Пише: Михајло Пантић
Пре пола века Данило Киш објавио је (у копродукцији загребачког и београдског издавача) књигу Гробница за Бориса Давидовича с поднасловом „седам поглавља једне заједничке повести“. Та књига дошла је на таласу снажног критичког отварања српске и европске књижевности према питањима тоталитарних идеологија, укључујући сва непочинства њиховог деловања. Два су импулса покренула Киша да је напише: први је непосредно, трауматично, лично искуство дечака захваћеног великом историјском стихијом, а други поглед иза гвоздене завесе откривен, између осталих, и књигом 7000 дана у Сибиру сибирског сужња Карла Штајнера. Гробница је, за оне који не памте, дочекана с одобравањем читалаца и већег дела критике, али је наводно због Кишовог приповедног поступка, у великој мери заснованог на прото и интертекстуалности, убрзо изазвала најзначајнију полемику у српској (и не само српској) књижевности друге половине прошлог столећа.
Мимо публицистичког сензационализма који ју је пратио та полемика се у суштини одвијала на релацији академски нормативизам вс. слобода књижевне, емпиријске и библиотечке имагинације. (Два главна учесника су дословно у њој изгорела, отишавши пре времена.) Секундарно, али не мање видљиво, Гробница је наишла и на осуду представника тадашње партијске администрације која је у њој (са разлогом) видела и идеолошку субверзивност. Одјеци полемике чују се, спорадично, и данас, мада је Кишов начин приповедања, у којем текст настаје по принципу палимпсеста, одавно легитимизован у светској књижевности (Борхес и следбеници), а на посебан начин и у потом приспелој српској постмодернистичкој прози.
У Кишовом опусу, Гробница за Бориса Давидовича представља прелаз с личне на општу перспективу: фикционализовану, поетизовану аутобиографју „Породичног циклуса/циркуса“ сменио је увид у епоху, у злехуди век логора и масовног сатирања. Кратко речено, из реминисцентног, детрауматизујућег лиризма прешло се у историју. Кишова промена рефлектује се и на поетички контекст онога доба: високи модернизам отвара врата схватању књижевности као интертекстуалне размене у којој приповедни текст, према александријском принципу, настаје и премоделовањем, реинтерпретацијом и надоградњом претходних текстова. Посебно је ту индикативан пример приче „Пси и књиге“ која надилази наративни хоризонт свих осталих делова збирке, показујући да је историја вечито понављање сличних судбина и истоврсних околности: догма оспорава стварну или приписану јерес и долази главе сваком таквом грешнику.
Гробница за Бориса Давидовича, наравно, није историографска метафикција, већ, према високомодернистичком начелу, раскривајући поглед у бесмисао и ужас света окованог злом. У тој књизи која се промолила из оловног стања модерне цивилизације нема духовитости, формалне игривости нити иронијског отклона од наративних конвенција: приповетке имају јасно и доследно обликоване ликове, реалистично приказане животне ситуације и конкретан хронотоп, али њихов стил, начин обликовања и циклизација узоран су пример како деривацијом и синтетизацијом знања, пропуштеног кроз филтер имагинације, настаје ново, значајно књижевно дело.
Године које су минуле од појаве Гробнице показале су да о тој и другим Кишовим књигама нису испричане све приче. Напротив, све је више нових интерпретација, зборника, монографија, школских и академских радова који показују да је реч о писцу трајно отвореног дела. И поједина читања која оспоравају или проблематизују то дело посредно му подижу вредност и значај.
Данило Киш у разговору са Ранком Павићевићем: Скривена поетика
Како год било, „кишологија“ је постала посебна, изобилна дисциплина тумачења новије српске књижевности. Кишов прозни свет је по много чему константа, списатељски и академски интерпретативни „пробни камен” и старијим и новијим критичарима, онако као што су то њиховим претходницима били и даље незаобилазни, трајно актуелни Иво Андрић и, у нешто мањој мери, Милош Црњански. Осим та два класика низ су у ширем изучавању и томе сагласном читалачком интересовању продужили Владан Десница, Меша Селимовић, Александар Тишма, Милорад Павић, Драгослав Михаиловић, Борислав Пекић и Данило Киш. У току је непрозирна трка за престиж који би од недавно отишлих или делатних писаца могао приступити том високом друштву. Књижевност се, наиме, сагласно духу нашег доба, све више претвара у маркетиншку трку, у спортско такмичење с неизвесним исходом. Питање дана је када ће се у кладионицама појавити квоте за будуће потенцијалне добитнике Нобелове, Букерове, Гонкурове, Нинове и свих осталих награда у којима, за разлику од много чега другог демократске провенијенције, хвала свевишњем, нимало не оскудевамо. Киш и сви други поменути аутори живели су у свету у којем је књижевност, обрни-окрени, била важна, репрезентативна за културу и за просвећено стање нације. Данас нам такав статус омогућује да направио неопходно поређење, нажалост, са по нас врло неповољним исходом.
Подстакнута радом и трагичким учинцима историје књига каква је Гробница за Бориса Давидовича (а касније и Енциклопедија мртвих) могла је настати само из пера писца високоразвијене поетичке самосвести. Већ на својим књижевним почецима, и у есејима и у раним романима, Киш је образлагао своја стваралачка становишта, сугеришући да је и за њега, у духу хуманистике из које је израстао, књижевност етичка расправа заодевена у рухо естетике. А Часом анатомије развио је цео поетички систем опримерен делом какво је управо Гробница за Бориса Давидовича.
Предочавајући својом најпознатијом (да ли и најбољом?) књигом сву суровост истине света, Данило Киш је, позивајући се на аутентичност документа и непосредног сведочења (што је различито од фикционалније Енциклопедије мртвих) упозорио на потребу „зауздавања” маште која би се могла преиграти и претворити у лошу патетичност и извештаченост звану пренемагање. Веродостојност у причи мора бити заслужена сугестивношћу и одмереношћу приповедне синтаксе.
До Гробнице Киш је превалио дуг пут. Своје увиде у живот и свет увек је обликовао на различите начине. Свака његова књига формално је друкчија да би исказани смисао остао исти. Упоређивање Раних јада с Енциклопедијом мртвих или Баште, пепела са Гробницом за Бориса Давидовича открива велику узајамну разноликост, што је лепа, препознатљива Кишова особина: у свакој књизи бити други, бити друкчији, е да би се тако различитим путевима допрло до непроменљиве, идентификујуће суштине. И мада се стално враћао ономе што га је заокупљало, Киш се није понављао. По томе се он разликује од већине писаца из српске књижевне традиције који су градили једнолике (не и једноличне) стилове. И у свему што је писао покушавао је да одговори на питање које нема коначног одговора: „Шта могу да учиним, а да не подлегнем „силама немерљивим?“
Јер, хтели не хтели, подлећи ћемо тим силама: свако време обликује људе, то можемо видети и на примерима наших живота. Какви год да јесу, ти животи не би изгледали онако као што изгледају да нисмо проживели стварност и акумулирали искуство свих минулих година. Рани Кишов роман Мансарда има фигуру лаутара, а његова последња, постхумно објављена књига носи наслов Лаута и ожиљци. И све оно што је „талог аутобиографског искуства“ и све оно што је наплавина историје, и једно и друго транспоновано у говору фикције, може се метафорички исказати фигуром лауте. Уколико затегнете жицу преко резонаторске кутије, и ту жицу разумете као глас писца, а резонаторску кутију као простор света, глас ће своју акустичку димензију и снагу добити тек у одјеку те кутије. Тако се сједињује оно што је индивидуално с оним што је универзално и што осликава дух једног туробног доба.
Кишов опус, посебно Пешчаник и Гробницу за Бориса Давидовича, читамо данас, и после деценија о којима оне говоре, али и онима што су потом минуле, као сведочанство о идеолошком систему који је на суров начин мењао људе и условљавао њихову судбину. Сведочећи о конкретној стварности Киш је следио налог „изнуде времена”, тако тешког да је о њему напросто морао проговорити. То је питање „више обавезе“. („Пишем само када ми се вода попне до грла.“) Дакле, писао је, пред лицем епохе, из најдубљих побуда које су дубоко егзистенцијалне и које на неки начин представљају основни разлог зашто се човек (према његовим речима „упркос свему“) бави тако неизвесним, па и до краја необјашњивим послом какав је писање књига. Пише се, ваљда, да најпре себи, а потом и евентуалним читаоцима, покушамо да бар донекле објаснимо околности у којима постојимо и околности које су им претходиле, јер прошлост увек одређује садашњост. О будућности нико ништа не зна. Томе нас, уза све остало, уче Кишове књиге које и у данашњим читањима показују свежину и непорециву актуелност.
Гробница за Бориса Давидовича, с извориштем у трагичком искуству прошлог века преломљеног преко колена светским ратом и логорима и подстакнута таквим суморним амбијентом, посредно, на књижевни, алегоријски начин говори о многим пометеним временима („Принцип је исти, све остало су нијансе.“) Отуда и данашњи читалац, коме та тема не мора бити посебно блиска, уколико има воље, а памет се подразумева, може да успостави везу са својим добом такође „испалим из зглоба”, истина, на друкчији начин. И ови наши дани, наиме, такође протичу под смртоносним притиском који изазива свака помахнитала, ауторитарна идеолошка или политичка воља.
Извор: Радар
