Vašingtonski dosadašnji učinak sugeriše da su SAD bolje u vođenju rata nego što umeju da se pozabave onim što dolazi nakon rata
Piše: Metju Karnitšnig, iz Prištine
Mlađi brat Džordža V. Buša bio je zbunjen.
„Znači vi ste Albanka?“, upitao je Nil Buš nekadašnjeg kosovskog ambasadora u Vašingtonu Vljoru Čitaku, tokom večere u najotmenijem prištinskog hotelu prošlog jula. „Da“, odgovorila je bratu bivšeg američkog predsednika, koji je nekoliko sati ranije upravo pristigao u Rejndž Roveru koji je vozio privatni šofer iz susedne Severne Makedonije.
„Ali ukoliko ste Albanci zašto se vaša zemlja zove Kosovo?“, zapitao se začuđeni Buš. Bio je iznenađen kada je saznao da njegovog brata smatraju herojem na Kosovu zbog zagovaranja nezavisnosti u vreme dok je bio predsednik 2008. godine.
Nije da je ta razmena nekoliko reči mnogo značila. Poput paradiranja drugih istaknutih Amerikanaca koji su prodefilovali zemljom tokom poslednjih četvrt veka, Buš nije došao u grad da uči o Kosovu. Došao je da zaradi kao deo grupe koju predvodi penzionisani američki general Vesli K. Klark nastojeći da investira u energetski sektor.
Tokom godina, Kosovo – majušna balkanska država koju su Vašington i njegovi saveznici iz NATO istrgli iz Srbije 1999. kako bi zaustavili tekući genocid nad etničkim albanskim stanovništvom – moglo je da posvedoči dolazak popriličnog broja Amerikanaca koju su tu potražili svoju sreću.
Autoput kojim je Bušov šofer prošao na putu do Prištine iz Severne Makedonije tog dana, na primer, izgradio je konzorcijum predviđen američkim građevinskih gigantom Behtelom po ceni od više od 700 miliona evra. Ali kao i drugi veliki infrastrukturni projekti koje su predvodili Amerikanci u zemljama u koje je Vašington ušao uz grmljavinu topova, deonica od šezdeset pet kilometara bila je opterećena prekoračenjem troškova i korupcijom. U januaru ove godine, kosovski ministar koji je nadgledao ispunjenje ovog dogovora osuđen je na tri godine zatvora zato što je platio preko 50 miliona evra više za gradnju puta.
Bez obzira na negativan publicitet koji je doneo skandal, neupitno je da je Kosovo bilo dobar izbor za veliki broj američkih poslovnih poduhvata koji su tamo ostvareni. Da li je samo Kosovo od toga zaista imalo koristi je mnogo složenije pitanje, pitanje koje bi trebalo da razmotre i Vašington i Ukrajina pošto Kijev pokušava da ubedi Amerikance da ostanu uključeni u poslove ove države, između ostalog i u pomaganju gigantskog posla obnove infrastrukture koju je uništila Rusija.
Američka pomoć se sagledava kao ključna ne samo dok besne borbe već i nakon njihovog okončanja – bez obzira u kom obliku se to bude desilo. Ipak Ukrajina bi trebalo da bude svesna sveg bremena koje ovo nosi. U svakom sukobu u koji su SAD bile uključene poslednjih decenija, od Iraka preko Avganistana, do majušnog Kosova, ekipu za pospremanje predvodila je Amerika internešenel. Tokom vremena, međutim, politička volja Vašingtona da ostane uključen u dešavanja u stranim zemljama uobičajeno je opadala kada veliki biznis iscedi ono što se iscediti može na osnovu američkog prisustva.
Kako se primiče druga godišnjica opšte invazije koju je pokrenuo ruski predsednik Vladimir Putin, američka podrška visi o tankom koncu, pošto je Kongres podeljen oko toga da li bi trebalo upućivati dodatnu pomoć.
„Šta ljudi misle da će se desiti na kraju Rusko-ukrajinskog rata?“, upitao se Džo Skerborou, nekadašnji republikanski kongresmen koji je sada televizijski voditelj, u svojoj nedeljnoj emisiji u kojoj je zagovarao slanje dodatne pomoći Kijevu. „Ko će izvesti obnovu? Ekvador neće obnoviti Ukrajini… Sjedinjene Države će biti tamo. Američki biznisi, američki ugovorci, možete samo da nabrajate dalje. Bićemo na licu mesta da obnovimo Ukrajinu i Amerikanci će zaraditi mnogo novca od toga“.
Za Ukrajinu, zadatak da obnovi svoju narušenu infrastrukturu predstavljaće teški, generacijski izazov. Za korporativnu Ameriku, to će biti samo još jedna poslovna prilika. A ukoliko bi Kosovo moglo da posluži kao bilo kakav vodič, Ukrajinci bi trebalo da budu oprezni šta priželjkuju.
„To je jedna od najvećih misterija: kako je zemlja poput Amerike koja je uložila znatne resurse i politički kredibilitet da bi osigurala da Kosovo postane funkcionalna država jednostavno odustala?“, pita se nekadašnji kosovski ministar koji je posmatrao SAD na delu u njegovoj zemlji tokom više decenija. „Amerikanci su jednostavno zaboravili na Kosovo.“
Nakon što topovi utihnu
Američki učinak na strani poslednjih decenija upućuje da su one bolje u vođenju ratova nego u bavljenju onime što dolazi posle rata. Jedno od upečatljivijih sećanja na američku invaziju i okupaciju Iraka, na primer, jeste bliska saradnja koja je postojala između vašingtonskih elita, državnog spoljnopolitičkog establišmenta i američkog biznisa kao što je graditeljski gigant Halibarton i Blekvoter, kompanija iz oblasti bezbednosti.
Američki neuspesi u gradnji nacija (nation building) možda ne bi trebalo da su iznenađenje na mestima kao što su Irak ili Avganistan gde je lokalno stanovništvo bilo ne baš zadovoljno marširanjem američkih vojnika. Ali Kosovo je druga priča.
Pod jedan, Kosovo je majušno, otprilike veličine jedne trećine Belgije, sa 1,8 miliona stanovnika što je mnogo manje od šireg područja Brisela. Sa bruto domaćim proizvodom od oko deset milijardi dolara, Kosovska ekonomija je manja od jedne čevrtine ekonomije Vermonta, najmanje američke države po ekonomskoj aktivnosti. Drugim rečima, napraviti razliku na ovom području ne zahteva da SAD prospu hiljade milijardi dolara kao što je to učinjeno u Avganistanu i Iraku.
Povrh toga, stanovništvo voli SAD, kojima pripisuju da su oterali omražene Srbe tokom kosovskog rata sa mnogo većim severnim susedom 1999. godine. Zemlja je puna spomenika, avenija i trgova posvećenih američkim zvaničnicima koji su pomogli dobijanje nezavisnosti, od nekadašnjeg američkog predsednika Bila Klintona preko njegovog državnog sekretara Madlen Olbrajt, do Klarka, koji je bio vrhovni zapovednik NATO tokom rata na Kosovu. U jednom trenutku vlada je ozbiljno promišljala da imenuje jezero po Donaldu Trampu.
U Prištini, prestonici, postoje i ulica i spomenik posvećeni Bobu Dolu, preminulom američkom senatoru i jednom prilikom republikanskom predsedničkom kandidatu (koji je uglavnom zaboravljen u Americi) i glavnom zagovorniku kosovske stvari.
Čak i obični Amerikanci koji posete zemlju dočekuju se sa entuzijazmom koji je upadljivo ne-evropski. Kosovari vole da se pohvale američkim posetiocima pričama o svoj deci rođenoj posle rata koja nose imena „Klinton“ ili „Madlen“.
Privrženost je uzajamna. Za čitavu generaciju američkih zvaničnika Kosovo stoji kao primer (neki bi istakli kao jedini primer) vašingtonskog dolaska u pravom času krize i ispravnom izvođenju strane intervencije. „To je deo onoga što osećamo da smo postigli u diplomatskoj službi“, rekao mi je veteran sa Kosova koji je većinu svoje karijere proveo na istaknutijim diplomatskim položajima.
Osećaj ostvarenog poduhvata je još opipljiviji posle američkog užurbanog povlačenja 2021. iz Avganistana, još jednog mesta gde su desetine američkih diplomata čežljivih očiju verovalo da „mogu da naprave razliku“.
„Mnogi od nas ističu Kosovo sa osećajem ponosa“, priznao je jedan američki diplomata.
Ali da li bi trebalo?
Izgubljen slučaj
Po najobjektivnijim merilima, američki angažman na Kosovu nije doneo mnogo uspeha.
Dok su SAD rasule mnogo novca u ovoj zemlji, pogled izbliza upućuje da su vašingtonski prioriteti bili u većoj meri određeni kratkoročnim američkim poslovnim interesima nego obezbeđivanjem zemlji onoga što joj je stvarno potrebno da se razvije.
Najočitiji primer tog neuspeha je elektroenergetska infrastruktura zemlje. Jednu generaciju pošto je okončan njegov rat sa Srbijom, kosovsko snabdevanje električnom energijom i dalje zavisi od dve rasklimane elektrane na ugalj, od kojih je starija počela da radi 1962. godine koristeći turbine kompanija Vestinghaus i Dženeral elektrik. Elektrane, smeštene nedaleko od Prištine koje se smatraju velikim zagađivačima u Evropi, ispuštaju neprekidni mlaz braon smoga zbog koga je grad jedan od najzagađenijih na kontinentu.
Jednostavno rečeno, čak i nakon više decenija američke pomoći i podrške, zemlja ostaje ekonomski i politički izgubljeni slučaj. Kosovska stopa nezaposlenosti je među najvišima u Evropi, i prosečno iznosi dvadeset sedam odsto tokom decenije do 2022. godine, delimično zato što mnogi ljudi rade na crno. Iako je stopa nedavno opala, nezaposlenost ostaje krupan problem.
Slabi ekonomski izgledi podstiču mlade ljude da odlaze u velikom broju, te otprilike osamsto hiljada građana živi u inostranstvu, najveći deo njih drugde u Evropi. Iako mnogi šalju novac nazad na Kosovo, egzodus je učinio ekonomiju zemlje zavisnom od doznaka, koje su nepouzdani i neodrživi izvor dohotka koji čini oko 15 odsto bruto domaćeg proizvoda. Kosovske migracione nedaće će se po svoj prilici pogoršati ove godine nakon što Evropska unija odobri bezvizni režim za Kosovare koji posećuju Uniju.
„Kosovo ostaje jedna od najsiromašnijih država u Evropi“, stoji u zaključku nedavne analize nemačke agencije za međunarodnu pomoć o izgledima ove zemlje koja je sumorno štivo. „Masivni društveni i ekonomski problemi sputavaju razvoj zemlje“.
Ne samo da Kosovo ima među najnižim bruto domaći proizvod po glavi stanovnika u Evropi i stopu siromaštva od preko 20 odsto, već ga more i korupcija i politička previranja.
Hašim Tači, popularni nekadašnji državni lider, koga je američki predsednik Džo Bajden jednom upečatljivo označio kao „kosovskog Džordža Vašingtona“ je sada na suđenju u Hagu za navodne ratne zločine. I odnosi između kosovsko-albanske vlade i srpske manjine na severu pogoršavaju se poslednjih godina uprkos prisustvu snaga NATO mirovnjaka koje broje skoro 4.500 ljudi.
Prošle nedelje, kosovski premijer Aljbin Kurti i srpski predsednik Aleksandar Vučić preneli su svoje zađevice u Ujedinjena nacije u Njujork, gde su Srbi optužili kosovsku vladu za „kampanju etničkog čišćenja“ nakon što je centralna banka [na Kosovu, prim. prev.] propisala politiku isključivog korišćenja evra. (Dok Kosovari već koriste evro kao svoju de fakto valutu, mnogi Srbi na severu i dalje obavljaju svoja plaćanja srpskim dinarima.)
Američki protektorat
U martu se obeležava dvadeset peta godišnjica intervencije koju su predvodile SAD na Kosovu. Ipak, u svakom pogledu, država, koja je proglasila svoju formalnu nezavisnost od Srbije 2008. godine, i dalje ostaje američki protektorat.
Američka najveća vojna instalacija na Balkanu smeštena je oko sat vremena južno od Prištine na nešto preko četiristo hektara koje obuhvata vojna baza poznata kao kamp Bondstil.
Udaljena lokacija Bondstila i skromna veličina zavredile su da se garnizon posprdno nazove „Zaboravljeni bataljon“ u krugovima američke vojske, ali trupe koje su tu stacionirane su jedina brana koja stoji između Kosova i Srbije. Kosovo je i dalje u procesu stvaranja sopstvene vojske – uz američku pomoć. Očekuje se da ove snage broje oko pet hiljada aktivnih vojnika i tri hiljade rezervista.
Iako Kosovo ima skupštinu, premijera i predsednika, većina Kosovara sa kojima sam razgovarao kaže da je pravo sedište moći u zemlji u američkoj ambasadi.
Impozantna građevina od čelika i stakla koja se nadvija nad veštačkim jezerom u centru Prištine, kompleks američke ambasade koji se prostire na oko šest hektara, više izgleda kao sedište kompanija u američkim predgrađima nego kao diplomatsko predstavništvo.
No, uz prošlu reputaciju, velikim američkim igračima na Kosovu kao što je Klark nije potrebna pomoć ambasade da bi otvarali vrata.
Prošlog leta, penzionisani general bio je u gradu sa Nilom Bušom i Pavelom Valnevom, generalnim direktorom bugarskog porekla čikaške transportne kompanije Ameri Frajt sistems, da pokuša da dobije podršku kosovske elite za projekte geotermalnih izvora energije.
Zadesio sam se za susednim stolom u sali za ručavanje prištinskog Svis dajmond hotela kada je Klark pozdravljao svoje goste. Zabavi su prisustvovali brojni istaknuti kosovski političari, poslovni ljudi i drugi uglednici, uključujući Nensi Zoderberg, višeg zvaničnika Nacionalnog saveta za bezbednost tokom Klintonove administracije.
Klark je objašnjava burnu istoriju Kosova Bušu koji je delovao pomalo ošamućeno.
„To je dirljiva priča o ljudima koji su samo želeli slobodu“, rekao je general. Buš je želeo da zna kako su oni postali muslimani.
„Ljudi su samo ljudi“, rekao mu je Klark. „Ukoliko ste želeli da steknete obrazovanje pod osmanskom vlašću morali ste da budete musliman“. Šta je sa Srbima? „Srbi su ozloglašeni po tome da nisu lojalni jedni drugima“, nastavio je Klark. „U NATO sam imao troje neprijatelja: Srbe, kolebljive Evropljane i Pentagon“. Svi su se smejali.
Bez obzira na generalovo poštovanje prema kosovskom duhu, Klark nije krio svoju frustriranost prema sadašnjoj vladi i njenim neuspesima da omogući napredak njegovih poslovnih poduhvata.
Kada se Čitaku, nekadašnji kosovski ambasador u Vašingtonu koja je sada opozicioni političar, požalila na ono što je opisala kao posebno očigledan primer korupcije zvaničnika pod sadašnjim režimom, Klark je ponudio da pozove Kristijan Amanpur, popularnu voditeljku Si-en-ena, koja je nekada radila u ovom regionu. „Da li znate Kristijan?“, upitao ju je.
„Ono što sam naučio na Balkanu jeste da je svaka teorija zavere tamo tačna“, kaže Klark. „Istočna Evropa je zmijsko gnezdo“.
Klark, Buš i Valnev nisu odgovorili na zahtev za komentar, dok je Čitaku odbila da komentariše svoje učešće na večeri.
„Patriotski autoput“
Nakon proglašenja kosovske nezavisnosti 2008. američki investitori su pohrlili u ovu zemlju. Kako bi olakšali svoj nastup uključili su brojne istaknute zvaničnike iz nekadašnje Klintonove administracije koji su učestvovali u pomaganju Kosova da se oslobodi od Srbije. Jedan od prvih takvih investitora bio je Behtel, inženjerijski i građevinski gigant koji potiče iz vremena devetnaestovekovnog buma gradnje železnice na američkom Zapadu. Zahvaljujući delimično svojim bliskim vezama sa američkom vladom (Džordž Šulc je bio predsednik kompanije pre nego što je postao državni sekretar u administraciji Ronalda Regana, na primer), Behtel je imao udela u gradnji svega od Transarapskog gasovoda do „Kanela“ [izvorno Chunnel, reč nastala spajanjem delova reči Channel i Tunnel, prim.prem], podvodnog tunela između Francuske i Velike Britanije. Takođe je bila krupni igrač u rekonstrukciji iračkog energetskog sektora.
Na Kosovu, kompanija je samo želela da izgladi par autoputeva.
Iako to zvuči jednostavno, Amerikanci su prvo morali da ubede državu (koja je u to vreme imala stopu siromaštva od šezdeset odsto) da su joj zaista potrebni putevi.
Nazvan „patriotski autoput“, prvi od novih puteva obećavao je laku vezu između dominantsko albanskog kosovskog stanovništva i njihovih etničkih srodnika u samoj Albaniji. Umesto da čitav dan voze preko serpentina, Kosovari bi mogli da dođu do albanske obale za svega nekoliko časova.
Behtel se mogao pohvaliti nekim ubedljivim saveznicima zagovaranju ove zamisli. Mark Tavlarides, koji je služio u Klintonovom Savetu za nacionalnu bezbednost tokom rata na Kosovu pre nego što je postao lobista, radio je sa svojim starim prijateljima u Prištini u korist Behtela uz malu pomoć druge ključne ličnosti: tadašnjeg američkog ambasadora Kristofera Dela.
Del, koji je karijerni diplomata, zagovarao je ostvarenje ovog projekta, kaže, i zato što je to ekonomski korisno za Kosovo i zato što je bila njegova dužnost kao američkog ambasadora da promoviše američke poslovne interese. Štaviše, Vašington je podržao ovaj projekat.
„Ono što držim za krajnje uvredljivo jesu insinuacije da ne bih radio svoj posao ukoliko ne postoje neki pritajeni motivi“, kaže Del.
Uprkos ozbiljnim rezervama o ekonomskoj održivosti projekta i Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda, kosovska vlada je odlučila da ga nastavi i potpisala je ugovor sa Behtel-Enka 2010. po projektovanoj ceni od oko 700 miliona evra. Integralni tekst ugovora nikada nije objavljen, uprkos pritisku organizacija civilnog društva da se to učini. Jedan krucijalan aspekt dogovora uskoro je, međutim, postao bolno jasan: nije određena gornja granica iznosa koje bi Kosovo moglo da plati.
Del je izjavio kako je Behtel nadmašio svoje evropske konkurente za unosni ugovor ne zbog američkog pritiska, već zato što je predočio najbolje nacrte. „Oni su pronašli najbolje rute koje su bile brže i koje je bilo jeftinije izgraditi nego što je predviđano ranijim planom kroz planine“, kaže.
Nije proteklo mnogo vremena pre nego što su Kosovari počeli da osećaju finansijski pritisak projekta gradnje autoputa, poznatog po skraćenici R7.
„Ukupna cena R7 bila je više od dvadeset odsto bruto domaćeg proizvoda 2010. godine, što je predstavljalo znatan pritisak na kosovski budžet“, zaključio je MMF 2012. godine. „R7 je bio finansiran delimično kroz ostvarivanje većih deficita koji se pokrivaju povlačenjem novčanih rezervi, a delimično smanjenjem drugih kapitalnih rashoda“.
Kao siromašna, novouspostavljena država bez kreditnog rejtinga Kosovo je odlučilo da jednostavno finansira sprovođenje ugovora budžetskim sredstvima, umesto da pokušava da izda dugoročni dug. To je zahtevalo znatno stezanje kaiša.
Zamišljen kao autoput dug 102 kilometara koji bi koštao 400 miliona evra, kompanija Behtel-Enka je smanjila dužinu puta na 77 kilometara koje su izgradili do 2012. uz ukupne troškove od oko milijardu evra. Ime je dobio po Ibrahimu Rugovi, pacifističkom vođi iz devedesetih godina prošlog veka i prvom predsedniku Kosova.
Do tada, ambasador Del već je otišao sa Kosova na primamljivije nameštenje. Krajem 2013, napustio je spoljnopolitičku službu nakon boravka u Nemačkoj i prešao je u privatni sektor. Njegov novi poslodavac: Behtel. Del, koji je imao iskustva rada u Africi, postao je šef Behtelovih poslovnih operacija u Mozambiku. Naimenovanje, rekao je, nije imalo nikakve veze sa njegovim radom na Kosovu.
Kompanija, zajedno sa svojim turskim partnerima, dobila je 2014. godine još jedan veliki ugovor za gradnju autoputa na Kosovu, koji je povezivao severnomakedonsku prestonicu Skoplje sa Prištinom po predviđenoj ceni od 600 miliona evra. Kosovska vlada odobrila je projekat uprkos finansijskim ograničenjima koja je zemlji nametnuo projekat R7.
Imenovan po Arbenu Džaferiju – uvaženom albanskom intelektualcu i političaru iz Severne Makedonije koji je zagovarao ideju Velike Albanije – autoput je završen 2019. godine. U januaru ove godine, nekadašnji ministar za infrastrukturu Pal Lekaj, koji je bio na položaju kada je projekat odobren, osuđen je za zloupotrebu službenog položaja na tri godine zatvorske kazne za svoju ulogu u plaćanju prekomernih iznosa konzorcijumu Behtel u visini od 53 miliona evra. U tom slučaju osuđena su i trojica njegovih kolega.
Ni Behtel ni bilo koji Amerikanac nisu bili umešani u ovaj slučaj. Portparol Behtela odbio je da komentariše ovu presudu, ali je izjavio da zajedničko preduzeće kompanije sa Enkom „ima dugu i uspešnu istoriju saradnje sa vladama“ u regionu. „Mi gradimo visokokvalitetne puteve koji podupiru lokalne zajednice tako što podstiču ekonomiju i trgovinu, donose prilike za sticanje novih veština i zaposlenje i poboljšavaju uzajamnu povezanost“, kaže portparol.
Olbrajt internešenel
Graditeljstvo nije bilo jedina oblast koja je privukla američki interes u godinama nakon kosovskog proglašenja nezavisnosti. Druga velika nagrada bio je telekomunikacioni sektor u ovoj zemlji, posebno planirana privatizacija PTK-a, državnog telekomunikacionog operatera.
Tu je Olbrajtova, jedna od ikona kosovske borbe za slobodu, odlučila da ostavi svoj trag. Olbrajt Kapital Menandžment, njena investiciona firma, izrazila je interesovanje za kupovinu sedamdeset pet odsto kompanije, predviđenu za 2013. godinu. Ona je brzo postala glavni ponuđač na tenderu. Očekivalo se da se na njemu dobije nekoliko stotina miliona evra.
Kritičari učešća Olbrajtove žale se da je ona već posedovala deo kosovskog jedinog privatnog mobilnog operatera u to vreme i da bi kupovinom udela PTK-a koncentrisala u svojim rukama preveliki uticaj u ključnom sektoru ekonomije.
Olbrajtova je u početku prkosila ovim navodima ali je na kraju povukla svoju ponudu nakon što je članak na naslovnoj strani Njujork tamjsa skrenuo pažnju na potencijalni sukob interesa u njenom poslovnom delovanju na Kosovu. Proces kupovine je posledično doživeo kolaps.
Olbrajtova, koja je preminula prošle godine, nikada nije zaboravila ovu epizodu ili insinuacije da je pokušavala da iskoristi svoju reputaciju na Kosovu za ličnu korist.
Ona je otputovala na Kosovo 2019. godine zajedno sa Klintonom na otvaranje statue koja je njoj posvećena. U to vreme, Džo Bajden, koji je učestvovao u trci za američkog predsednika, bio je suočen sa optužbama u sukobu interesa u poslovima sa Ukrajinom.
Naslanjajući se na ovaj kontekst, pitao sam Olbrajtovu u jednom kasnijem intervjuu te godine kako uspeva da se kao investitor zaštiti od potencijalnog sukoba interesa do kojeg bi mogla da dovede njena izuzetna reputacija u ovoj oblasti. Ona se prenula, rekavši da je pitanje „nepošteno“ i „jezivo“. Olbrajt nije ostvarila svoje poslovne snove na Kosovu ali njena porodica i kolege i dalje su tu aktivni. Njena ćerka, Alis, je generalni direktor Milenijum Čelendž korporacije, američke grupe za finansiranje koja izdaje razvojne grantove siromašnim državama, uključujući i Kosovo. Džejms O’Brajan, stari delatnik na Balkanu koji je služio kao viši savetnik Olbrajtove u vreme kada je ona bila državni sekretar i kasnije kopredsedavajući u njenoj konsultantskoj firmi nedavno se vratio u region sa novom ulogom pomoćnika sekretara za evropske i evroazijske poslove.
Energetske perspektive
Klark, nekadašnji glavni zapovednik NATO, takođe nema zadrške oko svojih nastojanja da ostvari finansijsku korist na osnovu svoje reputacije kao jednog od spasilaca Kosova. To može biti zato što penzionisani general, koji je učestvovao u izboru za predsedničkog kandidata Demokratske stranke 2003, još uvek nije ostvario svoj cilj.
Tokom godina, Klark je bio povezivan sa različitim pokušajima da se investira u kosovski energetski sektor. Počevši od 2021. on pokušava da osigura prava na korišćenje velikih kosovskih rezervi lignita, koje su pete na svetu, za kanadsku kompaniju Enviditi enerdži ink, u kojoj zauzima položaj predsednika upravnog odbora.
Planovi kompanije Enviditi obuhvataju pretvaranje uglja u tečni oblik kako bi se proizvodila sintetička goriva, tehnologija koju je koristila Nemačka u Drugom svetskom ratu da bi obezbedila zamenu za naftu.
Kosovska vlada je 2013. godine, u potaji izmenila svoje rudarske zakone (koji su napisani tako da bi sprečili strane investitore da eksploatišu državno rudarsko blago na način koji ne koristi kosovskim interesima) dopuštajući izdavanje dozvola za istraživanje uglja bez javnog tendera. Ubrzo nakon toga, Enviditi je dobio dozvolu za traganje za lignitom na jednoj trećini kosovske teritorije.
Nagoveštaj Klarkovih planova alarmirao je Program za razvoj Ujedinjenih nacija, koji je zabeležio u Proceni rizika korupcije 2016. o kosovskom rudarskom sektoru „da bi projekat kompanije Enviditi bio nelegalan“ prema prethodnom zakonu. Kritičari su zabrinuti da bi Kosovo bilo lišeno svojih resursa te da bi profiti odlazili u džepove stranih investitora.
Izveštaj Ujedinjenih nacija upozorava na „korupcioni rizik u mnogim zemljama sa velikim ekstraktivnim industrijskim sektorom“. Agencija je takođe izrazila da joj se čini kako je već videla nešto slično Klarkovom projektu. „To podseća na kontroverznu gradnju dva autoputa vredna dve milijarde dolara koju je izvodila američka kompanija Behtel, a koju je predstavljao bivši američki ambasador na Kosovu, gospodin Kristofer Del“.
To je bio fatalan udarac. Kosovska skupština je na kraju odlučila da ne da Enviditiju dozvolu da eksploatiše ugalj za svoj prijekat, ali to nije obeshrabrilo Klarkovu potragu za kosovskim snom. Nekadašnji general je sada usredsređen na projekte obnovljivih izvora energije. Susreo se sa premijerom Kurtijem i drugim najvišim kosovskim zvaničnicima da bi raspravljali o njegovim planovima da preosmisli državnu energetsku infrastrukturu.
„Kosovski mit“
Iako nisu jasni izgledi ovog novog prodora u kosovski energetski sektor, neupitno je da je energetskoj infrastrukturi u zemlji nasušno potrebna modernizacija.
Iz razloga koji nikada do kraja nisu razjašnjeni, Kosovo je odlučilo 2012. godine da proda infrastrukturu prenosa električne energije turskom konzorcijumu za 26 miliona evra. U zamenu za dvadeset odsto udela u računima za struju kupaca električne energije, investitor se saglasio da preuzme oko 400 miliona evra dugovanja nagomilanih poslovanjem ove kompanije, dela državne elektroenergetske kompanije KEK.
Iako je ovaj potez rešio probleme kratkoročnih dugovanja kompanije, on je učinio pronalaženje investitora za ostatak poslovanja, koje uključuje rudnike uglja i dve električne centrale, mnogo težim.
Nekada poznat kao „država u državi“ sa osamnaest hiljada zaposlenik KEK-ova radna snaga je poslednjih decenija opala na pet hiljada ljudi. To je opasan posao koji je života koštao pedesetak radnika tokom poslednje decenije, ali bez KEK-a, Kosovo bi bilo u mraku.
Smeštene u gradu Obiliću [autor koriste albanske oblike imena kosovskih naselja Obiliq, prim prev.], mestu legendarne srednjovekovne bitke između osmanske i srpske vojske koja i dalje raspiruje srpske nacionalne strasti, KEK-ove električne centrale nalaze se na međi kosovske prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.
Nedaleko od Obilića – imenovanog po srpskom vitezu koji je, kako legenda kaže, ubio osmanskog sultana u bici 1389. godine –jugoslovenski silnik Slobodan Milošević je održao nadaleko čuveni govor 1989. godine na obeležavanju šeststote godišnjice kosovske bitke opisujući Srbiju kao „bastion koji je branio evropsku kulturu, religiju i društvo“.
Mnogi istraživači zastupali su stav da je govor bio raspirivanje „kosovskog mita“ – ideje da su se Srbi žrtvovali za Evropu na Kosovu – i da je postavio retoričke osnove za krvoproliće devedesetih godina.
Tokom nedavne posete Obiliću, mesto izgleda napušteno.
Iza čuvarske kućice, jedini znak da radi jeste veliki rashladni toranj koji izbacuje paru i dim. Unutar zgrade u brutalističkom stilu iz jugoslovenskog doba gde se ide do turbina i kontrolnih prostorija, prozori su bili prekriveni čađom. Opiljci farbe prekrivaju pod. Prekoputa dvorišta, ispred kantine električne centrale, koja je sada zatvorena, proviruju iz korova slova od belog metala – KEK.
Jedina primetna aktivnost u kompleksu bila je u samoj kontrolnoj prostoriji gde je otprilike desetak ljudi sedelo za konzolama veličine stola sa svetlećim prekidačima. Njihov posao je da drže upaljena svetla na Kosovu.
To je lakše reći nego učiniti. Vlada bi htela da umanji zavisnost KEK-a od uglja, koji obuhvata oko 95 odsto proizvodnje električne energije, i da se usmeri prema obnovljivim izvorima energije, ali proces je do sada bio spor. Njen cilj je da poveća proizvodnju struje iz obnovljivih izvora energije na 35 odsto do 2031. godine, sa svega šest odsto koliko je sada. kroz mešavinu generatora na vetar i sunčevu energiju. Izazov će biti da se proizvode dovoljno energije tokom često hladnih kosovskih zima.
„Potrebno nam je više energije tokom zime“, kaže direktor KEK-a za odnose sa javnošću Skender Bucoli. „Nismo spremni da zatvorimo elektrane“. To znači da će se smrad uglja osećati u vazduhu na Kosovu i u doglednoj budućnosti.
Plan da se izgradi čistija, moderna elektrana na ugalj na ovom mestu propao je 2020. godine usled spora između vlade i kompanije sa kojom je potpisan ugovor da upravlja projektom vrednim 1,3 milijarde evra, Kontur Global, sa sedištem u SAD. Elektrana, nazvana Kosovo Ce, omogućila bi gašenje najstarije i najprljavije električne centrale Kosovo A. Dogovor je postigla prethodna kosovska vlada, međutim, premijer Kurti, , veruje da su postignuti uslovi doveli zemlju u neravnopravan položaj. U oktobru, arbitražni sud naredio je da Kosovo plati dvadeset miliona evra odštete kompaniji Kontur Global pošto nije ispunilo svoje ugovorne obaveze.
Teritorijalni sporovi
Dok ovakve epizode izazivaju izvestan oprez kod američkih investitora oko toga da li bi trebalo da se uključe u poslove na Kosovu, veća briga je nerazrešeni kosovski spor sa Srbijom.
Evropska unija i SAD pokušavaju godinama da isposluju trajan mir između Kosova i države od koje je ono proglasilo nezavisnost. Brisel je pokušavao da iskoristi evropske integracije kao primamljivu nagradu, ali je uprkos razmetljivim obznanama, jedva postigao bilo kakav uspeh. Srbija nastavlja da insistira da je Kosovo separatistička pokrajina i ne namerava da prizna njegovu nezavisnost, ništa više nego što je nameravala 2008. godine.
Iako nema sumnje da srpski predsednik Aleksandar Vučić ima sopstvene razloge da drži kosovsko pitanje otvorenim, takođe je istina da su Vašington i Brisel pretrpeli potpuni neuspeh u razrešenju sukoba uprkos višegodišnjim pokušajima.
Središnje problematično pitanje jeste status većinski srpskih zajednica na severu Kosova. Tu živi svega oko pedeset hiljada ljudi od kojih su devedeset odsto Srbi. Područje, koje se direktno naslanja na Srbiju pozornica je višestrukih sukoba između kosovskih Albanaca i etničkih Srba, od kojih mnogi žele zajednicu sa svojim severnim susedom. U septembru, kosovski policajac je ustreljen i ubijen nakon što se sukobio sa grupom od oko trideset pripadnika srpske milicije, od kojih su trojica stradala u sukobu, nedaleko od granice.
Napetosti su od tada splasnule ali lokalno stanovništvo tvrdi da one mogu da se razbuktaju u bilo kom trenutku.
Ipak, severno Kosovo teško da je Gaza. Ono što je zapanjujuće u ovoj pat pozicije jeste da nakon četvrt veka pokušavanja, SAD, najmoćnija država na svetu, nisu bile kadre da razreše ono što je suštinski pogranični spor u oblasti koju naseljava stanovništvo jednog omanjeg američkog grada.
„Ukoliko Amerika želi da reši probleme na severu Kosova, to je jedan od lako rešivih problema“, kaže nekadašnji kosovski ministar. Problem je: „Nedostatak pažnje i nedostatak ambicije“, kaže. „Amerika može da učini mnogo više nego što čini. Nastupila je diplomatska obamrlost“.
„To je naše blago“
Ukoliko se ostavi po strani američko neučestvovanje, jedna prepreka ka nalaženju rešenja jesu regionalna dika i ponos: njegova rudna bogatstva.
Lokalno stanovništvo rudari po brdima na severu Kosova cink, olovo, srebro, zlato još od antičkih vremena. Tokom jugoslovenskog perioda, državna rudarska kompanija, Trepča, bila je jedan o najvećih poslodavaca na Balkanu sa više od dvadeset hiljada radnika koji su opsluživali desetine rudnika, topinioca i prerađivačkih postrojenja širom regiona.
Danas, to je industrijska pustoš. Kompleks Trepča, sa sedištem u regionalnoj prestonici Mitrovici, izgleda više kao postavka distopijskog naučnofantastičnog filma nego kao funkcionalno rudarsko postrojenje. Jedino moderno deluje upravna zgrada, trospratnica od šljunkovitih blokova svetlo smeđe boje, na kojoj je beli znak sa imenom kompanije i logom iznad reči „Uprava“.
U maloj kancelariji na poslednjem spratu, upravo pored lutke u punoj rudarskoj opremi, upoznao sam Enisa Abdurahmanija, četrdeset trogodišnjeg generalnog direktora Trepče.
Ekonomista, koji se pridružio kompaniji 2003. godine mogao je da izbliza posvedoči opadanje Trepče. Godinama, kosovarski političari koristili su kompaniju kao agenciju za zapošljavanje, dajući svojim glasačima poslove kako bi osigurali njihovo glasanje. Dok je uprava koja je održavala rudnike u radu napuštala kompaniju.
„Više od sto miliona evra je investirano a nikada ih nismo videli“, kaže.
Abdurahmani je rekao da je planirao da odustane 2021. godine ali je onda nova vlada preuzela vlast i zatražila od njega da postane generalni direktor i da raščisti endemsku korupciju u kompaniji. Smatrao je da je njegova obaveza da ostane.
Nakon njegovog naimenovanja, grupa rudara ujedinila se sa starom upravom, upala je u njegovu kancelariju i pretila mu je. „Pravo je čudo da sam preživeo“, rekao je, sedeći za svojim stolom okruženom geološkim kartama.
Trepča sada zapošljava oko pet hiljada radnika, mešano kosovske Albance i Srbe koji rade u odvojenim smenama. Glavni proizvod postrojenja je koncentrat cinka koji se koristi, između ostalog, da bi se izradila zaštitna oplata za čelik.
Poslednjih godina, Trepča je ili u minusu ili ostvaruje male profite, ali Abdurahmani kaže da bi uz male investicije, kompanija ponovo mogla da postane regionalni ekonomski pokretač. Pored pristupa najvećim evropskim rezervama cinka i olova, Trepča takođe decenijama skladišti jalovinu, nusproizvod rudarenja, za koju Abdurahmani kaže da bi mogla da vredi milijarde ukoliko bi bila prerađivana modernom tehnologijom.
Dok su neke američke kompanije razmatrale investiranje nijedna to do sada nije učinila.
To ne bi trebalo da iznenađuje ukoliko se u obzir uzmu nerazrešeni sporovi između kosovskih Albanaca i Srba, pošto i jedni i drugi ističu svoje pravo na Trepču. „Uveren sam da će vlada investirati“, rekao je Abdurahmani.
Niz put u jednoj od Trepčinih prerađivačkih postrojenja, postaje jasno koliko su gorući finansijski problemi.
U staroj ozidanoj industrijskoj hali, onakvoj kakva bi odavno bila pretvorena u stambene jedinice bilo gde u severnoj Evropi, ekipa sredovečnih ljudi prekrivenih mašću i prašinom upravlja velikom mašinom od rotirajućih metalnih diskova, gumenih kaiševa i zupčanika koja meša rudu. Niko nije siguran koliko je stara ova naprava, poznata kao flotacija, izuzev da potiče iz ranih sovjetskih dana, na šta ukazuju izlizane pričvršćene ruske metalne oznake.
Lulzim Dibrani, inženjer u fabrici, kaže da njegova ekipa provodi više vremena popravljajući mašine nego što rade sa njima. „To nije ekonomski isplativo, već je sentimentalno“, kaže Dibrani, čiji je otac takođe radio u Trepči. Rudnici su, kaže, jedina istinska kosovska nada. „To je naše bogatstvo“, kaže. „Bog nam ga je dao“.
Dok sam napuštao fabriku, portir na kapiji, stariji čovek koji je decenijama radio u Trepči, pitao me je odakle sam.
Kada sam mu rekao da sam Amerikanac, osmehnuo se. „Trebalo bi da uložite“, rekao je.
Piše: Metju Karnitšnig, iz Prištine
Preveo: M. M. Milojević
Izvor: Politiko
