Стиче се утисак да актери са Запада гледају на руску елиту као на банду криминалаца из 90-их, којој су само битне паре и којима треба запленити виле и јахте да се читав систем за тили час распадне. То није тако, иако њихове јахте и виле свакако постоје. Догодила се транзиција свести која је довела до постојања неколико идеолошких стубова у које руска елите верује и на основу којих поступа.
Дуго времена је изгледало као да се у оквиру руске елите боре две условне групе – либерали и јастребови. Радило се о једним те истим људима, који су с времена на време прелазили с једне државне функције на другу у периоду од две деценије, почевши од новог миленијума. Наводни либерали су наводно заступали развој економске моћи Русије унутар глобалне економије, интеграцију у глобалне финансијске институције попут Светске трговинске организације, подржавали су идеју стварања блока интеграција на постсовјетској територији, били су за то да у Русији треба да остане простора барем за мали део либералних медија, као и за повремене антисистемске протесте, који би служили као испусни вентил за незадовољство средње класе у великим градовима.
Напослетку, либерали су подржавали пројекат стварања системске илити лојалне либералне опозиције, која је требало да обезглави и остави без подршке антисистемску либералну опозицију у виду Наваљног и сличних актера. Јастребови су били њихова сушта супротност, они су чезнули за повратком територија које они сматрају да трајно припадају руском империјалном простору (неважно о којем се типу политичког система дате империје ради), иступали су у корист опсежне државне интервенције у сфери економије, за излазак из наднационалних установа као што су Савет Европе, за проглашење свих битнијих либерала иностраним агентима, за свођење односа са Западом (који они виде као монолит) на минимум.
У овој апстрактној структури руске елите, либерали су представљали економско-финансијски део, а јастребови војно-безбедносни. Владимир Путин се издизао изнад оба дела структуре као неутрални арбитар, који је имао циљ да одржи равнотежу и обезбеди развој руске економске, али и војне моћи. Либерали су изгледали привлачније млађем, образованом и урбаном делу електората, а јастребови старијој, мање образованој популацији која је осећала носталгију за Совјетским Савезом. У принципу, таква је слика приказивана просечном руском бирачу, а када се ове две групе саберу оне и јесу представљале апсолутну већину бирачког тела.
Међутим, овај статични и сувише архетипски модел није одражавао реалност еволуције идеја владајућих структура руске елите од њихове појаве 90-их до данас, када смо сведоци војне интервенције Русије у Украјини, као ни чињеницу да је економски део елите све време био потчињен војно-безбедносном и да му није могао парирати. Највиђенији руски опозициони активисти, као што је Наваљни, приказују врх руског руководства путем њихових положаја које су заузимали раних 90-их или касније, тако је Пригожин, који управља легалном приватном армијом војних плаћеника „Вагнер“, за њих „Путинов кувар“. Пригожин је своју каријеру започео за време транзиције, продавао је хот-догове са тезге, а претходно је провео девет година у совјетском затвору због крађе и преваре. Крајем 90-их он је већ поседовао елитне ресторане у Петербургу, које је посећивао тадашњи директор ФСБ-а Владимир Путин. Шта је погрешно у овој слици?
На први поглед ништа, јасно је да се ради о мутном типу из 90-их, са колоритном прошлошћу коју са њим дели и већина данашњих руских олигарха, али и политичких функционера. Ипак, грешка није у хронолошком навођењу чињеница, грешка је у статичном посматрању људске свести. Да, Пригожин је био ситни криминалац, осуђиван за такво дело, у једном тренутку заиста у неку руку „Путинов кувар“, али ко каже да тај конкретни човек на тај начин себе посматра, ко каже да он не може да се ослања у својим дејствима на одређена идеолошка уверења? Пригожин представља илустрацију човека коме су на почетку биле битне само паре, брза зарада, али који је прогресирао до команданта приватне армије коју Кремљ шаље на ратишта у Сирији или Украјини.
Заједно са његовим статусом, могла је да се мења и његова свест. Од преваранта и продавца хот-догова он је себе могао да почне да посматра као маршала Неја, Наполеоновог омиљеног војсковођу. Сличну еволуцију свести прошао је већински део руске елите. Од сумњивих људи из средњег нивоа совјетске номенклатуре до раскошних палата и тенковских дивизија на располагању, они су престали да буду материјалисти који само јуре новац, њима је било потребно нешто више.
Познати руски писац у стилу постмодернизма, Виктор Пељевин, написао је пре три деценије књигу под називом „Generation P“.
Тема су били у апсурдном кључу приказани скоројевићи стасали 90-их са увек истим обимом хедонистичких жеља – скупа западна кола, скупа западна одела, скупа западна жестока пића и, наравно, јефтине жене које личе на западне поп-звезде. То је био почетак, тада се згртао новац, тада су коване корупционашке везе, тада су стварана партнерства, па и другарства, која ће касније чинити окосницу политичког и економског система Русије. Нашавши се на власти, достигавши врх напредовања, њихова свест удара о зид – „Нешто недостаје, ово није довољно“. Код припадника генерације П који су тријумфовали над својим вршњацима из 90-их и освојили власт зјапила је празнина – „Куда даље, да ли је ово све што постоји“?
На помоћ им долазе идеје, које им дотад нису изгледале као потребне. Новац, секс, па и моћ, дају адреналински удар тек неко време, након тога и на то се огугла, али идеје, оне испуњавају човека већом важношћу и затамњују сазнање да си на крају крајева само преварант и продавац хот-догова. Ти можеш бити нешто узвишеније, ти можеш имати мисију. Нови владари, некадашњи припадници генерације П, излазе на ново тржиште, тржиште идеја. Оне се могу купити (јер у тим категоријама размишља постприпадник генерације П) у научним установама, верским установама, код политичких консултаната, историчара, самозваних филозофа, па чак и хералдичара.
Од продавца хот-дога настаје – мецена високе уметности, побожни ктитор храмова, рестауратор Руског царства, или пак обнављач совјетског, грандиозни геополитички ум, величанствени војни маршал, замишљени конзервативни мислилац, који заснива своје идеје на принципима друге половине 19. века. На Балкану, људи попут Карића, хармоникаша који је догурао до фресака на зиду своје виле и склепаног псеудоплемићког грба, делују једноставно смешно. Али Русија није смешна држава, њени деструктивни војни потенцијали не дају нимало разлога за смех, Русија располаже са више нуклеарних бојевих глава од целокупног блока НАТО.
Стиче се утисак да актери са Запада гледају на руску елиту као на банду криминалаца из 90-их, којој су само битне паре и којима треба запленити виле и јахте да се читав систем за тили час распадне. То није тако, иако њихове јахте и виле свакако постоје. Догодила се транзиција свести која је довела до постојања неколико идеолошких стубова у које руска елите верује и на основу којих поступа.
Први стуб је геополитички – Запад и Русија су пођеднако важни глобални актери, Запад понижава Русију не сматрајући је себи равном, Запад одувек покушава да уништи Русију, проширење западних институција у Европи представља егзистенцијалну претњу Русији, а Украјина је „меки трбух“ Русије без којег ниједна руска империја не може да опстане. За овим стубом крију се још и идеје да англосаксонски народи, њихове елите, имају посебно истакнуту улогу у конфликту са Русијом, те да су „Англосакси“ одговорни за распад Руске империје, Совјетске империје, а и да спремају распад Путинове империје. Ниједан историјски слом било које итерације руске империје није дошао изнутра, због незадовољства грађана изостанком правовремених реформи, сваки је дошао споља поткупљивањем пете колоне. Сходно томе, сваки протест треба да буде пресечен јер не представља искрено изражавање става дела грађана, већ дејство западних агентура које настоје уништењу руске империје.
Друштво није динамичан систем базиран на слободној вољи индивидуа и испреплетаних интерактивних утицаја различитих субјеката, већ је народ безлична маса која може бити обликована по жељи пропагандиста. Руској империји је објављен „хибридни рат“ (доктрина Герасимова) по коме политичка, економска и војна сфера представљају једно поље боја на коме је легитимна примена свих политичких, економских, па и војних средстава. „Англосакси“ представљају морску империју, а Русија континенталну, што подразумева да Русија тежи успостављању контроле над широким простором Евроазије од Лисабона до Владивостока, како би се одупрла утицају морске империје „Англосакса“.
Други стуб је верско-национални – Савремена Русија представља окосницу Свете Русије, саставни делови Свете Русије су источнословенски народи који творе „троједини народ“. Не постоје раздвојене руска, украјинска и белоруска нација, сходно томе Украјина, па и Белорусија, што се не сме рећи јавно због Лукашенка, јесу лажне државе које су створили „Англосакси“ у циљу поделе Свете Русије. Света Русија се рађа у 10. веку, чином крштења кнеза Владимира, и нема свој крај, рат између Русије и Украјине смело се пореди са зађевицама локалних феудалаца у 12. веку, али и као свети рат против порочног и декадентног западног утицаја. На другом стубу почива оно што се зове „руски свет“ и само Москва, као „трећи Рим“, може бити центар Свете Русије, то не могу бити ни Кијев, ни Минск, зато Белорусија и Украјина морају, на овај или онај начини, бити присаједињене Русији. Концепције Трећег Рима и Свете Русије имају и своје духовно тумачење, никако не повезано са политиком, али у овом случају оне представљају искључиво легитимизацијску основу за коришћење политичких и војних инструмената од стране савремене Русије.
Трећи стуб је империјални – само високо централизована власт, која се налази у рукама малог броја људи може одржати јединство Русије као највеће светске империје. Кијев, Минск, Талин, Рига, Вилњус, Алма-Ата и сви остали центри постсовјетских република представљају провинцијалне, губернијске центре велике руске империје, које је она из темеља изградила и који по праву поседа њој и припадају. Центар политичке, економске, културне и војне моћи налази се у Москви и сви остали споредни центри морају прихватити њен примат.
Власт не може бити смењива јер је Русији нужна чврста власт која држи њене огромне територије на окупу, демократизација значи распад државе. Империја се мора ширити, она мора повратити своје изгубљене територије, рат је природни инструмент за експанзију империје, нарочито ако њени губернијски центри теже да се придруже противничкој империји „Англосакса“ и тако дугорочно спрече повраћај историјских територија руске империје. Власт у Русији је континуирана, она почиње од кнеза Владимира у 10. веку и предаје се као штафета до Владимира Путина, сходно томе Путин је наследни владар непрекидног низа владара руске империје.
У том погледу на историју кроз призму континуитета цар Николај Други, кога су стрељали бољшевици, и Лењин, који је то стрељање омогућио, чине један трајни ланац имперске власти, који се наставља Стаљином, Хрушчовом, Брежњевом, Горбачовом, Јељцином и прелази на Путина. Међу њима нема никаквих противречности као поглавара империје и зато је потпуно нормално да постоје и споменици Лењину и, нови скромни који се ту и тамо појављују, Стаљину заједно са киповима посвећеним разним руским царевима или средњовековним кнежевима.
Четврти стуб је евроазијски – он се надовезује на први и трећи идеолошки стуб, али је у супротности са другим стубом „руског света“. Евроазијска идеја представља Русију као издвојену евроазијску цивилизацију са већим сличностима са Монголијом или Кином, него са Немачком или Италијом. Овај стуб је изразито антиевропски, постулира се да је окретање Русије Европи у 18. веку био катастрофално погрешан потез, те да Русија нема шта да преузима од декадентне, демократске Европе, пошто има свој засебни пут развоја. Евроазијска идеја је замишљена да буде привлачна неевропској периферији велике руске империје – Кавказу, Средњој Азији и Далеком истоку.
Други стуб му противречи јер се он базира на словенском етносу и хришћанској православној вери, а јасно је да су разне словенске нације део европске цивилизације, да се и данас тако осећају, те да је хришћанство, које је потекло са Блиског истока, свеједно најтврђе укорењено у Европи, а не у Азији. Упркос овим супротностима, различити представници руске елите на основу свезујуће империјалне идеје ипак функционишу заједно – једни имају визију обнављања Свете Русије у политичком смислу, други велике евроазијске империје, првенствено окренуте према кинеској империји. Заједничка тачка евроазијске идеје и идеје „руског света“ јесте антизападњаштво.
У складу са свим вишеизложеним фактима, политички представници Запада греше када посматрају руску елиту као легло грамзивих корупционера из 90-их. Реч је о људима који су кроз две деценије непрекидне власти у својој свести усвојили сасвим другачији начин размишљања од оног који их је на власт довео. То је посредно потврдио и канцелар Аустрије, Карл Немахер, после састанка са Путином када је изјавио да се председник Русије „налази у сопственом свету ратне логике“. Без увијања га је допунио премијер Италије, Марио Драги, констатовавши да је бескорисно разговарати са Путном, јер он одбацује све конструктивне предлоге примирја са речима „није још време за то“. Како би се разговарало са Путином и његовим уским кругом људи од поверења (министар одбране Шојгу, секретар Савета безбедности Патрушев и шеф генералштаба Герасимов) прво се мора разумети начин на који они виде свет.
Западни лидери сматрају да је Путин учинио нешто незамисливо страшно започевши рат у Украјини, Путин и његово окружење не деле тај поглед на ситуацију. У оквиру доктрине хибридног рата Русија поступа исто у Украјини као што су САД тамо поступиле 2014. године, она враћа контролу или, сад после два месеца рата, покушава да врати контролу над периферијом своје империје коју су „Англосакси“ својом препреденошћу и лукавством, кроз изрежиране и лажне протесте, преотели. За Путина не постоји никаква Украјина, па ни Украјинци, то је само прелазна фаза ка обнови велике руске империје, макар од распада СССР-а и прошло тридесет година, а савремена Русија у више наврата до 2014. године признала Украјину у њеним међународним границама. Путин је предложио САД-у план поделе сфера интереса у Европи, на сличан начин као што је то било постулирано у тајном додатном протоколу пакта Молотов-Рибентроп, који је претходио Другом светском рату. Сједињене Државе нису пристале на овакав договор, након чега је Путин решио да војним инструментом изреже своју сферу интереса у Европи. Остало ће већ у блиској будућности постати историја.
Алекснадар Ђокић
Извор: Преокрет
