно. Не могу да кажем да ми не прија нешто што је похвала или награда, али ево завршило се књижевно вече и ја ћу отићи на пиће.
Много туриста је било присутно на Тргу пјесника, један младић из Русије Вам је пришао и затражио аутограм. Знамо да сте радо читани у другим земљама, а посебно Русији и Мексику. Како доживљавате популарност у тим земљама?
– Не бих знао да Вам то добро растумачим. То су неке мијене које се дешавају од језика до језика. Некада један наслов веома добро прође на неком језику, али већ наредни не и обрнуто. Или се дешава нешто што бисмо могли да упоредимо са фениксом. Рецимо “Ситничарница” је имала два одлична издања у Француској, али то није било за велику похвалу. Ипак, послије 20 година се појавило треће издање и достигло је неки тираж који је за мене невјероватан у једној земљи која има тако велико тржиште. Ви можете бити срећни ако се два дана нађете у излогу књижаре у центру Париза. Ни то није нешто о чему ја размишљам. Ја заиста јесам имао преко стотинак књижевних вечери у иностранству. Виђети да ли је оно што пишем, у шта је најчешће инкорпорирано оно што сам ја, онај који је са овог простора, у чему је неко ђетињство, у чему је неки оквир који је непознат у некој другој земљи или се о њему врло мало зна, да ли он може да функционише на другом језику и у другој култури. То је једна велика степеница на коју сам закорачио, то је нешто што је мени било важно. Питање је како то функционише. Изаћи ће ускоро “Папир” и “Иконостас” у Мексику и мислим да ће “Иконостас” посебно бити проблематичан у том контексту јер тамо нико не зна ко је Деспот Стефан Лазаревић, као што ни ми многе ствари не знамо о другим народима. Не знам да ли ће он функционисати, али се надам да хоће зато што је важно да се преносе осјећања. А осјећања су свуда у свијету иста.
Током вечери сте истакли да дани које живимо нису наши, али их сматрамо нашим. Шта сте тиме хтјели рећи?
– На цивилизацијском нивоу ми полако губимо концепт. Ако га већ одавно нисмо изгубили и ако нисмо у концима које неко други покреће. Све се чешће разговара о ономе што се зове вјештачка интелигенција, да ли ћемо ми препознати тренутак када компјутери више неће радити за нас, већ ми за њих. Све што је човјек измислио он је то и посувратио. Од барута који је био користан, али је на крају служио за убијање, до интернета. Прије неких осам година сам прочитао да су нека истраживања говорила како је 20% онога што је на интернету чиста лаж. Да ли ћемо ми препознати тренутак када буде обрнуто, када буде 80% лажи и 20% истине? Бојим се да нећемо. Истина је да треба бити оптимиста јер се човјек кроз историју више пута нашао у ситуацији да сам себи копа јаму, али се некако и батргао из ње. Надам се да ће тако бити и сада.
Како доживљавате развој технологије и како ће утицати на књижевност?
– Нисам ја против технологије, нисам ни човјек који је против туђица у сопственом језику. Ниједан љекар не може бити добар љекар, ако не познаје латински језик. Сваки аутомеханичар има преко стотину германизама у свом говорном језику, некада је сваки поштар знао француски језик јер је то био језик пошта и дипломатије. Али, када у језику преовлађују туђице које замјењују ријечи које означавају осјећања, то је онда већ мало проблематично. Ја сам једном приликом, а давно је то било када је била популарна ријеч “кул” међу младима, бројао колико ријечи та ријеч покрива и дошао до преко 30 ријечи које су сличне, за неке бих могао рећи и исте, али тај одређени трептај ипак говори да су оне различите. Рецимо “кул” је бити срећан, али “кул” је бити и задовољан. Срећан и задовољан није исто, постоји једна мала разлика. Језик је попут харфе која има много жица, а онда ми, намјерно користим ову сљедећу ријеч, “дромбуљамо” на три.
Публици сте читали одломке из својих романа и једна реченица се издвојила, а то је “гријех јесте, али свједока нема”. Да ли гријех постоји само ако има свједока?
– Е па о томе свако треба да размишља, а то наравно важи и за писце. Мало сам ја тога написао мислећи конкретно на нечије непочинство. Успут ја својим јунацима који имају позитиван, али о онима који имају негативан преџнак, увијек дам нешто мало из себе.
Идеја за ове романе постоји већ 23 године. Зашто Вам је требало толико да је реализујете?
– Било је великих пауза, било је тренутака када сам мислио да то све треба бацити у канту за отпатке, било је много предомишљања како и са које стране почети објављивати. Преко 20 година се бавим тиме.
Претпостављам да сте истовремено радили на више романа, колико је то захтјевно?
– Тако је, радио сам истовремено на више њих. Када застанем на неком и не знам гђе ћу и шта ћу или када се тај један понаша као вода и почне да се разлива на три романа, ја застанем и радим неки други. Када ту застанем онда се вратим оном првом. Књиге ће излазити убрзано иначе не би могле тако излазити, али неке од њих су скоро завршене или су на двије трећине. Мислим да ће сада ићи лакше и брже јер сам се одлучио за неке ствари које ће бити исте у свим романима, чак и оне које су читаоцу мање важне, али су мени важне. Ријеч је о величини и типу слова, поднасловима, насловима. Више нема предомишљања око тога, они ће бити на тај начин исти, а различити.
Сљедеће године се навршава 35 година од романа “Савјети за лакши живот: роман уз кафу”. Како сада доживљавате тај роман и све ово вријеме које је прошло од његовог објављивања?
– Ја се нисам постидио те књиге пошто је то веома кратак рукопис, никада га нисам штампао наново у том облику, али је он ушао у пар мојих избора прозних текстова. Многи критичари то говоре, и не само они већ и “обични читаоци”, примјећују да комплетна моја поетика извире из те књижице. И она се понаша као вода.
Која је улога и који је значај књижевности данас у нашем времену које није наше? Како видите регионалну књижевност?
– Ја нисам више читалац какав сам био некада. Дуго сам радио као уредник у једној малој издавачкој кући при краљевачкој библиотеци гђе смо имали сјајну едицију поезије и то је можда једна од најбољих едиција поезије у Србији дан данас. Онда сам радио и у Службеном гласнику гђе сам радио књиге по позиву. Покушао сам да направим нека велика издања, нисам успио. Али јесам успио да направим неке едиције које живе и дан данас. Од тада, када сам се одлучио да се не могу пола дана бавити телефонирањем, пола дана читањем туђих текстова па да радим на свом тексту, тада сам почео да довршавам и заокружујем оно што сам започео. Ја углавном читам оно што је у функцији рукописа, примјери су разноразни. Ево сада читам једну књигу о односима Србије и Венеције у средњем вијеку.
Какви су били односи?
– Били су много живљи него што се иначе претпоставља. Рачуна се да се Венеција више држала онога што је ближе Медитерану, али је имала одличне односе и са копном.
Вук Лајовић
Извор: Вијести
