Званично објашњење са састанка Вучића и Куртија у Бриселу 14. септембра гласило је да није направљен никакав напредак у преговорима, да је стога Ж. Борељ оптужио Куртија као кривца за неуспех, те да су посредници у преговорима понудили компромисни предлог о упоредном решавању два питања – оног о локалној самоуправи већинских српских општина и оног о примени два бриселско-охридска споразума.
Заправо, и овај састанак, проглашен као неуспешан, био је још један корак у политици Вучићевог попуштања у процесу који треба да доведе до потпуног признања тзв. Косова. Прихватајући тобоже компромисни Борељов предлог, председник Србије одрекао се чак и временског првенства добијања једине концесије – локалне самоуправе, у односу на примену бриселско-охридских споразума који експлицитно воде дефинитивном признању тзв. Косова.
Питање је, зашто Курти добија сваки дуел са Вучићем? Једини логички и емпиријски проверљив одговор је: зато што председник Србије и у таквим приликама показује спремност на безусловно прихватање диктатā не само Брисела и Вашингтона него чак и Приштине. Ако је икада у погубној серији својих хазарда на штету Србије могао очекивати разумевање западних налогодаваца за чин одбијања, то је било овом приликом. Од прихватања тзв. Бриселског споразума о путу нормализације Србије и Косова (27. фебруар) Курти је започео систематски терор над Србима у Покрајини, који је појачан после усвајања Анекса о примени тог споразума (19. март), а посебно у последња два месеца пре последњег састанка у Бриселу.
Вучић је свесно пропустио добру прилику да одржавање разговора услови враћањем на стање од краја фебруара, чиме би унеколико ојачао своју преговарачку позицију. Напротив, Курти је сваким својим насилним чином на терену, а било их је на десетине, ојачавао своју позицију. Свестан да од стране европских и америчких заштитника може претрпети тек благи прекор и, посебно, чињенице да ће се Вучићева реакција на даље сваковрсно терорисање српског становништва свести на препричавање онога што Срби доживљавају, и овог пута је самоуверено одбио све. Вучић је пак показујући кооперативност која је одавно изгубила сваки смисао, успео да обезвреди и успостављање тзв. Заједнице српских општина. (То је ипак обавеза све три стране потписнице Првог бриселског споразума из априла 2013).
Зашто Вучић овога пута није повукао потез који би му дао бар тренутну предност у процесу који уз његову примарну сагласност (од априла 2013) води у независност тзв. Косова?
Овде није реч ни о његовој политичкој неспособност нити о интелектуалној недораслости. Овде је реч о нечасној и државоубилачкој размени између Вучићеве покорности и западне заштите. Илузорно је мислити да се иза додворавања Америци, иза његове нападне помирљивости и сл, скрива некаква мудра политика, како то настоје да представе промотери његовог лика и дела. Домете Вучићеве политике на најдрастичнији начин осећају Срби на Косову и Метохији. Од његовог ступања на власт септембра 2012, па до данас, положај Срба је сваким даном бивао гори, да би последњих година досегао размере неподношљивог физичког страдања (рањавања из ватреног оружја, премлаћивања на улици и у тамницама, свакојаког понижавања) и емотивно-психичког безнађа.
Истовремено, од тада до данас знатно се умањују шансе државе Србије да реализује међународно утврђено право на свој територијални интегритет. Од септембра 2012, поред два чиниоца тзв. независног Косова – тамошњих Албанаца и западних учесника, имамо и трећег – званичну Србију. У то ће се уверити свако ко прочита последњи бриселско-охридски споразум и његов анекс. То су акти одрицања званичне Србије од њене јужне покрајине. У првом од њих, поред одредаба о одрицању (имплицитно признање), постији и одредба (чл. 6) о крајњем акту – међународном обавезујућем споразуму о свеобухватној нормализацији односа Србије и Косова, што представља акт експлицитног признања државе Србије да на делу њене територије постоји лажна, али ипак призната, држава Косово.
Београд, 18. септембар 2023.
Покрет за одбрану Косова и Метохије
