Пише: Хорхе Луис Борхес
Фијакер се заустави пред бројем 4004 у тој улици североисточног дела града. Још није било девет ујутру. Човек погледа с одобравањем прљаве платане који су имали квадрате од земље у свом подножју, пристојне куће с малим балконима, оближњу апотеку и потамнеле ромбове на продавници боја и гвожђари. Високи слепи болнички зид затварао је видик на супротној страни улице; мало даље, сунце је бацало одсјај по стакленицима. Човек помисли да ће те ствари (сада произвољне, случајне и без реда, као оне што се виђају у сну) постати, ако бог да, непроменљиве, неопходне и присне. У излогу апотеке стајало је написано словима од фајанса: Бреслауер; Јевреји су потискивали Италијане који су били потисли домаће. Тако је било боље; човек је више волео да нема посла са људима своје крви.
Уз помоћ кочијаша он спусти велики кофер; једна жена смушеног или уморног изгледа најзад му отвори врата. Не силазећи са седишта, кочијаш му врати назад винтен, уругвајски новчић, који му је био остао у новчанику од оне ноћи у гостионици у Мелу. Човек му даде четрдесет сентава и истог часа помисли: „Морам поступати тако да ме сви забораве. Начинио сам две грешке: дао сам новац из друге земље и показао да ми је криво због те забуне.” Идући са женом, он прође кроз предворје и предње двориште. Соба коју су му дали гледала је срећом на задње двориште. Кревет је био гвозден; мајсторска рука га је изобличила начинивши фантастичне кривуље које су представљале гране и лишће винове лозе. Ту је био и висок орман од боровине, ноћни сточић, полица с књигама која је стајала на поду, две распарене столице и умиваоник с лавором, бокалом, посудом за сапун и великом боцом од мутног стакла. Зидове су украшавали карта провинције Буенос Ајрес и једно распеће; тапет је био пурпурне боје и на њему су се понављали велики краљевски паунови раширених репова. Једина врата водила су у двориште. Морале су се померити столице да би се направило место за кофер. Станар није имао никаквих примедби. Жени која га је упитала за име одговори да се зове Виљари, не као тајни изазов, нити да ублажи понижење које уистину није ни осећао, већ зато што га је то име мучило, зато што није било могуће мислити на нешто друго. Извесно је да није подлегао књишкој заблуди и помислио да је преузимање непријатељевог имена лукав потез.
Разговори о књижевности, Мангел и Борхес: Mythos, Hronos, Topos.
Господин Виљари у почетку није напуштао кућу; кад се навршило неколико недеља, почео је да излази, накратко, чим падне мрак. Понеке вечери он би одлазио у биоскоп који се налазио неколико стотина метара од његовог стана. Увек би седао у последњи ред и напуштао представу нешто пре завршетка. Гледао је трагичне приче о људима из подземља. У њима је видео заблуде; те слике су, без сумње, биле као да су из његовог ранијег живота. Виљари то није примећивао јер му је била туђа и сама помисао да се уметност и живот могу поклопити. Трудио се колико је могао да ужива у тим сликама. Хтео је да предухитри намеру са којом су их приказивали. За разлику од оних што су читали романе, он себе никада није видео као личност из књиге.
Није му стизало никакво писмо, чак ни штампано обавештење, али је са неком мутном надом редовно читао једну новинску рубрику. Предвече би подупро врата столицом и достојанствено би пио чај од матеа нетремице гледајући ладолеж који се пузао уза зид оближње двоспратнице. Године самовања научиле су га да дани у нашем сећању почињу да личе један на други, али да нема ниједнога дана, чак ни у тамници или болници, који не доноси неко изненађење. Приликом ранијих заточења био је подлегао искушењу да броји дане и сате, али ово заточеништво било је друкчије јер није имало краја – осим ако једнога јутра новине не објаве вест о смрти Алехандра Виљарија. Било је такође могуће да је Виљари већ био мртав, па је овај живот онда био само сан. Та могућност га је узнемиравала јер није знао да ли она значи олакшање или несрећу. Закључи да је бесмислена и одбаци је. У оним данима који су сада били далеко, мање далеко због времена што је протекло него због две-три чињенице које се не могу изменити, желео је многе ствари љубављу која није знала за обзире. Та снажна воља, што је некада изазивала мржњу мушкарца и љубав понеке жене, није више жудела за необичним стварима: хтела је само да траје, да не престане. У укусу матеа, у мирису црног дувана, у растућој оштрици таме која је освајала двориште.
У кући је био један већ остарели вучјак. Виљари се спријатељио с њим. Говорио му је на шпанском, италијанском, и користио оних неколико речи које му беху остале од сељачког говора из његовог детињства. Виљари се трудио да живи само у садашњости, без успомена и без предвиђања. До првих му је било мање стало него до других. Нејасно је слутио да је прошлост материја од које је начињено време: зато се оно одмах претвара у прошлост. Било је дана кад је његов умор личио на срећу; тада је био једноставан, готово као пас. Једне ноћи осети оштар бол у устима и задрхта. То страшно чудо понови се мало касније и још једном пред зору. Сутрадан Виљари наручи фијакер који га одвезе до зубарске ординације у градској четврти Онсе. Тамо му извадише кутњак. У том искушењу није се показао ни малодушнији ни храбрији него други људи.
Једне вечери, враћајући се из биоскопа, осети да га неко гура. Љутито, гневно и с потајним олакшањем окрете се према безобразнику и простачки га опсова; овај, пренеражен, промуца извињење. Био је то висок, млад човек тамне косе; са њиме је ишла жена која је могла бити Немица. Виљари је те ноћи понављао у себи да не познаје те људе. Ипак четири-пет дана је прошло пре но што је опет изишао на улицу. Међу књигама на полици налазила се и једна Божанствена комедија са старим
Андреолијевим коментарима. Мање из радозналости, а више из осећања дужности, Виљари поче да чита то чувено дело. Пре обеда он прочита једно певање, а онда, по строгом редоследу, напомене. Паклене муке му се не учинише невероватним или претераним и не паде му на памет да би га Данте осудио на последњи круг у коме Уголинијеви зуби вечито гризу Руђеријев потиљак.
Краљевски паунови на пурпурним тапетима били су предодређени да потхрањују ноћне море, али господин Виљари никада није уснио чудовишну сеницу начињену од уплетених живих птица. Пред свануће сањао би један сан чија је садржина увек била иста, а околности се мењале. Два човека и Виљари упадали би у собу с упереним револверима или би насртали на њега при изласку из биоскопа, или би сва тројица у исти мах били онај незнанац који га је гурнуо, или су тужно чекали у дворишту и чинило се да га не познају. На крају сна он би вадио револвер из фиоке ноћног сточића (у тој фиоци доиста је лежао револвер) и пуцао на људе. Пуцњеви су га будили, али то је и даље био сан, а у другом сну напад се понављао и у том другом сну их је морао поново убити.
Једног мутног јулског јутра присуство непознатих људи (не шкрипа врата кад су их отворили) пробуди га. Високо у собној полутами која их је некако чудно упрошћавала (у сновима које је рађао страх увек су били јаснији), притајени, непомични и стрпљиви, оборена погледа који као да је вукла наниже тежина оружја, Алехандро Виљари и један незнанац коначно беху стигли до њега. Покретом руке он их замоли да причекају и окрену се према зиду као да жели да настави сан. Да ли је то учинио да пробуди сажаљење својих убица или зато што је лакше поднети сам ужасан догађај него замишљати га и бесконачно га ишчекивати, или је желео – а то је било можда највероватније – да убице буду сан, као што су већ толико пута биле, на том истом месту, у исто време?
Био је у тој омами кад га збрисаше хици.
Извор: Феномени
