Пише: Милош Миљковић
Кампања покушаја истрзања српског материјалног културног наслеђа на Косову из контекста Српске православне цркве и средњовековног континуитета, и претварања у косовски идентитет, започела је са проглашењем независности у Приштини. Пројекат „косовска културна баштина“, са мањим или већим интензитетом, траје до данас. Са физичког уништавања, паљења, пљачкања и рушења српских цркава и манастира широм Косова, чиме није нанесена ненадокнадива штета само Србији, већ и историјском памћењу света, прешло се на софистициранији, наративни, псеудо-истојиски приступ албанске интелектуалне елите, уз подршку приштинских власти. Крајњи циљ те стратегије извртања историјске фактографије наопачке јесте не само формирати наратив да Срби никада за стално нису настањивали Косово и Метохију, већ да су на те просторе дошли као окупатори, који су после извесног времена успешно протерани.
Српски предзнак непожељан
Најсвежије гостовање двојице албанских професора на телевизији Коха, који су износили тврдње да Срби као народ у средњем веку нису ни постојали на Косову, те да је цркву Христа Спаса у Приштини требало срушити после рата, само је још један од примера систематских покушаја прекрајања историје. Двојица албанских историчара који још поручују да Српска православна црква „присваја наслеђе“ не треба посвећивати много пажње, али треба напоменути да они представљају континуитет политике албанских политичара, из које год партије да долазе: на Косову не сме да постоји ништа што има српски предзнак, а оно што је од чврстог материјала, а није спаљено – треба прогласити за косовско.
Својевремно је Ветон Сурои, косовски публициста, интелектуалац и оснивач Кохе, говорио да је „интерес Косова као целине да има уграђен српски национални идентитет, српску културу, развој грађана српске националности, јер је то део истинског идентитета Косова“.
„Косово није албанско, или није само албанско. Оно је и албанско и српско и бошњачко и турско и ромско“, изјавио је Сурои. Међутим, такво размишљање није баш често међу косовским политичарима.
У време Хашима Тачија, на средњевековном утврђењу Ново Брдо, са остацима цркве посвећене светом Николи, истицана је застава Косова, док је Рамуш Харадинај као косовски премијер остатке тог православног храма проглашавао католичком катедралом римског стила. Аљбин Курти и Вјоса Османи су 2021. године захтевали од УНЕСКО-а да Високи Дечани, Пећка патријаршија, Грачаница и Црква Свете Петке у Призрену, који су на листи светске културне баштине, буду уписани као „косовски“, али и да се они уклоне из категорије „у ризику“.
Драгутин Ненезић: О европском предлогу/споразуму – шта се (ни)је изгубило у преводу
Аљбин Курти је на друштвеним мрежама, међу фотографијама које је објавио а међу којима је слика Грачанице, написао да „Косово има изузетно културно богатство“ и истакао: „обнављали смо и настављамо да обнављамо џамије, католичке и православне цркве. Недавно је обишао археолошко налазиште Улпијана, које је удаљено само километар од манастира Грачаница, истакавши да откривени натпис цара Јустинијана показује „везу цара са Дарданијом“.
Српско Министарство културе је због сличних случајева крајем прошле године упозорило да су „брутални и континуирани напади на културно наслеђе, као доказ српског идентитета и корена на Косову и Метохији“, постали свакодневица, која је део „укупне атмосфере страха, прогона и насиља“.
„У том светлу представници Приштине не презају ни од небулозних тврдњи и позивања на међународна документа као што су конвенције Унеска, чији је Србија једна од најсавеснијих чланица, и у чијем оквиру Србија управо и води бригу о културном благу, које се управо због насиља које се врши над културним наслеђем још увек налази на Унесковој листи светске баштине у опасности. Још један од перфидних поступака састоји се у покушају да се измишљотинама и очигледним лажима о уништавању српских споменика културе од стране Србије, као и оснивањем „установа“ које за искључиви циљ имају да промовишу лажну историју лажне државе, прикрије и чињеница да је исти тај сеционизам, једностраност и насиље и довео до сукоба у којима је српско културно наслеђе систематски уништавано“, навели су из Министарства културе.
Брисање сећања
Историчар из Грачанице Александар Гуџић, коментаришући наступ двојице албанских историчара у Приштини, каже за НИН да када не би знао о чему је реч, помислио би да је реч о емисији шаљивог карактера или стенд-ап комедији. Међутим, додаје он, знајући наратив који се брижно негује у албанској политичкој и научној елити на Косову, онда се схвата да смо у једном озбиљном проблему који није од јуче.
„Деведесетих година, током ратова за југословенско наслеђе, излази једна књига Ноела Малкома (британског новинара и историчара, прим. аут) ‘Историја Косова’. У тој књизи Ноел Малком доказује неколико хиљада година албанског кунтинуитета, повезаност Илира и Албанаца… А и касније албански историчари доказују нешто што је недоказиво: да су Албанци ту хиљадама година, да су Срби ‘окупатори’. Па су Срби тако у дванаестом веку окупирали Косово у време Немањића и на темељима албанских цркава и манастира градили своје цркве и манастире. То не одговара истини“, истиче Гуџић.
Он подсећа да је Српска академија наука и уметности крајем деведесетих и почетком двехиљадитих година објавила зборник, где су релавантна и озбиљна имена домаће историографије написала своје научне радове као одговор Ноелу Малкому, где су побили све његове тврдње. Гуџић образлаже спомињање Ноела Малкома, енглеског новинара и историчара, тиме што од поменутог почињу и на њега се касније настављају бројни албански историчари који надограђују ту тезу да је Косово древна албанска земља.
„Шта је циљ овакве једне конструкције? Па, није довољно само порушити цркве и манастире, а од 1999. године до данас порушено је преко 150 цркава и манастира Српске православне цркве. Искуство је показало да није довољно срушити те цркве и манастире, већ је ипак потребно кроз једну конструкцију избрисати сећање на српско присуство“, истиче Гуџић.
Према његовим речима, због тога није чудно да се са времена на време у медијима појављују неки попут поменутих албанских историчара, јер је потребно избрисати сећање на српско присуство код обичног човека, уз напомену да је Косово преплављено садржајима такве врсте.
Дилетанти који „пишу“ историју
Гуџић скреће пажњу да се крајем 20. и почетком 21. века, не само на Косову, већ и у Србији, Босни и Херцеговини, Хрватској, појављује низ људи, „дилетаната“, који пишу историју.
„Крајем 20. века, дакле октобра 1998. године, Албанска академија наука и уметности је издала једну декларацију крајње проблематичног садржаја. У тој декларацији се износи потреба за стварањем ‘природне Албаније’, али се и говори о некаквом ‘историјском Косову’. У тој декларацији се говори и о континуитету Албанаца на овим просторима“, указује Гуџић.
По његовом виђењу, да такви научно неутемељени наступи имају подршку политичких елита Албанаца на Балкану, показује и чињеница да је пре пар година Рамуш Харадинај, тадашњи премијер Косова, у Новом Брду изјавио да је „Ново Брдо древни албански град“ и да је Косово у прошлости било у саставу некакве „Дарданије“, уз негирање српског присуства.
Гуџић поручује албанским историчарима да погледају и византијске изворе за историју народа Југославије, али и бројне друге изворе који говоре о српском присуству на овим просторима у прошлости. Он додаје да уколико немају поверења у те изворе, могу да оду до манастира Грачаница, који је неких десетак километара удаљен од Приштине, а на чијем се западном зиду налази оснивачка повеља.
„Она је писана фрескотехником, где је њен ктитор – задужбинар, Краљ Стефан Урош II Милутин, као да је знао шта нас у будућности чека, оставио исписану повељу, у којој, парафразирам, стоји: ‘ја, по милости божјој, краљ српских и приморских земаља, одлучих да саградим цркву…’. Ту се јесно одређује чији је он владар и за кога гради ту цркву“, образлаже Гуџић.
Он закључује да је крајњи циљ наратива албанских историчара и политичке елите, поред тога да се из свести обичних људи избрише сећање на српско присуство, да се изгради историјска свест која ће тврдити да су Грачаница, Дечани и Пећка патријаршија део албанског културног наслеђа и да немају никакве везе са Србијом. Гуџић предочава да се сличан процес у прошлости одвијао у северној Македонији, у којој постоји сијасет цркава и манастира који су градили српски владари из времена Немањића.
„Јавност у Србији данас није у довољној мери упозната са српским културним наслеђем на територији поменуте државе. На жалост, за јавност у Србији је Северна Македонија бензинска станица на путу за Грчку“, оцењује Гуџић.
„Косоварски“ идентитет
Горан Аврамовић, уредник Радија КиМ, упитан да прокоментарише покушаје проглашавања српске за „косовску“ културну баштину, поручује да када немате сопствени идентитет, онда морате да га изградите, те морате да се потрудите да потрете и избришете, унаказите, присвојите – да урадите шта год, да други идентитети престану да постоје.
„Прича о томе да је то ‘косовско наслеђе’ пада у воду оног тренутка када поставите једно питање: ‘ако је косовско, зашто га палите, зашто га уништавате и зашто сте га уништавали пре рата, као и 15. марта 2004. године?’. То што се дешава са објектима Српске православне цркве није никаква новост. Напротив, континуирано постоји та врста напора и то је једна шина свега онога што се дешава када је у питању изградња тог, али не ‘косовског’, како бисмо ми рекли, већ ‘косоварског’ – албанског идентитета Косова, које, као што знамо, никада није било чисто албанско“, закључује Аврамовић.
Извор: НИН
