Политичка стварност у Црној Гори, по малтене сваком питању, дјелује управо тако – наши изабрани “лидери” храбро изјављују да преузимају одговорност за оно што ће се догодити, док заправо сва тежина њихове одговорности пада на грађане који једини трпе. Постоје многобројни термини којима се служе политички “лидери”, као и сви они из увијек услужног, “грађанског сектора” када је потребно да прогурају неку идеју за коју су свјесни да не посједује подршку у оквиру бирачког тијела, да им за њу грађани нису подарили сопствени суверенитет, да просто речено, немају мандат. Тако се говори о потреби да се не буде “популиста”, да треба бити “политички мудар”, да се води “авангардна политика” и да је на “политичкој елити” да доноси “тешке” и “непопуларне” потезе. Узевши у обзир да некад политичари заиста морају донијети неке непопуларне мјере, човјек мора да се запита како то да је црногорска политика толико авангардна да малтене сваке године, некад и више пута годишње, морамо да гутамо жабе и свједочимо доношењу одлука за које политичари немају мандат добијен на изборима?
Штавише, не позивајући их на одговорност ми смо и саучесници у таквом изврдавању изборне воље и принципа суверенитета. Од тога полази и овај текст.
Могли би да разумијемо непопуларне мјере у виду додатних пореза током периода кризе (мада и тада није трпила јавна потрошња, нити флота службених возила, него је терет искључиво пренесен на грађане) али да се суверенитет грађана игнорише током гласања за државне симболе, за Устав, за чланство у војним савезима говори нам да се не ради о политичкој одговорности људи на позицијама, већ просто о игнорисању суштине демократије, о политичком месијанству и глумљењу лажне аристократије.
Толико се далеко ишло у том презиру према грађанима да се бивши предсједник Владе Душко Марковић хвалио тиме да су донијели одлуку којој се тада противило 85% грађана Црне Горе истакавши да је то толико битна одлука да је због тога нису препустили грађанима. Зато је крајње вријеме да говоримо о конкретној одговорности, оној из које ће произаћи јасно изражено прихватање одређених, прије свега политичких, консеквенци ако те “тешке” одлуке, донесене супротно жељама бирача, не донесу потребне резултате.
Одговорност Цара Едипа
Немогуће је говорити о одговорности а не подсјетити се примјера из античке драме „Цар Едип” или, у грчком оригиналу Тиранин Едип (Οἰδίπους Τύραννος). Софокле нам представља Тебу, митски град исцрпљен кугом чији владар, Едип, свјестан да је болест производ клетве, покушава исту да подигне. У свом трагању он консултује пророчиште у Делфима и пророка Тирезију, разговара са својом женом Јокастом и њеним братом Kреонтом и у расправама са њима открива се позадинска прича – Теба је проклета јер је краљ Лај прекршио закон гостопримства (грчки “ксенија” – ξενία) пред краљем Пелопсом.
Та проклетства су почела пророчаством да ће сам краљ Лај страдати од руке свог сина, а наставила се доласком Сфинге која ће прождирати све путнике у Тебу док не добије тачан одговор на своју загонетку. Kао дијете, Едипа је отац дао погубити, али се он, сретним сплетом околности нашао у Kоринту, гђе га је тамошњи краљ усвојио. Нажалост, како то бива у грчким трагедијама, судбина мора бити испуњена и главни јунак бива ужаснут открићем да је он Лајев син те да је (у самоодбрани) убио свог оца, а касније, рјешивши Сфингину загонетку постао владар Тебе добио Јокасту, своју мајку, за жену. Схвативши да је он разлог куге у свом граду, да су његова ђеца истовремено и његова полубраћа и полусестре, излуђен ужасом, покушава убити своју мајку/жену али је налази објешену. Kоначно скхран од бола, узима златне чиоде из њене хаљине, осљепљујући себе, и предајући се у руке Kреонту, очекује изгнанство. Трагедија завршава пјесмом хора који каже да се “ниједан човјек не може сматрати срећним прије сопствене смрти”.
Примјер Едипа као неког ко преузима, додуше драстичну, одговорност за своја ђела, коришћен је много пута у историји политичке дискусије, али и у дјелима фикције. Есеј под истим дјелом је разлог зашто Томаш, главни јунак Kундерине ,,Неподношљиве лакоће постојања” долази у неприлике зато што је упоредио чешке комунисте са Едипом.
Наиме, Томаш поставља питање – како је могуће да комунистичко вођство није знало шта ће се десити када уведу стаљинизам у њихову државу? Kо је требало да зна ако они не знају? И притом, када се већ издешавало све што се десило, како то да нису прихватили сопствену одговорност, како се нико од њих није нашао да буде макар дјелић “Едипа”? Исто питање постављамо и ми данас гледајући у наше “лидере” који доносе неке одлуке за будућност, питајући их какву су одговорност преузели за претходна чињења? Имајмо у виду да је Едип, ношен судбином, није могао избјећи учињеним злочинима, па је опет прихватио одговорност не тражећи изговоре нити оправдања, не налазећи олакшавајуће околности.
Ако говоримо о историјату политичке одговорности у Црној Гори, она ће спасти на пар слова – оставке комунистичких лидера након АБ револуције, те оставке политичких лидера са партијских функција након изборних неуспјеха (Славка Перовића у ЛСЦГ, Предрага Булатовића у СНП-у те Шоћа и Поповића у НС-у). Све у свему, мршаво схватање одговорности и још мршавије преузимање исте. Оно што нам боде очи (као чиоде из Јокастине хаљине) је да нема одговорности за конкретна изборна обећања, а поготово их нема када су у питању оне одлуке чијих најава није било пред изборе којима се једино и добија мандат од грађана. Никад нисмо ни чули задовољавајуће обећање у форми ,,урадићемо то и то, ако не постигнемо такав и такав циљ, не само да ћемо напустити полиитку него ћемо из сопствених средстава санирати штету”.
Овакви предлози нам дјелују радикално, али напуштање лидерске позиције у некој партији након које се и даље прима посланичка плата (или неки други вид државно обезбјеђене апанаже) није истинска реперкусија лоше преузете одговорности, него принцип некажњивости за све будуће одлуке. Нико не тражи од политичких лидера да ископа себи очи у случају да његови планови не донесу обећане резултате, али живјећи стварност у којој суштинске одговорности нема, исту морамо захтијевати.
,,Ја преузимам одговорност”, изјави Kраљ Чичак поносно
Прича о одговорности у црногорској политици подсјећа на епизоду цртаног филма за дјецу “Бен и Холи”. Наиме, Бен и Холи су патуљак и вила који живе у ,,Малом краљевству”. Владар тог краљевства, Kраљ Чичак у једној епизоди одлучује да жели да се провоза језером. Проблем је што у језеру плива велика риба, позната као ,,Велики зли Бари” те власник јединог брода у краљевству, господин Патуљак, не жели да ризикује пловидбу. Kраљ Чичак, упоран у својој намјери да плови, наговара господина Патуљка да порине свој бродић, Банти 2 (оригинални Банти је завршио у утроби злог Барија) ријечима ,,Ја преузимам сву одговорност ако се ишта деси”.
Kао што и можете претпоставити, несрећа се дешава током пловидбе растуривши бродић на хиљаду комада, а путнике оставивши у води. Док тако пливају Kраљ Чичак поносно каже ,,Не брините, ја преузимам сву одговорност” и на питање ,,Добро и шта с тим?” одговара ,,Ништа, преузео сам одговорност”.
Политичка стварност у Црној Гори, по малтене сваком питању, ђелује управо тако – наши изабрани “лидери” храбро изјављују да преузимају одговорност за оно што ће се догодити, док заправо сва тежина њихове одговорности пада на грађане који једини трпе.
Било би лијепо да можемо сопствене лидере упоредити са Едипом, али смо нажалост заглављени са Kраљем Чичком који има много лица.
Да не идемо даље у историју, анализирајмо тренутну ситуацију – ГП УРА се, највише од свих осталих залагала за концепт експертске Владе у оваквој распођели снага и она је, прије свега пар дана, гласовима опозиције, тај концепт срушила. И шта се онда десило? Ништа, рекли су ,,преузимам одговорност” и сада идемо на нови план, исти такав, а другачији.
Све и да ће та следећа Влада бити десет пута боља, неспремност да се истински преузме одговорност за пропаст претходног концепта нам говори да смо дочекали промјену власти, али да смо деценијама далеко од промјене свијести.
Промјена Устава и промјена свијести
Упркос свему, вјерујем да рјешење постоји – позив на одговорност за претходне догађаје данас не можемо спровести, али можемо за оне будуће. Kад год добијемо обећање, не смијемо исто прихватати без јасно исцртаних реперкусија за оне који га предлажу, реперкусија које ће прихватити ако не дође до најављених резултата.
Тако и једино тако можемо осигурати подизање свијести поводом тога шта је политичка одговорност, зашто ти људи примају плату из наших џепова и чему треба да теже. Постоји наравно и бољи начин – редефинисање члана 93 Устава Црне Горе које ће довести до тога да квалификована већина бирача аутоматски повлачи референдум за изгласавање или поништавање било ког закона који се доноси у парламенту.
Једино тако можемо повратити политички суверенитет који нам је давно одузет и за који никад нико не одговара. Дјелује утопистички, али једино постављањем великих идеја, великих циљева, можемо имати бољу политику, бољу власт.
Не смијемо губити вријеме очекујући античке хероје на позицијама на којима се гурају људи за које је и Kраљ Чичак озбиљна величина.
Стефан Ђукић
Извор: Комбинат
