Нема ничег ни новог ни необичног у настојањима политичких партија да служећи се лицемјерством и обманама бирачког тијела покушају доћи на власт и опстати на власти. Необично је што су из арсенала разноразних партијских лажи најгромовитије оне лажи које се односе на државност Црне Горе.
Ево кратког списка политичких лажи највећег калибра:
– Ако ми не учествујемо у власти државност Црне Горе биће угрожена.
– Да није било те и те партије и тог и тог политичара Црна Гора не би постала независна држава.
– Те и те партије са тим и тим политичарима угрожавају опстанак државе Црне Горе.
– Ако се што прије не обрачунамо с тим и тим партијама преко којих долазе ти и ти утицаји Црна Гора ће скренити с проевропског пута.
– Црна Гора ће се кад-тад вратити својим правим коријенима јер је њена државност вјештачког типа.
Наводити изворе ових демагошких и острашћених прича значи на неки начин у њима и сам учествовати. Разуман човјек то не ради јер зна од кога потичу те бесмислице и шта им је циљ. Циљ им је да се у Црној Гори ништа не промијени. Циљ им је да се наше друштво не позабави моралом, законом, струком, економијом, културом да не покуша случајно свести рачуне с преварантима, пљачкашима, криминалцима, убицама. Иза бесмислица о угроженој државности, присутним на дневном нивоу, вјешто се скривају инспиратори свађа, подјела, подвала баш из редова оних с којима је држава дужна свести рачуне. Уз њих се са тим бесмислицама маскирају и људи неостварени ни у чему осим у јевтином политичарењу, историчарењу, патриотичарењу, сликарчарењу, пјесничарењу, новинарчарењу.. Квазиелите и људи инструирани од њих ћердају нам драгоцјено вријеме и могућност удруженог дјеловања. Лишавају нас најважнијих ресурса који нам као малом и хетерогеном друштву стоје на располагању.
Отужно је што се дуже од тридесет година предајемо медиокритетима и њиховим небулозама о држави. Поразно је што смо пристали да о држави као заједничком животном простору крајње лакомислено и аутодеструктивно расправљају, надобудни партијци и њихове дилетантске слуге. Државом нам се поштапају у сваком тренутку, на сваком мјесту, при свакој ситници и било којим поводом људи жељни медијске пажње, новца и моћи.
Захваљујући њима Црна Гора успјела је да обесмисли чак и основне атрибуте како државности тако и просвећеног друштва. Бесконачна распредања тема о историји и судбини црногорске државности никуд нас не воде. По правилу те приче остају грандоманске, високопатетичне и испразне. Фантазирањима и паранојама о значају „своје државе“ и њене „хиљадугодишње државности“ испадамо и смијешни и трагикомични кад год се суочимо с конкретним проблемом или задатком који треба испунити у реалном времену. Никако да схватимо да наша државност, наши друштвени интереси и просперитети нијесу везани за непрозирне таме историје. Путеви који нас чекају не могу се прочитати из црног густог талога заосталог у ћикарама кафа скуваних у политичким џезвама ни овога ни прошлога вијека. Савјети што треба да радимо не могу се дешифровати и пренијети из нових делфијских пророчишта Брисела, Вашингтона, Москве, Пекинга.
Једини прави одговори леже у нама самима који се сваког јутра будимо и пијемо кафу слушајући вијести из различитих извора. Свеједно је да ли те вијести слушамо у Црној Гори, у Монтенегру, у Српској Спарти, у оперетски познатом Монтевердеу „Веселе удовице“ Франца Лехара, у првој „еколошкој држави“ на свијету или испод нигдје тако плавог неба или пак у туристички брендираној „Дивљој љепоти“.
Зато прије но оглувимо од партијских запомагања над судбином државе знајмо да имамо неотуђиво право достојно живјети у свакој од наведених варијанти Црне Горе без страха од казне и осуде на присилни патриотизам. Појединцу припада право избора на било коју од свих могућих верзија државе која је службено именована као Црна Гора. Зато подржимо сваког да прихвати Црну Гору онаквом каквом је доживљава кроз лично и колективно искуство језика и културе којој припада. Најважније би било да притом појединац лично допринесе стабилности и напретку Црне Горе мимо откривања и потврђивања било њених заклетих „непријатеља“ било величања њених стамених „пријатеља“. Важније од свега је да у спознајама до којих дође појединац ужива на васпитан и цивилизован начин и да са њима ни у којој прилици не соколи хајкаче на неистомишљенике и људе других култура.
Ранко Рајковић
