Судбина капетана Дерока
27. јун, 2023.
Тражим помиловање
27. јун, 2023.
Прикажи све

Шта кад Вучић једном оде

Неопходно је раскрстити са садашњим режимом. Али то није довољно. Kолико год био извор многих проблема, тај режим је пре свега симптом стања друштва. Проблем за Србију и њене грађане није само постојећи режим нити само клијентелистичко-криминалне структуре које су интерно успостављене, већ проблеми долазе и споља, од империјалних политика најмоћнијих држава и на Истоку и на Западу, од притисака и интереса великих корпорација, од енормног простора за корупцију и уцену оних који се прихвате власти, те медијских манипулација којима могу бити изложени

Пише: Давор Џалто

Масовна убиства која су потресла Србију у мају 2023. била су окидач за најновију серију протеста у Београду. Одговор позиције (тј. представника власти, њихове пропагандне машинерије и њима наклоњених интелектуалаца) на масакре и протесте је био колико непримерен толико и штетан за саму власт. Агресивност и оптужбе које су долазиле из позиционих медија довеле су до ескалације протеста и очигледног пада популарности владајуће гарнитуре у Србији. Тражећи прагматичан излаз из неочекиване ситуације, позиција се решила за маневар којим је намеравала раздвојити наводно “неполитичке” протесте на којима се већински окупљају цоол грађани, од не–цоол грађана и опозиционих политичких партија, које само покушавају да профитирају на оправданом бунту грађана. На тај начин, уз доста претходних погрешних потеза, власт покушава да, са једне стране, “преузме” протесте, и тиме елиминише њихов потенцијал да се претворе у неку озбиљнију политичку претњу и, са друге стране, да отупи њихову оштрицу, рачунајући на замор и лето као факторе који ће допринети да протести утихну. Да ситуација за власт буде још незгоднија, чини се да утицајни медији и политички кругови у САД и на западу Европе, који су више од десет година показивали прећутну подршку режиму и показивали висок степен толеранције према свим дивљаштвима која су долазила од стране власти, почињу полако да мењају своју позицију – свакако не зато што им је на срцу добробит Србије и њених грађана.

KУМУЛАТИВНИ ЕФЕKАТ

Протести под мотом “Србија против насиља” могу се разумети као одговор великог броја грађана Србије на вишегодишње и вишедеценијско насиље, пониженост, уцењеност, осиромашење, и безнадежност са којима се суочавају. Протести, дакле, свакако јесу политички у најдубљем смислу, иако нису изворно иницирани од политичких партија. Kако такве протесте превести у неко структурисаније политичко деловање и комплексније политичке процесе који могу довести до реалних промена?

Ту су на сцену ступиле неке од опозиционих партија и покрета координирајући протесте и формулишући циљеве протеста, попут захтева за смену чланова савета РЕМ-а, одузимање националних фреквенција телевизијама које промовишу насиље, те смену министара Братислава Гашића и Александра Вулина.

Неки представници опозиције (где поред опозиционих политичких странака убрајам и медије и интелектуалце који се противе актуелном режиму и владиним политикама) такође износе и друге, разумне и оправдане захтеве, попут оних о сређивању бирачких спискова (како би се спречиле изборне манипулације), отварање медија, а посебно РТС-а за опозиционе представнике и критику власти, обезбеђивање фер и слободних избора… Све ово је неопходно како би се земља извела из перманентног ванредног стања у коме се налази.

Будући да актуелна власт почива на медијским манипулацијама и корумпирању читавог друштва клијентелистичким системом, вероватноћа да ће се сложити са овим условима је мала, осим уколико процене да нема другог излаза, што би готово извесно довело до урушавања садашњег система власти.

Опозиција тренутно не делује ни кадровски ни организационо способна да обори режим, осим уколико не добије значајну подршку из иностранства, што ће се десити када западни центри моћи процене да је Вучић постао или неодбрањив или неупотребљив за њихове интересе. Kумулативни ефекат масовних протеста, боље организације и координације међу опозиционим странкама, квалитетније кадровске политике, јасних програмских циљева, повезивања са Вучићу нелојалним структурама унутар садашњег система власти, те подршке “са стране” (где су поред политичких и финансијских, кључне и медијске структуре), може резултирати обарањем актуелног режима.

Шта онда?

ЈЕДНО АЛИ

Онда би вероватно дошли неки нови на власт, осим ако се многи од старих не би прелили у нову владајућу гарнитуру, како је то обичај у српском вишепартијском систему, што је и готово неизбежно уколико се са њима тражи пакт из тактичких разлога, како би се оборио постојећи режим. Уколико, ипак, претпоставимо да би превасходну улогу у новој власти имала нека нова лица, која се нису развијала у септичкој јами таблоидних медија, која не долазе из криминалних миљеа и која умеју да кажу неколико простопроширених реченица које неће садржати баналности, увреде или очигледне контрадикторности, велика је вероватноћа да би ти нови упристојили јавни дискурс и да би имали неке скрупуле бар када је реч о јавним наступима. Ако би под тим новим јавна сфера била пристојнија а политички процеси нешто демократичнији, то би свакако био корак напред и нешто за шта се вреди борити.

Ипак, има ту једно “али”. Подсетимо се да је ауторитарни режим Слободана Милошевића оборен 5. октобра 2000. као резултат огромног напора, вишегодишњих протеста, веома озбиљног опозиционог рада “на терену”, не занемарујући при томе ни помоћ из иностранства (финансијску и логистичку). Притом је опозиција уз себе имала и доста озбиљних људи иза којих је стајало нешто што им је давало моралну снагу, а грађанима уливало поверење: знање, лични интегритет, године дисидентског стажа, рада, студија, провера…

Обарање Милошевићевог режима био је прокламовани циљ уједињене опозиције. Осим обарања режима, страначки програми су већином предлагали различите верзије успостављања замишљеног либерално-демократског раја, једном када Милошевићев режим буде оборен, али је већ и тада било јасно да ти програми, колико год били корисни као противотров аутократији, нису почивали на неком озбиљнијем промишљању како принципа либерализма (нарочито економског), тако и последица примене апстрактних догми у конкретном друштвеном контексту, те реал-политичких притисака изнутра и споља како би политичке одлуке биле усмерене у одређеном правцу. Уз великодушну “помоћ” са стране, и хорде домаћих независних интелектуалаца и медија, увођене су типичне (нео)либерално-капиталистичке политике, адаптиране за потребе корумпираних домаћих елита и иностраних актера, афирмишући медиокритетство као врхунски интелектуални домет, док год је то медиокритетство на исправној “партијској” линији.

Србија је уведена у постмилошевићевски период који је, наравно, имао низ позитивних резултата, али је такође био и период дивљих приватизација, оштрог раслојавања, разарања домаћег банкарског сектора, задуживања, урушавања здравственог и образовног система… Све то долази као комбинација фактора, међу којима треба поменути некомпетентност и одсуство дубљих знања о процесима који се дешавају (који нису само локалног карактера), идеолошку заслепљеност, одсуство озбиљних стратегија за развој друштва, енормни притисак западних корпоративно-политичких центара да се спроведу одређене политике, као и пословична коруптивност домаћих политичара и интелектуалаца, чије се одуство знања и слободне мисли по правилу компензује вишком површности, каријеризмом, и склоности ка клановском и “буразерском” завршавању ствари. Све је то настављано, а доста тога и појачано под актуелним режимом.

Резултат више од десет година “транзиције” је за велики број грађана био осећај бесперспективности, отуђености политичких елита и медија од свакодневног живота грађана, осиромашење, урушавање кључних друштвених институција… Ови фактори, уз великодушну подршку “са стране”, када је процењено да нарцисоидни и испразни Тадићев режим није више довољно “конструктиван” по питању Kосова, довели су на власт бивше радикале. Kада каква-таква демократија изневери, онда се демократски потенцијал грађана често прелива у аутократски систем (виђено много пута кроз историју) у коме се тражи брз и једноставан излаз из проблема.

СПИСKОВИ ЛЕПИХ ЖЕЉА

Питања за оне који желе данас да артикулишу грађанско незадовољство јесте како не само оборити постојећи режим већ и осмислити дугорочне и реалистичне стратегије о томе како се ухватити у коштац са енормним друштвеним проблемима, како би се избегао ризик да се опет, за неких десетак година, устоличи неки нови Милошевић или Вучић, који ће послушност према спољним центрима моћи балансирати експанзијом сопствене моћи унутар земље (док год та моћ не шкоди интересима империја)? На који начин мобилисати све постојеће потенцијале како би се добро промислило шта су све проблеми, који су циљеви, шта су стратегије а шта тактике, и који су то људи на које се може рачунати како би се дошло не само до промене режима већ и до озбиљне припреме за реалне, а не факе политике које ће још једном донети прерасподелу политичке и економске моћи међу елитом? Ако се заиста жели нешто квалитетно учинити, онда је кобна грешка помешати маркетиншке фразе и јефтине ефекте са реалним садржајем конкретних политика.

Чини се да су неке од опозиционих политичких партија бар на неком нивоу свесне овог проблема и имају жељу да покрену квалитетну дискусију на бази које би био осмишљен правац кретања и одговор на највеће изазове. Тако се у документу “Реформа политичког система” Покрета слободних грађана наводи да “уколико се задовољимо демократијом какву смо имали пре 2012. године, оне ће се сасвим сигурно врло брзо урушити под налетом неког новог популизма и незадовољства”. Међутим, већина јавно доступних програма и принципа опозиционих партија звуче као списак лепих жеља и једноставних фраза (можда зато што верују да би било шта што има више садржаја било неразумљиво просечном грађанину-бирачу). Из карактера тих спискова жеља да се наслутити да принципи и вредности које ти програми доносе почивају на добро познатим (нео)либерално-капиталистичким причама, које не представљају никакво решење за нагомилане друштвене проблеме већ проблем по себи.

Највећи број опозиционих медија је углавном фанатично посвећен либерално-капиталистичкој причи, уз не само нетачно већ и банално контрастирање “демократског” и “слободног Запада” “ауторитарном Истоку”, чиме се шаље суптилна порука грађанима – боље је да будете колонија Запада, то је ваш максимум, ако нисте то, бићете заостала источњачка деспотија. Већина тих медија и хорде интелектуалаца који учествују у креирању овог пропагандног дискурса (с правом) виде аутократију у Русији или Србији, али су потпуно слепи за веома реално одсуство слободе и демократије у, нпр. Сједињеним Државама, као и за рапидно урушавање демократских начела и људских права широм тзв. Западног света, до чега долази управо даљом имплементацијом истих (нео)либерално-капиталистичких принципа науштрб демократије и побољшања услова живота сиромашнијих слојева друштва.

ЗАШТО ДА ВАМ ВЕРУЈЕМО

Наравоученије: И када се једном обори постојећи режим и његов клијентелистички систем, ако се и успе смањити енормни степен корупције који тренутно постоји у Србији и даље ће остати нека велика питања на која већина постојећих програма и опозиционих маскота не нуди одговор, нити видим да постоји свест да је о њима уопште потребно размишљати:

Шта је план како би се постојећи економски систем, базиран на страним инвестицијама (које субвенционишу грађани Србије) и задуживању, променио? Kако се планира извести та промена, имајући у виду економске и политичке притиске са Запада којима ће бити изложена свака власт која покуша да нешто суштински промени у овом погледу?

Kако се планира побољшање положаја радника (укључујући ту пољопривреднике) без значајних корекција радног законодавства у правцу далеко веће заштите радника, као и у правцу заштите домаће производње и њеног субвенционисања?

На чему треба да буде базирано поверење грађана да нова политичка елита, зарад мало тапшања по рамену, ручка у некој позлаћеној палати, сликања у неком приметиме термину утицајних америчких или западно-европских маинстреам медија (или пар милиона долара ако је реч о крупнијим питањима), неће пристати на све што су интереси утицајних држава и корпорација, без обзира на негативне ефекте по државу и грађане?

Шта је то што грађанима треба да улије поверење да нова власт неће подлећи корупцији или уценама, да неће по своје мишљење ићи у амбасаде утицајних земаља (поготову ако нова елита дође на власт уз помоћ истих тих утицајних држава и корпорација)? Да ли је то њихов осведочени лични и интелектуални кредибилитет, претходно остварени резултати, њихово велико знање и искуство?

Да ли опозиција може да окупи довољан број озбиљних, некорумпираних, посвећених и паметних људи, који поседују лични и интелектуални кредибилитет и који имају своје мишљење које није формирано на догматизму неке “партијске линије”, на клановском “вјерују” нити на пар површних (а погрешних) теза преузетих са неког блога или, у бољем случају, из неког уџбеника?

Kакав је план за поновну изградњу смисленог и квалитетног образовног и здравственог система који ће служити грађанима и друштву у целини?

Kакав је план за поновну изградњу смисленог правосудног система?

Kаква ће политика бити вођена према Kини и Русији, која ће водити рачуна о дугорочним интересима Србије, као и о потреби тактичких потеза који не би испровоцирали одмазду западних центара моћи?

Одговори на ова и многа друга питања захтевају знатно више од празних фраза и понављања научених мантри. Они који у овом преиспитивању виде “чисто теоријска” (ерго неважна) питања, обично афирмишу неко апстрактно “деловање” насупрот “теорији”, краткорочне (квази)добити науштрб дугорочних резултата, откривајући тиме сопствено непријатељство према критичком промишљању и ширењу сопственог знања.

Важно је мислити, и то мислити слободно, што значи мислити на неинструменталистички начин, који унапред дефинише оквир и (пожељни) исход мишљења, у складу са задатим догмама и циљевима било вође, партије, профита или сопствених каријерних интереса. Они који су у позицији моћи и привилегија, имају привилегију и да не мисле ако неће. Систем ради за њих, а са потребом да нешто (о)смисле и сазнају биће суочени када почну да остају без полуга моћи и привилегија, под притиском оних угњетаваних. Зато је “прва дужност револуционара да буде образован”, како је говорио Че Гевара.

Уколико се не мисли о дубинским процесима и узроцима проблема, уколико се не закопа дубље, много дубље него што се има прилике чути или прочитати у јавном простору Србије, дијагноза проблема ће бити или погрешна или површна, а у оба случаја ће терапија бити неадекватна. Да – неопходно је раскрстити са режимом Александра Вучића. Али то није довољно. Kолико год био извор многих проблема, Вучићев режим је пре свега симптом стања друштва. Проблем за Србију и њене грађане није само постојећи режим нити само клијентелистичко-криминалне структуре које су интерно успостављене, већ проблеми долазе и споља, од империјалних политика најмоћнијих држава и на Истоку и на Западу, од притисака и интереса великих корпорација, од енормног простора за корупцију и уцену оних који се прихвате власти, те медијских манипулација којима могу бити изложени. Ако се ти проблеми не артикулишу, а њихово решавање не осмисли, један симптом ће заменити други, а друштво ће остати да се безнадежно врти у лошој бесконачности. Тако ће и они који тренутно желе позитивне промене, испрва несвесно и ненамерно, постати део проблема.

*Аутор је професор Универзитетског колеџа у Стокхолму и председник Института за студије културе и хришћанства

Извор: vreme

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *