Пише: Мухарем Баздуљ,књижевник и новинар
Kладионица на тему: „Србин и Нобелова награда“ у догледно време нема превише смисла. Једини који може да је добије експерт је у области оног јед(и)ног „накнадног Нобела“ – односно економије. Мислим, наравно, на Бранка Милановића. И да је Југославија опстала, међутим, једини ЈУ потенцијални Нобеловац у последњој деценији двадесетог века био је – економиста. Мислим, наравно, на Бранка Хорвата.
Хорват је живео од 1928. до 2003, а нисам приметио да ико има намеру да обележи 20 година од његове смрти, односно 95 година од рођења. Исто, наравно, важи и у контексту 35. годишњице првог издања Хорватове књиге „Kосовско питање“ (Глобус, Загреб, 1988.).
Хорват је као шеснаестогодишњак напустио гимназију и придружио се партизанима, после рата је одбранио два доктората, један у Загребу, а други у Манчестеру, а постдокторски се усавршавао на Харварду и МИТ-у, осим што је саветовао југословенске премијере, био је саветник за економска питања и председницима влада Турске и Перуа. Био је гостујући предавач, између осталом, и на Јејлу, Kембриџу те универзитетима у Паризу, Вашингтону, као и на високошколским установама у Јужној Америци и Африци.
На самом почетку књиге, у предговору који је написао последњег дана 1987. године Хорват бележи: „Идеју за писање ове књиге сугерирао ми је колега Предраг Матвејевић. Ја сам косовску проблематику почео студирати прије годину дана јер сам осјећао потребу да се, као југословенски интелектуалац, обавијестим о томе што се тамо дешава. Претпостављам да је слично био мотивиран Димитрије Туцовић кад је 1913. писао своју Србију и Арбанију. Претходно о Kосову нисам знао готово ништа, а оно што је о Kосову било објављено, с мог становишта било је крајње незадовољавајуће. И кад сам већ потрошио неколико мјесеци интензивног рада, Матвејевићег приједлог учинио ми се разумним: могао сам другима уштеђети исти труд и побољшати опћу информираност о Kосову. Осим тога, књига омогућава потицање трајнијег опћејугословенског разговора о овој егзистенцијалној теми“.
Хорват нема никакве негативне предрасуде о Албанцима као народу; напротив. Он, примера ради, пише овако: „Средином XIX стољећа у Истанбулу је живјело 60.000 Албанаца, и то је био највећи ‘албански’ град. Албанци су дали Турској четрдесетак везира, великог пјесника Мехмеда Акифа, поријеклом из околине Пећи, аутора турске националне химне Истикал Марси (Марш независности) и официра који је отпочео оружани дио младотурске револуције (Нијази Ресња). Ради потпуности додајем да су Албанци дали и једног папу (Kлемент XI, 1700-1721) и основали краљевску династију у Египту која је владала том земљом у XIX и XX стољећу, све до краља Фарука кога је збацила Насерова револуција. И док се тако албански таленат расипао по бијелом свијету, земља је таворила у феудалној заосталости, економској стагнацији и немирима.“
Истовремено, о Уставу СФРЈ из 1974, он нема никаквих илузија и јасно наглашава: „У том свеопћем регионалном затварању и покрајинске су олигархије настојале да осигурају своје територијалне монополе. У томе су се сукобиле са републичком олигархијом, као што су се републичке државности сукобиле са федерацијом. Овај је потоњи сукоб ријешен претварањем авнојевске федерације у конфедерацију, мање у Уставу од 1974, а више у пракси које је слиједила. Одлуке не доносе посланици Савезне скупштине, него извршни органи република на бази консензуса. Покрајинске олигархије жељеле су исти третман што је значило претварање у републике. За српски политички врх то је било неприхватљиво, као што је за покрајинске врхове био неприхватљив статус покрајине. Kао што то у политици обично бива, нађен је компромис: покрајине су по имену остале покрајине, у републици Србији, а по ефективном одлучивању (суђеловање у консензусу) постале су републике, и тај хибрид је назван конститутивним елементом федерације. И као што то такођер обично бива у политици, компромиси рјешавају проблеме на кратак рок, уз цијену да створе много веће проблеме дугорочно“.
Меритум је ипак неупитан. Хорват инсистира на чињеници да је национално питање у Југославије решено на неупоредиво вишој цивилизацијској разини него и у једној другој балканској земљи. У Грчкој Македонци немају никаква права, исто важи и за Македонце и Турке у Бугарској, у Румунији су Мађари изложени перманентној дискриминацији, у Турској су угрожени Јермени и Kурди, у Албанији припадници јужнословенских народа не смеју да се окупљаљу у групе веће од петеро, док је за то време, баш у тренутку док Хорват пише своје књигу, један Албанац (Синан Хасани) „предсједник југословенске федерације, управо зато што је Албанац.“ У таквој ситуацији, сваки покушај косовских Албанаца да добију међународну подршку за акт сецесије био је нереалан. Са распадом Југославије, међутим, долази до сасвим новог стања. То је сценарио за који је Хорват мислио да је немогућ. Џаба вам и нобеловска памет у ситуацији кад велике силе одлуче да истерају своје.
Извор: kosovo-online
