Вашингтонски досадашњи учинак сугерише да су САД боље у вођењу рата него што умеју да се позабаве оним што долази након рата
Пише: Метју Карнитшниг, из Приштине
Млађи брат Џорџа В. Буша био је збуњен.
„Значи ви сте Албанка?“, упитао је Нил Буш некадашњег косовског амбасадора у Вашингтону Вљору Читаку, током вечере у најотменијем приштинског хотелу прошлог јула. „Да“, одговорила је брату бившег америчког председника, који је неколико сати раније управo пристигао у Рејнџ Роверу који је возио приватни шофер из суседне Северне Македоније.
„Али уколико сте Албанци зашто се ваша земља зове Косово?“, запитао се зачуђени Буш. Био је изненађен када је сазнао да његовог брата сматрају херојем на Косову због заговарања независности у време док је био председник 2008. године.
Није да је та размена неколико речи много значила. Попут парадирања других истакнутих Американаца који су продефиловали земљом током последњих четврт века, Буш није дошао у град да учи о Косову. Дошао је да заради као део групе коју предводи пензионисани амерички генерал Весли К. Кларк настојећи да инвестира у енергетски сектор.
Током година, Косово – мајушна балканска држава коју су Вашингтон и његови савезници из НАТО истргли из Србије 1999. како би зауставили текући геноцид над етничким албанским становништвом – могло је да посведочи долазак поприличног броја Американаца коју су ту потражили своју срећу.
Аутопут којим је Бушов шофер прошао на путу до Приштине из Северне Македоније тог дана, на пример, изградио је конзорцијум предвиђен америчким грађевинских гигантом Бехтелом по цени од више од 700 милиона евра. Али као и други велики инфраструктурни пројекти које су предводили Американци у земљама у које је Вашингтон ушао уз грмљавину топова, деоница од шездесет пет километара била је оптерећена прекорачењем трошкова и корупцијом. У јануару ове године, косовски министар који је надгледао испуњење овог договора осуђен је на три године затвора зато што је платио преко 50 милиона евра више за градњу пута.
Без обзира на негативан публицитет који је донео скандал, неупитно је да је Косово било добар избор за велики број америчких пословних подухвата који су тамо остварени. Да ли је само Косово од тога заиста имало користи је много сложеније питање, питање које би требало да размотре и Вашингтон и Украјина пошто Кијев покушава да убеди Американце да остану укључени у послове ове државе, између осталог и у помагању гигантског посла обнове инфраструктуре коју је уништила Русија.
Америчка помоћ се сагледава као кључна не само док бесне борбе већ и након њиховог окончања – без обзира у ком облику се то буде десило. Ипак Украјина би требало да буде свесна свег бремена које ово носи. У сваком сукобу у који су САД биле укључене последњих деценија, од Ирака преко Авганистана, до мајушног Косова, екипу за поспремање предводила је Америка интернешенел. Током времена, међутим, политичка воља Вашингтона да остане укључен у дешавања у страним земљама уобичајено је опадала када велики бизнис исцеди оно што се исцедити може на основу америчког присуства.
Како се примиче друга годишњица опште инвазије коју је покренуо руски председник Владимир Путин, америчка подршка виси о танком концу, пошто је Конгрес подељен око тога да ли би требало упућивати додатну помоћ.
„Шта људи мисле да ће се десити на крају Руско-украјинског рата?“, упитао се Џо Скербороу, некадашњи републикански конгресмен који је сада телевизијски водитељ, у својој недељној емисији у којој је заговарао слање додатне помоћи Кијеву. „Ко ће извести обнову? Еквадор неће обновити Украјини… Сједињене Државе ће бити тамо. Амерички бизниси, амерички уговорци, можете само да набрајате даље. Бићемо на лицу места да обновимо Украјину и Американци ће зарадити много новца од тога“.
За Украјину, задатак да обнови своју нарушену инфраструктуру представљаће тешки, генерацијски изазов. За корпоративну Америку, то ће бити само још једна пословна прилика. А уколико би Косово могло да послужи као било какав водич, Украјинци би требало да буду опрезни шта прижељкују.
„То је једна од највећих мистерија: како је земља попут Америке која је уложила знатне ресурсе и политички кредибилитет да би осигурала да Косово постане функционална држава једноставно одустала?“, пита се некадашњи косовски министар који је посматрао САД на делу у његовој земљи током више деценија. „Американци су једноставно заборавили на Косово.“
Након што топови утихну
Амерички учинак на страни последњих деценија упућује да су оне боље у вођењу ратова него у бављењу ониме што долази после рата. Једно од упечатљивијих сећања на америчку инвазију и окупацију Ирака, на пример, јесте блиска сарадња која је постојала између вашингтонских елита, државног спољнополитичког естаблишмента и америчког бизниса као што је градитељски гигант Халибартон и Блеквотер, компанија из области безбедности.
Амерички неуспеси у градњи нација (nation building) можда не би требало да су изненађење на местима као што су Ирак или Авганистан где је локално становништво било не баш задовољно марширањем америчких војника. Али Косово је друга прича.
Под један, Косово је мајушно, отприлике величине једне трећине Белгије, са 1,8 милиона становника што је много мање од ширег подручја Брисела. Са бруто домаћим производом од око десет милијарди долара, Косовска економија је мања од једне чевртине економије Вермонта, најмање америчке државе по економској активности. Другим речима, направити разлику на овом подручју не захтева да САД проспу хиљаде милијарди долара као што је то учињено у Авганистану и Ираку.
Поврх тога, становништво воли САД, којима приписују да су отерали омражене Србе током косовског рата са много већим северним суседом 1999. године. Земља је пуна споменика, авенија и тргова посвећених америчким званичницима који су помогли добијање независности, од некадашњег америчког председника Била Клинтона преко његовог државног секретара Мадлен Олбрајт, до Кларка, који је био врховни заповедник НАТО током рата на Косову. У једном тренутку влада је озбиљно промишљала да именује језеро по Доналду Трампу.
У Приштини, престоници, постоје и улица и споменик посвећени Бобу Долу, преминулом америчком сенатору и једном приликом републиканском председничком кандидату (који је углавном заборављен у Америци) и главном заговорнику косовске ствари.
Чак и обични Американци који посете земљу дочекују се са ентузијазмом који је упадљиво не-европски. Косовари воле да се похвале америчким посетиоцима причама о свој деци рођеној после рата која носе имена „Клинтон“ или „Мадлен“.
Приврженост је узајамна. За читаву генерацију америчких званичника Косово стоји као пример (неки би истакли као једини пример) вашингтонског доласка у правом часу кризе и исправном извођењу стране интервенције. „То је део онога што осећамо да смо постигли у дипломатској служби“, рекао ми је ветеран са Косова који је већину своје каријере провео на истакнутијим дипломатским положајима.
Осећај оствареног подухвата је још опипљивији после америчког ужурбаног повлачења 2021. из Авганистана, још једног места где су десетине америчких дипломата чежљивих очију веровало да „могу да направе разлику“.
„Многи од нас истичу Косово са осећајем поноса“, признао је један амерички дипломата.
Али да ли би требало?
Изгубљен случај
По најобјективнијим мерилима, амерички ангажман на Косову није донео много успеха.
Док су САД расуле много новца у овој земљи, поглед изблиза упућује да су вашингтонски приоритети били у већој мери одређени краткорочним америчким пословним интересима него обезбеђивањем земљи онога што јој је стварно потребно да се развије.
Најочитији пример тог неуспеха је електроенергетска инфраструктура земље. Једну генерацију пошто је окончан његов рат са Србијом, косовско снабдевање електричном енергијом и даље зависи од две расклимане електране на угаљ, од којих је старија почела да ради 1962. године користећи турбине компанија Вестингхаус и Џенерал електрик. Електране, смештене недалеко од Приштине које се сматрају великим загађивачима у Европи, испуштају непрекидни млаз браон смога због кога је град један од најзагађенијих на континенту.
Једноставно речено, чак и након више деценија америчке помоћи и подршке, земља остаје економски и политички изгубљени случај. Косовска стопа незапослености је међу највишима у Европи, и просечно износи двадесет седам одсто током деценије до 2022. године, делимично зато што многи људи раде на црно. Иако је стопа недавно опала, незапосленост остаје крупан проблем.
Слаби економски изгледи подстичу младе људе да одлазе у великом броју, те отприлике осамсто хиљада грађана живи у иностранству, највећи део њих другде у Европи. Иако многи шаљу новац назад на Косово, егзодус је учинио економију земље зависном од дознака, које су непоуздани и неодрживи извор дохотка који чини око 15 одсто бруто домаћег производа. Косовске миграционе недаће ће се по свој прилици погоршати ове године након што Европска унија одобри безвизни режим за Косоваре који посећују Унију.
„Косово остаје једна од најсиромашнијих држава у Европи“, стоји у закључку недавне анализе немачке агенције за међународну помоћ о изгледима ове земље која је суморно штиво. „Масивни друштвени и економски проблеми спутавају развој земље“.
Не само да Косово има међу најнижим бруто домаћи производ по глави становника у Европи и стопу сиромаштва од преко 20 одсто, већ га море и корупција и политичка превирања.
Хашим Тачи, популарни некадашњи државни лидер, кога је амерички председник Џо Бајден једном упечатљиво означио као „косовског Џорџа Вашингтона“ је сада на суђењу у Хагу за наводне ратне злочине. И односи између косовско-албанске владе и српске мањине на северу погоршавају се последњих година упркос присуству снага НАТО мировњака које броје скоро 4.500 људи.
Прошле недеље, косовски премијер Аљбин Курти и српски председник Александар Вучић пренели су своје зађевице у Уједињена нације у Њујорк, где су Срби оптужили косовску владу за „кампању етничког чишћења“ након што је централна банка [на Косову, прим. прев.] прописала политику искључивог коришћења евра. (Док Косовари већ користе евро као своју де факто валуту, многи Срби на северу и даље обављају своја плаћања српским динарима.)
Амерички протекторат
У марту се обележава двадесет пета годишњица интервенције коју су предводиле САД на Косову. Ипак, у сваком погледу, држава, која је прогласила своју формалну независност од Србије 2008. године, и даље остаје амерички протекторат.
Америчка највећа војна инсталација на Балкану смештена је око сат времена јужно од Приштине на нешто преко четиристо хектара које обухвата војна база позната као камп Бондстил.
Удаљена локација Бондстила и скромна величина завредиле су да се гарнизон поспрдно назове „Заборављени батаљон“ у круговима америчке војске, али трупе које су ту стациониране су једина брана која стоји између Косова и Србије. Косово је и даље у процесу стварања сопствене војске – уз америчку помоћ. Очекује се да ове снаге броје око пет хиљада активних војника и три хиљаде резервиста.
Иако Косово има скупштину, премијера и председника, већина Косовара са којима сам разговарао каже да је право седиште моћи у земљи у америчкој амбасади.
Импозантна грађевина од челика и стакла која се надвија над вештачким језером у центру Приштине, комплекс америчке амбасаде који се простире на око шест хектара, више изгледа као седиште компанија у америчким предграђима него као дипломатско представништво.
Но, уз прошлу репутацију, великим америчким играчима на Косову као што је Кларк није потребна помоћ амбасаде да би отварали врата.
Прошлог лета, пензионисани генерал био је у граду са Нилом Бушом и Павелом Валневом, генералним директором бугарског порекла чикашке транспортне компаније Амери Фрајт системс, да покуша да добије подршку косовске елите за пројекте геотермалних извора енергије.
Задесио сам се за суседним столом у сали за ручавање приштинског Свис дајмонд хотела када је Кларк поздрављао своје госте. Забави су присуствовали бројни истакнути косовски политичари, пословни људи и други угледници, укључујући Ненси Зодерберг, вишег званичника Националног савета за безбедност током Клинтонове администрације.
Кларк је објашњава бурну историју Косова Бушу који је деловао помало ошамућено.
„То је дирљива прича о људима који су само желели слободу“, рекао је генерал. Буш је желео да зна како су они постали муслимани.
„Људи су само људи“, рекао му је Кларк. „Уколико сте желели да стекнете образовање под османском влашћу морали сте да будете муслиман“. Шта је са Србима? „Срби су озлоглашени по томе да нису лојални једни другима“, наставио је Кларк. „У НАТО сам имао троје непријатеља: Србе, колебљиве Европљане и Пентагон“. Сви су се смејали.
Без обзира на генералово поштовање према косовском духу, Кларк није крио своју фрустрираност према садашњој влади и њеним неуспесима да омогући напредак његових пословних подухвата.
Када се Читаку, некадашњи косовски амбасадор у Вашингтону која је сада опозициони политичар, пожалила на оно што је описала као посебно очигледан пример корупције званичника под садашњим режимом, Кларк је понудио да позове Кристијан Аманпур, популарну водитељку Си-ен-ена, која је некада радила у овом региону. „Да ли знате Кристијан?“, упитао ју је.
„Оно што сам научио на Балкану јесте да је свака теорија завере тамо тачна“, каже Кларк. „Источна Европа је змијско гнездо“.
Кларк, Буш и Валнев нису одговорили на захтев за коментар, док је Читаку одбила да коментарише своје учешће на вечери.
„Патриотски аутопут“
Након проглашења косовске независности 2008. амерички инвеститори су похрлили у ову земљу. Како би олакшали свој наступ укључили су бројне истакнуте званичнике из некадашње Клинтонове администрације који су учествовали у помагању Косова да се ослободи од Србије. Један од првих таквих инвеститора био је Бехтел, инжењеријски и грађевински гигант који потиче из времена деветнаестовековног бума градње железнице на америчком Западу. Захваљујући делимично својим блиским везама са америчком владом (Џорџ Шулц је био председник компаније пре него што је постао државни секретар у администрацији Роналда Регана, на пример), Бехтел је имао удела у градњи свега од Трансарапског гасовода до „Кaнела“ [изворно Chunnel, реч настала спајањем делова речи Channel и Tunnel, прим.прем], подводног тунела између Француске и Велике Британије. Такође је била крупни играч у реконструкцији ирачког енергетског сектора.
На Косову, компанија је само желела да изглади пар аутопутева.
Иако то звучи једноставно, Американци су прво морали да убеде државу (која је у то време имала стопу сиромаштва од шездесет одсто) да су јој заиста потребни путеви.
Назван „патриотски аутопут“, први од нових путева обећавао је лаку везу између доминантско албанског косовског становништва и њихових етничких сродника у самој Албанији. Уместо да читав дан возе преко серпентина, Косовари би могли да дођу до албанске обале за свега неколико часова.
Бехтел се могао похвалити неким убедљивим савезницима заговарању ове замисли. Марк Тавларидес, који је служио у Клинтоновом Савету за националну безбедност током рата на Косову пре него што је постао лобиста, радио је са својим старим пријатељима у Приштини у корист Бехтела уз малу помоћ друге кључне личности: тадашњег америчког амбасадора Кристофера Дела.
Дел, који је каријерни дипломата, заговарао је остварење овог пројекта, каже, и зато што је то економски корисно за Косово и зато што је била његова дужност као америчког амбасадора да промовише америчке пословне интересе. Штавише, Вашингтон је подржао овај пројекат.
„Оно што држим за крајње увредљиво јесу инсинуације да не бих радио свој посао уколико не постоје неки притајени мотиви“, каже Дел.
Упркос озбиљним резервама о економској одрживости пројекта и Светске банке и Међународног монетарног фонда, косовска влада је одлучила да га настави и потписала је уговор са Бехтел-Енка 2010. по пројектованој цени од око 700 милиона евра. Интегрални текст уговора никада није објављен, упркос притиску организација цивилног друштва да се то учини. Један круцијалан аспект договора ускоро је, међутим, постао болно јасан: није одређена горња граница износа које би Косово могло да плати.
Дел је изјавио како је Бехтел надмашио своје европске конкуренте за уносни уговор не због америчког притиска, већ зато што је предочио најбоље нацрте. „Они су пронашли најбоље руте које су биле брже и које је било јефтиније изградити него што је предвиђано ранијим планом кроз планине“, каже.
Није протекло много времена пре него што су Косовари почели да осећају финансијски притисак пројекта градње аутопута, познатог по скраћеници Р7.
„Укупна цена Р7 била је више од двадесет одсто бруто домаћег производа 2010. године, што је представљало знатан притисак на косовски буџет“, закључио је ММФ 2012. године. „Р7 је био финансиран делимично кроз остваривање већих дефицита који се покривају повлачењем новчаних резерви, а делимично смањењем других капиталних расхода“.
Као сиромашна, новоуспостављена држава без кредитног рејтинга Косово је одлучило да једноставно финансира спровођење уговора буџетским средствима, уместо да покушава да изда дугорочни дуг. То је захтевало знатно стезање каиша.
Замишљен као аутопут дуг 102 километара који би коштао 400 милиона евра, компанија Бехтел-Енка је смањила дужину пута на 77 километара које су изградили до 2012. уз укупне трошкове од око милијарду евра. Име је добио по Ибрахиму Ругови, пацифистичком вођи из деведесетих година прошлог века и првом председнику Косова.
До тада, амбасадор Дел већ је отишао са Косова на примамљивије намештење. Крајем 2013, напустио је спољнополитичку службу након боравка у Немачкој и прешао је у приватни сектор. Његов нови послодавац: Бехтел. Дел, који је имао искуства рада у Африци, постао је шеф Бехтелових пословних операција у Мозамбику. Наименовање, рекао је, није имало никакве везе са његовим радом на Косову.
Компанија, заједно са својим турским партнерима, добила је 2014. године још један велики уговор за градњу аутопута на Косову, који је повезивао северномакедонску престоницу Скопље са Приштином по предвиђеној цени од 600 милиона евра. Косовска влада одобрила је пројекат упркос финансијским ограничењима која је земљи наметнуо пројекат Р7.
Именован по Арбену Џаферију – уваженом албанском интелектуалцу и политичару из Северне Македоније који је заговарао идеју Велике Албаније – аутопут је завршен 2019. године. У јануару ове године, некадашњи министар за инфраструктуру Пал Лекај, који је био на положају када је пројекат одобрен, осуђен је за злоупотребу службеног положаја на три године затворске казне за своју улогу у плаћању прекомерних износа конзорцијуму Бехтел у висини од 53 милиона евра. У том случају осуђена су и тројица његових колега.
Ни Бехтел ни било који Американац нису били умешани у овај случај. Портпарол Бехтела одбио је да коментарише ову пресуду, али је изјавио да заједничко предузеће компаније са Енком „има дугу и успешну историју сарадње са владама“ у региону. „Ми градимо висококвалитетне путеве који подупиру локалне заједнице тако што подстичу економију и трговину, доносе прилике за стицање нових вештина и запослење и побољшавају узајамну повезаност“, каже портпарол.
Олбрајт интернешенел
Градитељство није било једина област која је привукла амерички интерес у годинама након косовског проглашења независности. Друга велика награда био је телекомуникациони сектор у овој земљи, посебно планирана приватизација ПТК-а, државног телекомуникационог оператера.
Ту је Олбрајтова, једна од икона косовске борбе за слободу, одлучила да остави свој траг. Олбрајт Капитал Менанџмент, њена инвестициона фирма, изразила је интересовање за куповину седамдесет пет одсто компаније, предвиђену за 2013. годину. Она је брзо постала главни понуђач на тендеру. Очекивало се да се на њему добије неколико стотина милиона евра.
Критичари учешћа Олбрајтове жале се да је она већ поседовала део косовског јединог приватног мобилног оператера у то време и да би куповином удела ПТК-а концентрисала у својим рукама превелики утицај у кључном сектору економије.
Олбрајтова је у почетку пркосила овим наводима али је на крају повукла своју понуду након што је чланак на насловној страни Њујорк тамјса скренуо пажњу на потенцијални сукоб интереса у њеном пословном деловању на Косову. Процес куповине је последично доживео колапс.
Олбрајтова, која је преминула прошле године, никада није заборавила ову епизоду или инсинуације да је покушавала да искористи своју репутацију на Косову за личну корист.
Она је отпутовала на Косово 2019. године заједно са Клинтоном на отварање статуе која је њој посвећена. У то време, Џо Бајден, који је учествовао у трци за америчког председника, био је суочен са оптужбама у сукобу интереса у пословима са Украјином.
Наслањајући се на овај контекст, питао сам Олбрајтову у једном каснијем интервјуу те године како успева да се као инвеститор заштити од потенцијалног сукоба интереса до којег би могла да доведе њена изузетна репутација у овој области. Она се пренула, рекавши да је питање „непоштено“ и „језиво“. Олбрајт није остварила своје пословне снове на Косову али њена породица и колеге и даље су ту активни. Њена ћерка, Алис, је генерални директор Миленијум Челенџ корпорације, америчке групе за финансирање која издаје развојне грантове сиромашним државама, укључујући и Косово. Џејмс О’Брајан, стари делатник на Балкану који је служио као виши саветник Олбрајтове у време када је она била државни секретар и касније копредседавајући у њеној консултантској фирми недавно се вратио у регион са новом улогом помоћника секретара за европске и евроазијске послове.
Енергетске перспективе
Кларк, некадашњи главни заповедник НАТО, такође нема задршке око својих настојања да оствари финансијску корист на основу своје репутације као једног од спасилаца Косова. То може бити зато што пензионисани генерал, који је учествовао у избору за председничког кандидата Демократске странке 2003, још увек није остварио свој циљ.
Током година, Кларк је био повезиван са различитим покушајима да се инвестира у косовски енергетски сектор. Почевши од 2021. он покушава да осигура права на коришћење великих косовских резерви лигнита, које су пете на свету, за канадску компанију Енвидити енерџи инк, у којој заузима положај председника управног одбора.
Планови компаније Енвидити обухватају претварање угља у течни облик како би се производила синтетичка горива, технологија коју је користила Немачка у Другом светском рату да би обезбедила замену за нафту.
Косовска влада је 2013. године, у потаји изменила своје рударске законе (који су написани тако да би спречили стране инвеститоре да експлоатишу државно рударско благо на начин који не користи косовским интересима) допуштајући издавање дозвола за истраживање угља без јавног тендера. Убрзо након тога, Енвидити је добио дозволу за трагање за лигнитом на једној трећини косовске територије.
Наговештај Кларкових планова алармирао је Програм за развој Уједињених нација, који је забележио у Процени ризика корупције 2016. о косовском рударском сектору „да би пројекат компаније Енвидити био нелегалан“ према претходном закону. Критичари су забринути да би Косово било лишено својих ресурса те да би профити одлазили у џепове страних инвеститора.
Извештај Уједињених нација упозорава на „корупциони ризик у многим земљама са великим екстрактивним индустријским сектором“. Агенција је такође изразила да јој се чини како је већ видела нешто слично Кларковом пројекту. „То подсећа на контроверзну градњу два аутопута вредна две милијарде долара коју је изводила америчка компанија Бехтел, а коју је представљао бивши амерички амбасадор на Косову, господин Кристофер Дел“.
То је био фаталан ударац. Косовска скупштина је на крају одлучила да не да Енвидитију дозволу да експлоатише угаљ за свој пријекат, али то није обесхрабрило Кларкову потрагу за косовским сном. Некадашњи генерал је сада усредсређен на пројекте обновљивих извора енергије. Сусрео се са премијером Куртијем и другим највишим косовским званичницима да би расправљали о његовим плановима да преосмисли државну енергетску инфраструктуру.
„Косовски мит“
Иако нису јасни изгледи овог новог продора у косовски енергетски сектор, неупитно је да је енергетској инфраструктури у земљи насушно потребна модернизација.
Из разлога који никада до краја нису разјашњени, Косово је одлучило 2012. године да прода инфраструктуру преноса електричне енергије турском конзорцијуму за 26 милиона евра. У замену за двадесет одсто удела у рачунима за струју купаца електричне енергије, инвеститор се сагласио да преузме око 400 милиона евра дуговања нагомиланих пословањем ове компаније, дела државне електроенергетске компаније КЕК.
Иако је овај потез решио проблеме краткорочних дуговања компаније, он је учинио проналажење инвеститора за остатак пословања, које укључује руднике угља и две електричне централе, много тежим.
Некада познат као „држава у држави“ са осамнаест хиљада запосленик КЕК-ова радна снага је последњих деценија опала на пет хиљада људи. То је опасан посао који је живота коштао педесетак радника током последње деценије, али без КЕК-а, Косово би било у мраку.
Смештене у граду Обилићу [аутор користе албанске облике имена косовских насеља Obiliq, прим прев.], месту легендарне средњовековне битке између османске и српске војске која и даље распирује српске националне страсти, КЕК-ове електричне централе налазе се на међи косовске прошлости, садашњости и будућности.
Недалеко од Обилића – именованог по српском витезу који је, како легенда каже, убио османског султана у бици 1389. године –југословенски силник Слободан Милошевић је одржао надалеко чувени говор 1989. године на обележавању шестстоте годишњице косовске битке описујући Србију као „бастион који је бранио европску културу, религију и друштво“.
Многи истраживачи заступали су став да је говор био распиривање „косовског мита“ – идеје да су се Срби жртвовали за Европу на Косову – и да је поставио реторичке основе за крвопролиће деведесетих година.
Током недавне посете Обилићу, место изгледа напуштено.
Иза чуварске кућице, једини знак да ради јесте велики расхладни торањ који избацује пару и дим. Унутар зграде у бруталистичком стилу из југословенског доба где се иде до турбина и контролних просторија, прозори су били прекривени чађом. Опиљци фарбе прекривају под. Прекопута дворишта, испред кантине електричне централе, која је сада затворена, провирују из корова слова од белог метала – КЕК.
Једина приметна активност у комплексу била је у самој контролној просторији где је отприлике десетак људи седело за конзолама величине стола са светлећим прекидачима. Њихов посао је да држе упаљена светла на Косову.
То је лакше рећи него учинити. Влада би хтела да умањи зависност КЕК-а од угља, који обухвата око 95 одсто производње електричне енергије, и да се усмери према обновљивим изворима енергије, али процес је до сада био спор. Њен циљ је да повећа производњу струје из обновљивих извора енергије на 35 одсто до 2031. године, са свега шест одсто колико је сада. кроз мешавину генератора на ветар и сунчеву енергију. Изазов ће бити да се производе довољно енергије током често хладних косовских зима.
„Потребно нам је више енергије током зиме“, каже директор КЕК-а за односе са јавношћу Скендер Буцоли. „Нисмо спремни да затворимо електране“. То значи да ће се смрад угља осећати у ваздуху на Косову и у догледној будућности.
План да се изгради чистија, модерна електрана на угаљ на овом месту пропао је 2020. године услед спора између владе и компаније са којом је потписан уговор да управља пројектом вредним 1,3 милијарде евра, Контур Глобал, са седиштем у САД. Електрана, названа Косово Це, омогућила би гашење најстарије и најпрљавије електричне централе Косово А. Договор је постигла претходна косовска влада, међутим, премијер Курти, , верује да су постигнути услови довели земљу у неравноправан положај. У октобру, арбитражни суд наредио је да Косово плати двадесет милиона евра одштете компанији Контур Глобал пошто није испунило своје уговорне обавезе.
Територијални спорови
Док овакве епизоде изазивају известан опрез код америчких инвеститора око тога да ли би требало да се укључе у послове на Косову, већа брига је неразрешени косовски спор са Србијом.
Европска унија и САД покушавају годинама да испослују трајан мир између Косова и државе од које је оно прогласило независност. Брисел је покушавао да искористи европске интеграције као примамљиву награду, али је упркос разметљивим обзнанама, једва постигао било какав успех. Србија наставља да инсистира да је Косово сепаратистичка покрајина и не намерава да призна његову независност, ништа више него што је намеравала 2008. године.
Иако нема сумње да српски председник Александар Вучић има сопствене разлоге да држи косовско питање отвореним, такође је истина да су Вашингтон и Брисел претрпели потпуни неуспех у разрешењу сукоба упркос вишегодишњим покушајима.
Средишње проблематично питање јесте статус већински српских заједница на северу Косова. Ту живи свега око педесет хиљада људи од којих су деведесет одсто Срби. Подручје, које се директно наслања на Србију позорница је вишеструких сукоба између косовских Албанаца и етничких Срба, од којих многи желе заједницу са својим северним суседом. У септембру, косовски полицајац је устрељен и убијен након што се сукобио са групом од око тридесет припадника српске милиције, од којих су тројица страдала у сукобу, недалеко од границе.
Напетости су од тада спласнуле али локално становништво тврди да оне могу да се разбуктају у било ком тренутку.
Ипак, северно Косово тешко да је Газа. Оно што је запањујуће у овој пат позиције јесте да након четврт века покушавања, САД, најмоћнија држава на свету, нису биле кадре да разреше оно што је суштински погранични спор у области коју насељава становништво једног омањег америчког града.
„Уколико Америка жели да реши проблеме на северу Косова, то је један од лако решивих проблема“, каже некадашњи косовски министар. Проблем је: „Недостатак пажње и недостатак амбиције“, каже. „Америка може да учини много више него што чини. Наступила је дипломатска обамрлост“.
„То је наше благо“
Уколико се остави по страни америчко неучествовање, једна препрека ка налажењу решења јесу регионална дика и понос: његова рудна богатства.
Локално становништво рудари по брдима на северу Косова цинк, олово, сребро, злато још од античких времена. Током југословенског периода, државна рударска компанија, Трепча, била је један о највећих послодаваца на Балкану са више од двадесет хиљада радника који су опслуживали десетине рудника, топиниоца и прерађивачких постројења широм региона.
Данас, то је индустријска пустош. Комплекс Трепча, са седиштем у регионалној престоници Митровици, изгледа више као поставка дистопијског научнофантастичног филма него као функционално рударско постројење. Једино модерно делује управна зграда, троспратница од шљунковитих блокова светло смеђе боје, на којој је бели знак са именом компаније и логом изнад речи „Управа“.
У малој канцеларији на последњем спрату, управо поред лутке у пуној рударској опреми, упознао сам Ениса Абдурахманија, четрдесет трогодишњег генералног директора Трепче.
Економиста, који се придружио компанији 2003. године могао је да изблиза посведочи опадање Трепче. Годинама, косоварски политичари користили су компанију као агенцију за запошљавање, дајући својим гласачима послове како би осигурали њихово гласање. Док је управа која је одржавала руднике у раду напуштала компанију.
„Више од сто милиона евра је инвестирано а никада их нисмо видели“, каже.
Абдурахмани је рекао да је планирао да одустане 2021. године али је онда нова влада преузела власт и затражила од њега да постане генерални директор и да рашчисти ендемску корупцију у компанији. Сматрао је да је његова обавеза да остане.
Након његовог наименовања, група рудара ујединила се са старом управом, упала је у његову канцеларију и претила му је. „Право је чудо да сам преживео“, рекао је, седећи за својим столом окруженом геолошким картама.
Трепча сада запошљава око пет хиљада радника, мешано косовске Албанце и Србе који раде у одвојеним сменама. Главни производ постројења је концентрат цинка који се користи, између осталог, да би се израдила заштитна оплата за челик.
Последњих година, Трепча је или у минусу или остварује мале профите, али Абдурахмани каже да би уз мале инвестиције, компанија поново могла да постане регионални економски покретач. Поред приступа највећим европским резервама цинка и олова, Трепча такође деценијама складишти јаловину, нуспроизвод рударења, за коју Абдурахмани каже да би могла да вреди милијарде уколико би била прерађивана модерном технологијом.
Док су неке америчке компаније разматрале инвестирање ниједна то до сада није учинила.
То не би требало да изненађује уколико се у обзир узму неразрешени спорови између косовских Албанаца и Срба, пошто и једни и други истичу своје право на Трепчу. „Уверен сам да ће влада инвестирати“, рекао је Абдурахмани.
Низ пут у једној од Трепчиних прерађивачких постројења, постаје јасно колико су горући финансијски проблеми.
У старој озиданој индустријској хали, онаквој каква би одавно била претворена у стамбене јединице било где у северној Европи, екипа средовечних људи прекривених машћу и прашином управља великом машином од ротирајућих металних дискова, гумених каишева и зупчаника која меша руду. Нико није сигуран колико је стара ова направа, позната као флотација, изузев да потиче из раних совјетских дана, на шта указују излизане причвршћене руске металне ознаке.
Лулзим Дибрани, инжењер у фабрици, каже да његова екипа проводи више времена поправљајући машине него што раде са њима. „То није економски исплативо, већ је сентиментално“, каже Дибрани, чији је отац такође радио у Трепчи. Рудници су, каже, једина истинска косовска нада. „То је наше богатство“, каже. „Бог нам га је дао“.
Док сам напуштао фабрику, портир на капији, старији човек који је деценијама радио у Трепчи, питао ме је одакле сам.
Када сам му рекао да сам Американац, осмехнуо се. „Требало би да уложите“, рекао је.
Пише: Метју Карнитшниг, из Приштине
Превео: М. М. Милојевић
Извор: Политико
