Na granici između Poljske i Belorusije tu i tamo se začuje po neki pucanj. Tako to obično biva kada se mladi graničari zaklinju na bespogovornu odbranu svoje otadžbine. Ali to je opasno, jer sitne varnice na granici s neprijateljskim susedom mogu brzo da se pretvore u vatru.
Taj sukob kao pod lupom pokazuje sve slabosti Evrope i cinizam politike moći, ne samo u Rusiji i Belorusiji, već i u Poljskoj.
EU i njene slabosti
Otkako je veliki izbeglički talas 2015. godine razotkrio linije razdora u Evropi, u Briselu nema toksičnije teme nego što je izbeglička politika. Spor oko azila, migracije i zajedničkog zakonodavstva, žešći je od rasprava oko novca, zaštite klime ili bilo čega drugog što deli države.
Svaki novi pokušaji da se uspostave zajednička pravila su propali: kome je dozvoljen ulazak u EU, ko ima pravo na azil ili ko treba da dobije privremenu zaštitu, koje zemlje primaju koliko izbeglica i koje socijalne usluge moraju biti pružene – oko svega toga se neprestano diskutuje.
Kada se na dnevnom redu nađe izbeglička politika, nacionalizam preuzima diskurs. Pritom niko ne treba da se krije iza „Brisela“. Taj politički neuspeh izazvala je zlonamernost nekih zemalja-članica. Zajedništvo i svaki napredak pre svega su sprečavale Mađarska i Poljska.
Sada kada Varšava traži pomoć EU, tamošnja vlada pre svega misli na novac za izgradnju zida na granici. Zajedničkog prihvata ili razmeštanja izbeglice sada nema, a za to je odgovorna Poljska, koja je uvek odbijala solidarnost, a sada joj teško pada da apeluje na komšije.
Cinizam u Moskvi i Minsku
Ko je prvi došao na ideju da se izbeglice koriste kao ljudsko oružje za tu novu vrstu hibridnog rata protiv Evrope – vladar u Kremlju ili diktator iz Minska? Pametna podlost te ideje više podseća na Vladimira Putina, nego na vladara iz Belorusije, koji ponekad deluje brutalno. I ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov može se videti kako se ceri kada sugeriše da bi EU sada probleme sa izbeglicama na poljskoj granici mogla da reši kao što je to ranije učinila sa Turskom. Stari politički profesionalac poznaje slabosti svojih protivnika.
Lukašenko, međutim, sada u ruci ima prvoklasni instrument iznude – optužbe za nehumanost i trgovinu ljudima u mafijaškom stilu ga se svejedno ne dotiču. On je ionako pion Moskve i nema nikakav ugled koji bi mogao da izgubi. Dosadašnje sankcije Brisela za njega nisu baš bile bolne. To bi moglo da se promeni samo ako bi EU uvela ozbiljnije zabrane za izvoz. Ali do sada se od toga uzdržavala iz obzira prema građanima Belorusije, kao i prema sopstvenim kompanijama.
Licemerje u Varšavi
Poljska u međuvremenu ostavlja utisak kao da je bezbednost zemlje akutno ugrožena. Predsednik je već razgovarao i sa NATO, kao da njegovoj zemlji preti opasnost od mongolskih konjaničkih hordi Džingis Kana.
Velika buka u Varšavi je, međutim, pre svega propaganda. Do sada je nekoliko hiljada izbeglica naselo na plan vlade u Belorusiji. Ti ljudi koji se smrzavaju i koji su ostali bez svega, sada bi trebalo da budu pretnja za 38 miliona Poljaka? Takve tvrdnje su jednostavno apsurdne.
Ali granični spor je veoma dobro došao vladi u Varšavi koju predvodi Stranka prava i pravde (PiS), koja nije dobro prolazila u nedavnim anketama, jer su mnogi Poljaci počeli da joj okreću leđa – zbog zabrane abortusa, neprijateljstva prema Evropi i demontaže vladavine prava. Da bi se suprotstavio tom trendu, Jaroslav Kačinjski, lider stranke PiS i zamenik premijera, oslobodio je prvi talas ksenofobije i nacionalizma, što opoziciju dovodi u tešku poziciju. A sve u skladu sa starim pravilom, prema kojem dobra kriza ne sme ostati neiskorišćena.
Gubitnici su ljudi
Gubitnici u toj ciničnoj igri su ljudi, koji po hladnoći i mraku sede u šumama na poljsko-beloruskoj granici i dalje ne mogu ni napred, ni nazad. Vlada u Varšavi čak ni humanitarnim organizacijama ne dozvoljava da im priđu, kako bi im doneli ono najpotrebnije. To je protivno međunarodnim konvencijama – ali i stranka PiS veruje da nema ugled koji bi mogla da izgubi.
Sa druge strane, Evropska unija bi trebalo da prestane slepo da se solidariše sa Poljskom i da izvrši pritisak na vladu da doprinese humanom rešenju za ljude na granici, možda i uz pomoć međunarodnih organizacija. Ostalo je onda stvar pregovora – sa zemljama porekla i tranzita izbeglica, sa Rusijom i Belorusijom. Treba brzo nešto učiniti, jer bliži se zima – a sa njom i opasnost da tamo uskoro bude još mrtvih.
Barbara Vezel
Izvor: Dojče Vele
